Veći deo ljudske istorije je praistorija. Od 200.000 ili više godina koje su ljudi proveli na Zemlji, samo mali deo je zabeležen u pisanoj formi. Čak i u našem malom odlomku geološkog vremena, 12.000 godina holocena, čije su toplo vreme i relativno stabilna klima inkubirali rađanje poljoprivrede, gradova, država i većine drugih obeležja civilizacije, pisanje je bilo više izuzetak nego pravilo. Postavlja se pitanje kako paleoistoričari dolaze do dokaza i zaključaka iz svoje oblasti, pa i ovog iz naslova.

Profesionalni istoričari ne mogu a da ne sažaljevaju svoje kolege sa praistorijske strane ograde. Istoričari su navikli da crpe iz ogromnih arhiva, ali arheolozi moraju da prikupljaju i tumače priče iz oskudnih materijalnih ostataka. U analima praistorije, kulture su označene prema načinima sahranjivanja kao što je „jedna grobnica“ ili prema stilovima vrhova strela, kao što je „zapadni vrh sa drškom“. Čitavi narodi su svedeni na stilove grnčarije, kao što su jamičasta keramika, žičana keramika ili levkasta čaša, a sve su one raširene po mapi u zbunjujućim, amebama sličnim mrljama.

Poslednjih godina, arheolozi su postali nevoljni da previše zaključuju na osnovu nalazišta keramike, oružja i grobnih predmeta. Barem jedna generacija je uvežbavana na mantri da „lonci nisu ljudi“. Materijalna kultura nije pokazatelj identiteta. Artefakti pronađeni tokom iskopavanja mogu pružiti mnoštvo informacija o načinu života ljudi, pogrebnim obredima i trgovinskim kontaktima, ali nisu pouzdan vodič za njihov jezik ili etničku pripadnost – ili njihove obrasce migracije.

Pre Drugog svetskog rata, praistorija se smatrala nizom invazija, sa proto-Keltima i Indo-Arijevcima koji su se obrušavali na ništa nesluteće delove Evrope i Azije poput mnogih Vikinga, dok su graditelji megalita lutali između kontinenata u neodlučnim meandrima. Posle Drugog svetskog rata, ovo gledište je zamenjeno procesualnom školom, koja je kulturne promene pripisivala unutrašnjim adaptacijama. Ideje i tehnologije su možda putovale, ali ljudi su uglavnom ostajali na mestu. Međutim, danas se migracije vraćaju.

Veliki deo ove promene ima veze sa uvođenjem moćnih novih tehnika za proučavanje drevne DNK. U proteklih pet godina došlo je do revolucije u dostupnosti i obimu genetskog testiranja koje se može izvršiti na praistorijskim ljudskim i životinjskim ostacima. Sa drevnom DNK je teško raditi. Obično je degradirana, hemijski izmenjena i isečena na milione kratkih fragmenata. Ali nedavni napredak u tehnologiji sekvenciranja omogućio je sekvenciranje celih genoma iz uzoraka koji sežu unazad hiljadama, pa i desetinama hiljada godina. Sekvenciranje celog genoma daje za redove veličine više podataka nego testiranje zasnovano na organelima i omogućava genetičarima da naprave detaljna poređenja između pojedinaca i populacija. Ta poređenja sada osvetljavaju nove grane ljudskog porodičnog stabla.

Kada je prvi nacrt neandertalskog genoma objavljen 2010. godine, pokazao je da moderni ljudi iz Evrope i Azije dele prosečno 2 procenta svoje DNK sa neandertalcima, što znači da su se ove dve vrste morale pariti u nekom trenutku u prošlosti – verovatno kada su ljudi napustili Afriku i krenuli ka Bliskom istoku. Takođe 2010. godine, DNK iz kosti prsta dovela je do otkrića potpuno novog tipa ranog čoveka – Denisovaca – sa kojima Azijati i Australijanci takođe dele poreklo.

Snimci praistorijske migracije dobijeni ubrzanim snimkom postali su jasniji tek poslednjih godina. Prošlog oktobra, pokazalo se da ljudska kost noge stara 45.000 godina iz Sibira sadrži neandertalsku DNK u dužim fragmentima nego oni pronađeni kod modernih ljudi. Duži fragmenti neandertalske DNK datiraju DNK u vreme mnogo bliže – verovatno unutar 10.000 godina – kada su neandertalci i ljudi prvi put razmenili gene. (Zamislite to kao gomilu karata koje se seku – sa svakom generacijom, neandertalski hromozomi su sečeni na sve kraće i kraće delove.) U junu ove godine, otkriveno je da genom jednog od prvih fosilnih ostataka modernog čoveka iz Evrope, zuba starog 40.000 godina iz Rumunije, sadrži još duže lance neandertalske DNK. Njegov vlasnik je imao neandertalskog pretka samo četiri do šest generacija u prošlosti.

Ova progresija daje utisak o tome koliko brzo napreduje disciplina drevnih DNK studija.

Za pet godina, prešli smo put od razmišljanja da nismo delili DNK sa Neandertalcima, do shvatanja da je postojalo široko rasprostranjeno ukrštanje, do toga da smo ga (za jednu jedinku) precizno odredili u roku od 200 godina – gotovo koliko i porodični album. Ali upotreba drevne DNK nije ograničena samo na naše bliske ljudske srodnike. Ona nam takođe govori o rasejavanju ljudi iz Afrike, poreklu i širenju poljoprivrede i naseljavanju Amerike. Takođe pomaže arheolozima da reše jednu od velikih misterija praistorije: poreklo Indoevropljana.

ZIlijam Džouns, velški pravnik i filolog, stigao je u Kalkutu iz Londona 1783. godine, da bi preuzeo mesto u Vrhovnom sudu Bengala. Kao deo svojih dužnosti, Džouns je morao da se upozna sa pravilima hinduističkog prava; da bi to uradio, morao je da nauči sanskrit. Džouns je odmah angažovao pandita – hinduističkog verskog učenjaka – kao tutora i udubio se u drevne sanskritske tekstove. Posle tri godine studija, Džouns je došao do zapanjujućeg zaključka: sanskrit, klasični jezik Indije, bio je povezan, u svojoj gramatici i rečniku, sa grčkim i latinskim, klasičnim jezicima Evrope. Ne samo to, sva tri su bila dalje srodna germanskom, keltskom i persijskom jeziku.

Kasnije su lingvisti dodali još više grana ovom porodičnom stablu, uključujući žive jezike, kao što su slovenski, albanski, jermenski, baltički, i izumrle jezike poput hetitskog i toharskog. A ako su svi ovi jezici bili srodni, logika je nalagala da su negde u dalekoj prošlosti delili zajedničkog pretka. Stručnjaci ovaj pretkovski jezik nazivaju protoindoevropskim, ili PIE. Njegovim ćerkama-jezicima govori 3 milijarde ljudi. Njihov prirodni areal se proteže od Šri Lanke do Portugala. Engleski je indoevropski jezik, kao i skoro svaki drugi jezik u Evropi osim mađarskog, finskog i baskijskog.

U više od 200 godina otkako je Džons objavio svoje otkriće, lingvisti i filolozi su mukotrpno rekonstruisali kako je zvučao PIE i kojih se gramatičkih pravila pridržavao. Možemo pisati na njemu, a neki su čak i pisali kratke priče na PIE, o stvarima kao što su ovce, vukovi i bogovi. Zahvaljujući radu studenata uporedne mitologije i rekonstruisanim spiskovima reči, imamo neku predstavu o načinu života Protoindoevropljana i u šta su verovali. Živeli su među hrastovima i bukvama i uživali u medovini. Vozili su se kolima. Više su brinuli o očevima i braći nego o tetkama i snajama. Zahvaljivali su Nebeskom Ocu na sinovima, debeloj stoci i brzim konjima. Možda su bili, a možda i nisu bili upoznati sa lososom.

Ali tokom sveg ovog vremena, PIE je ostao učena pretpostavka, hipotetički jezik kojim govori navodni narod. Protoindoevropljani su filološki fantazma i, kao i mnogi duhovi, imaju naviku da se pojavljuju svuda. Potencijalni naučnici su locirali domovinu PIE svuda od Skandinavije do Tibetanske visoravni i Severnog pola, ali poslednjih decenija, naučni konsenzus se složio oko dve priče o poreklu PIE naroda.

Jedna, koju je najistaknutije tvrdio britanski arheolog Kolin Renfru, kaže da su Indoevropljani nastali negde na rubu Plodnog polumeseca. U ovoj verziji, ključ uspeha naroda PIE ležao je u njihovom korišćenju poljoprivrede, što im je dalo dugoročnu prednost nad okolnim lovcima-sakupljačima. Prema ovoj teoriji, širenje Protoindoevropljana počelo je rano, u neolitu, kada su ljudi iz Anadolije počeli polako da se šire, poput blago zagrejanog gasa.

Bronza je proširila svet, povezujući Evroaziju u mrežu trgovine. Konj ga je smanjio, omogućavajući mobilni način života.

Druga vodeća teorija o indoevropskom poreklu, koju je najsnažnije zastupala pokojna arheologinja litvanskog porekla Marija Gimbutas, a nedavno i američki arheolog Dejvid V. Entoni, poznata je kao Stepska hipoteza. Ona nam govori da su Indoevropljani poreklom iz stepa južne Rusije i da su se odatle proširili zahvaljujući kombinaciji novih adaptacija, pre svega konja i točka. Ova priča počinje mnogo kasnije od anadolske teorije, u bronzanom dobu umesto u kamenom dobu.

Proizvodnja bronze zahtevala je dva metala – bakar i kalaj – što je zahtevalo trgovinu na velike udaljenosti. Agenti iz hramovnih gradova Mesopotamije širili su se nadaleko i široko kako bi nabavili bakar i kalaj, stižući sve do istoka do Avganistana i na sever do ruskih stepa. Sa sobom su poneli nove ideje o imovini, bogatstvu i ratu. U međuvremenu, u stepama je neko pripitomio konja. Divlji konji su bili poreklom iz ravnica južne Rusije. Po hladnom vremenu, znali su kako da razbijaju sneg da bi došli do trave, što ih je činilo savršenom rezervnom (mesnom) životinjom za zimu. Tek kasnije je neko shvatio da se konji mogu jahati i uprezati, da vuku kola i plugove. Bronza je proširila svet, povezujući različite delove Evroazije u mrežu trgovine. Konj ga je smanjio, omogućavajući novi, mobilni način života. Protoindoevropljani su bili glavni korisnici ovih inovacija.

Anadolska teorija ima prednost jasne demografske logike i malo genetskih dokaza koji stoje iza nje. Rane studije genetskih varijacija u Evropi pokazale su sve veću raznolikost što ste se dalje udaljavali od Turske, što bi imalo smisla ako bi veliki deo prvobitnog stanovništva Evrope potekao sa Balkana i vremenom se odatle širio. Međutim, u poslednje vreme, prevlast mišljenja se pomerila ka stepskom poreklu Indoevropljana. Pored različitih tokova arheoloških dokaza, stepsko poreklo Indoevropljana se dobro slaže sa zajedničkim rečnikom Indoevropljana za točkove i kola, kao i sa prividnom fascinacijom konjima koja se nalazi u indoevropskim mitologijama. Ali čak i ako pretpostavimo stepsku hipotezu, nije jasno – da li su se Indoevropljani širili putem zarobljavanja elite ili masovnim migracijama?

Genetičari počinju da razjašnjavaju ovu misteriju. Dva tima, jedan sa Harvarda, a drugi sa Univerziteta u Kopenhagenu, prikupili su DNK iz 170 skeletnih ostataka iz bronzanog doba pronađenih širom Evrope i Centralne Azije, i obe studije su otkrile veliko pomeranje stanovništva iz južne Rusije u zapadnu Evropu. Negde oko 2500. godine pre nove ere, genetski potpis naroda Jamnaja (grobnice), stočara iz južne Rusije, počinje da se pojavljuje širom Nemačke.

Bronzano doba nam je dalo neke od naših najranijih književnih dela, od kojih je veliki deo, poput grčke Ilijade i sanskritske Rigvede, izuzetno ratoboran. Zato je primamljivo zamisliti dolazak naroda Jamnaja u Evropu kao oružanu invaziju, sa grupama ratnika na konjima koji su pljačkali kontinent, pokoravajući sve pred sobom svojim kopljima sa dugim senkama i mačevima. Svakako, tako je to videla Gimbutas: za nju je dolazak kurganskog naroda označio smrt „Stare Evrope“, izgubljene civilizacije mirnih, egalitarnih, boginju-majku obožavajućih poljoprivrednika, zamenjenih destruktivnim, smrću i imovinom opsednutim patrijarhatom koji je, na neki način, i danas sa nama.

Ali migracija naroda Jamnaja mogla je podjednako dobro biti mirna. Entoni predlaže fenomen lančane migracije kao rivalsko objašnjenje za pojavu govornika PIE jezika u Evropi. U lančanoj migraciji, kretanje ljudi je postepen proces rasta. Prvo, nekoliko pionira uspostavlja uporište na novoj teritoriji. Zamislite jamnajskog uzgajivača konja koji pronalazi zaposlenje kod lokalnog poglavice ili stočara koji pronalazi dobre pašnjake, inače neiskorišćene. Kada se nastane, šalju kući vest o svojoj sreći. Ubrzo, region je pun njihovih rođaka i prijatelja. U ovoj verziji, širenje Indoevropljana ima mnogo više zajedničkog sa kretanjem imigranata preko ostrva Elis nego sa Konanom Varvarinom.

Dve genetske studije nisu otkrile znake samo jedne velike migracije u Evropu. Takođe su otkrile neočekivanu mobilnost populacija bronzanog doba. Čini se da je Centralna Azija bila posebno nestabilna. Kako mi je rekao evolucioni biolog Eske Vilerslev – jedan od vođa studije u Kopenhagenu, to je genetski „najdinamičnije mesto“ koje je ikada video, sa „četiri različite populacije“ koje su se redom smenjivale. Početnu grupu evroazijskih lovaca-sakupljača nasledili su ljudi sa Kavkaza, koje su zatim zamenili severni Evropljani, a zatim i istočni Azijati.

Evropsko stanovništvo je sastavljeno od višestrukih talasa migracije. Sličan proces izgleda da je delovao i u Americi.

Zajedno sa ranijim radovima na genetici neolitskih Evropljana, ove dve studije snažno ukazuju na to da se poljoprivreda proširila u Evropu putem poljoprivrednika sa Bliskog istoka. Najraniji poljoprivrednici u Švedskoj izgleda da su bili bliži srodnici Kipranima i Grcima nego današnjim Skandinavcima. Dolazak poljoprivrednika sa Bliskog istoka ostavio je dubok trag na genetskom otisku kontinenta. Na Sardiniji i Siciliji, potomci ovih prvih evropskih poljoprivrednika čine većinu stanovništva. Takođe je utvrđeno da imaju blisku srodnost sa Ecijem, Ledenim čovekom – prirodnom mumijom koju su planinari pronašli u Tirolskim Alpima – koji je izgleda bio član ove prve poljoprivredne populacije.

Sada je sve jasnije da je sadašnje stanovništvo Evrope sastavljeno od nasleđa višestrukih talasa migracije. Sličan proces izgleda da se odvijao i u Americi. Prvo drevno telo čiji je ceo genom sekvenciran pripadalo je mumiji iz Grenlanda zvanoj Čovek iz Sakkaka, koji je živeo i umro na obalama zapadnog Grenlanda pre oko 4.000 godina. Pripadao je drevnoj zajednici poznatoj kao Dorsetski narod, koji je dobio ime po karakterističnim alatima pronađenim na arheološkim lokalitetima širom severnoameričkog Arktika. Kada je tim danskih naučnika predvođen Vilerslevom objavio genom Čoveka iz Sakkaka 2010. godine, to je dovelo do nekih zapanjujućih zaključaka o istoriji Arktika.

DNK čoveka iz plemena Sakkak otkrila je da nije bio u bliskom srodstvu ni sa današnjim Inuitima ni sa Indijancima, drevnim ili savremenim. Umesto toga, njegovi najbliži živi rođaci izgleda žive u istočnom Sibiru. To ukazuje na to da je Beringov moreuz prelazio u najmanje tri odvojene prilike. Iz arheoloških nalaza čini se da su ljudi iz Dorseta kolonizovali Arktik negde pre oko 6.000 godina. Živeli su tamo u gotovo potpunoj izolaciji (barem od svojih indijanskih suseda na jugu) skoro 5.000 godina, pre nego što su nestali. Zamenila ih je kultura Tule, preci današnjih Inuita, koji su se munjevito širili od vrha Sibira do Grenlanda. Kao i u Evropi, migracije su se čini da su se dešavale sa izvesnom učestalošću u drevnom svetu, mnogo pre ere oružja i čelika.

Adrevna DNK govori sličnu priču o naseljavanju cele Amerike. Pre oko 12.000 godina, ista tehnologija je počela da se pojavljuje širom Severne Amerike. Nazvana Klovisova kultura – ​​po lokalitetu u Novom Meksiku gde je prvi put otkrivena – karakterišu je posebno veliki i lepi vrhovi koplja. Klovisovi vrhovi su korišćeni za lov na mamute i moguće druge životinje koje su lutale postpleistocenskim pejzažom. Koristili su se nekoliko stotina godina, a zatim su naglo nestali, zajedno sa mamutima. Ovo sugeriše da su ljudi iz plemena Klovis bili prvi koji su stigli u Ameriku. Spuštajući se kroz koridor bez leda u Laurentidskom ledenom pokrivaču (koji je pokrivao veći deo današnje Kanade i severnog dela SAD), naišli su na prazan kontinent, pun divljači. Brzo su se rasuli, jureći megafaunu kao plen. Kada je megafauna izumrla, kultura je takođe nestala, fragmentirajući se na stotine nasledničkih grupa koje su na kraju postale današnji Indijanci.

Ali prvi Amerikanci nisu mogli biti ljudi iz doba Klovisa. U protekle dve decenije, brojna nalazišta širom Severne i Južne Amerike su bezbedno datirana na najmanje 1.000 godina pre pojave kulture Klovisa. (Jedno od ovih nalazišta – pećine Pejsli u Oregonu – delimično je identifikovano uz pomoć DNK testiranja drevnih uzoraka fecesa.) Geografska rasprostranjenost i materijalni ostaci pronađeni na ovim pretkoloviškim nalazištima pokrenuli su nova pitanja o tačnom putu kojim su ljudi prvi put došli u Novi svet. Zaista, jedno od najstarijih i najbolje potvrđenih pretkoloviških nalazišta – Monteverde u južnom Čileu – nalazi se otprilike najdalje od Beringovog kopnenog mosta koliko god možete stići, a da i dalje budete u Americi.

Neki od najranijih skeletnih ostataka pronađenih u Americi doprineli su ovoj misteriji. Najozloglašeniji primer je čovek iz Kenevika, paleoindijanski skelet star 9.000 godina, slučajno pronađen u reci Kolumbija 1996. godine. Njegov skelet je predmet dugogodišnjeg pravnog spora između savezne vlade, naučnika i pet indijanskih plemena sa Kolumbijske visoravni, koja ga smatraju svojim. Naučnici koji su ga pregledali rekli su da je morfologija njegove lobanje očigledno različita od one modernih Indijanaca i da je više u skladu sa Ainu ili polinežanskim poreklom.

Na osnovu ovih dokaza, sada vladaju dve glavne teorije o vremenu i poreklu prvih Amerikanaca. Jedna teorija je slična starijem modelu „prvo Klovisovi“. Najraniji paleoindijanci stigli su u Ameriku prelazeći Beringov most iz Sibira. Proširili su se po Severnoj i Južnoj Americi, a zatim su mirno živeli (sa arheološke perspektive) 1.000 ili nekoliko hiljada godina pre nego što su naglo rodili kulturu Klovisa.

Druga teorija, međutim, sugeriše da prvi Amerikanci nisu došli kopnom, već brodom. Pratili su Vatreni prsten preko severnog Pacifika, skačući sa ostrva na ostrvo, od Kurilskih ostrva do Aleutskih ostrva, a zatim niz pacifičku obalu sve do Patagonije. To bi objasnilo neke od neobičnih morfologija lobanja viđenih u Keneviku i drugim telima, kao i rani dolazak na zapadnu obalu Južne Amerike. A pomorstvo u ovim razmerama tako daleko u prošlosti više ne deluje nemoguće. Sada znamo, na osnovu arheoloških i genetskih studija, da su Aboridžini Australija prešli Toresov moreuz pre više od 40.000 godina. Ako su mogli da pređu otvorenu vodu, zašto Paleoindijanci nisu mogli da urade isto 30.000 godina kasnije?

Genom Anzik Bojsa pokazuje da je bio u srodstvu sa skoro svim živim Indijancima

Hipoteza o pacifičkoj migraciji ima ubedljivu logiku koja stoji iza nje. Međutim, do sada je nisu potvrdili genetski dokazi. Genom čoveka iz Kenevika, objavljen ovog juna, pokazao je da je nesumnjivo bio Indijanac, bez tragova ainuskog, japanskog ili pacifičkog porekla. Ovaj rezultat pomaže da se okonča posebno kontroverzna debata koja je obojena izvesnim stepenom rasne fantazije, ali za istoriju naseljavanja Amerike, DNK iz drugog tela bi mogla biti još važnija.

Dečak Anzik je jedina poznata grobnica iz Klovisa. Kao dvogodišnje dete, sahranjen je pre 12.000 godina u zapadnoj Montani, okružen mnoštvom artefakata jasnog klovisovskog porekla. Anzikov genom, objavljen prošle godine, pokazuje da je bio u srodstvu sa skoro svim živim Indijancima. Čudno, pokazalo se da je bio bliži srodnik sa starosedeocima u Južnoj Americi nego sa onima na Severu. Skoro 100% starosedelaca Južne Amerike su njegovi potomci, za razliku od oko 80% na Severu. Ovo sugeriše da, iako su ljudi iz Klovisa preci većine Indijanaca, u nekom trenutku ubrzo nakon njihovog dolaska na kontinent, usko grlo populacije prekinulo je protok gena između Severa i Juga. Južni Amerikanci su sačuvali direktnu liniju porekla do prvih paleoindijanaca. Na severu, veza je polako razblažena dolaskom kasnijih migracija, poput one koja je dovela Inukove pretke na Arktik.

Geni iz drevnih tela čine da naseljavanje Amerike izgleda kao jednostavna priča, koja uključuje jednu, prilično homogenu osnivačku populaciju koja je odjednom stigla preko Beringovog leda, a zatim se brzo raspršila po netaknutom kontinentu. Međutim, priča koju pričaju moderni geni izgleda složenija. U julu su istraživači sa Harvarda i Univerziteta u Kopenhagenu objavili da su nezavisno pronašli znake slabog, ali definitivnog srodstva između starosedelaca Amazona i Aboridžina i stanovnika Papue Nove Gvineje.

Zašto bi se geni iz jugoistočne Azije pojavili u brazilskoj prašumi, ali ne i u ostatku Amerike? Dva tima koja su napravila otkriće nude različita objašnjenja. Danski tim sugeriše da je australazijska DNK doputovala do Amerike u donekle skorije vreme, nakon početnog naseljavanja Amerike, ali pre kontakta sa Evropljanima. Prema njima, geni su mogli da se prošire preko Aleutskih ostrva, a zatim preko Severne i Centralne Amerike kroz lance ukrštanja jedinki. Nasuprot tome, tim sa Harvarda pretpostavlja da ih je u Ameriku donela „fantomska“ populacija, nazvana Y, koja je bila još jedan osnivač grupe pionira koji su prvobitno naselili Ameriku. Ako je ovo tačno, ljudi koji su prvi prešli Beringov moreuz počinju da deluju neočekivano raznoliko i kosmopolitski.

Antička genomika je moćno oruđe za proučavanje praistorije, ali je još uvek u povojima. Prve prave populacione studije koje koriste drevnu nuklearnu DNK – sa uzorcima koji se broje desetinama umesto jednocifrenim – stare su samo mesec dana. Za sada imamo samo dva drevna genoma iz Amerike. Za druge delove sveta, poput Afrike, Južne i Istočne Azije, imamo jedan ili nijedan. Sa tako malo dostupnih podataka, svet praistorije viđen kroz sočivo drevne DNK je kao pejzaž sporadično osvetljen svetlošću. Mnogo iznenađenja je ostalo. Trenutna situacija je pomalo slična onoj u arheologiji neposredno nakon pronalaska datiranja ugljenikom-14. Revolucija je na putu, ali još ne znamo šta će doneti.

Jakov Mikanovski