Šetajući duž granica svoje farme u bavarskom selu, Beate Grajtaner je bila šokirana kada je jedna od njenih krava upala kroz ogromnu rupu u zemlji. Skriveni ispod gustog žbunja i rastinja, niz čudnih tunela prolazio je kroz njeno imanje. Izuzetno uski, sa neobičnim karakteristikama, ovi takozvani erdštal tuneli i dalje zbunjuju naučnike.

Erdstal na nemačkom znači „štala na zemlji“ ili „mesto na zemlji“. Drugi izvori daju tunelima mističnu privlačnost, nazivajući ih pećinama mandragora, rupama goblina ili rupama patuljaka. Tuneli su izuzetno uski, visoki jedan metar i široki 60 cm, sa malo kiseonika. Postoji samo jedan ulaz i izlaz, nema zadnjih vrata ili izlaza.

Postoje vertikalne ili horizontalne rupe koje se nazivaju šlupfovi, koji su izlazni prolazi širine 30 do 40 cm i visine 40 do 50 cm. Šlupfovi povezuju različite nivoe tunela, koji mogu da se protežu i do 50 metara. Postoje i elementi nalik stepenicama i klupama.

Postoje četiri glavne kategorije ovih tunela. Tip A je dugačak i horizontalan, sa nekoliko kliznih prolaza i blagim silaznim nagibima. Tip B je složeniji, sa višeslojnim sistemom, vertikalnim kliznim prolazima, udubljenjima i mogućim mestima za sedenje. Tip C je prostraniji i ima horizontalne klizne prolaze. Tuneli tipa D sadrže veće međusobno povezane komore.

U centralnoj Evropi postoji 2.000 štala, uključujući 700 u Bavarskoj i 500 u Austriji. Tipično, one se nalaze u ruralnim područjima u blizini istorijskih naselja, često pored starih crkava, groblja i šuma sa blagim padinama ili manjim brdima. Iako mnoge evropske zemlje imaju podzemne tunelske sisteme sa svojim jedinstvenim pričama, one nimalo ne liče na erdstale.

Otkriće 

Godine 1878., benediktinski sveštenik po imenu Lambert Karner čuo je glasine o tunelima razbacanim po Donjoj Austriji. Neki farmeri su pronašli ulaze dok su orali svoja polja.

U blizini Guglica, Karner je istraživao svoju prvu erdstalu. Tokom narednih 30 godina, proučavao je preko 400 u regionu. Svaku je ispitivao i dokumentovao uz svetlost sveća, opisujući ih kao „čudne krivudave prolaze gde se čovek često može samo naterati kao crv“.

Karner je napisao sveobuhvatno delo o tunelima i njihovoj potencijalnoj nameni, pod nazivom „Veštačke pećine u stara vremena “ (1903.).

 Malo pisanih izvora pominje erdstale, a oni koji ih pominju ne opisuju njihovu namenu. Austrijski pesnik iz 13. veka po imenu Zajfrid Helbling nazvao je tajne tunele „ sloufluok“, što se odnosi na skrovište za porodice tokom pljačkaških napada.

Istraživanje

Tokom 2000.-ih, erdstale su dospele u vesti kada je mlekarica Beata Grajtaner pronašla jedan na svom imanju.

„Krava je pasla. Odjednom je propala, do kukova“, rekla je Grajtaner novinarima.

Pozvala je svog muža, Rudija, koji je odlučio da se uvuče u klaustrofobični prostor, nadajući se da će pronaći blago. Nije pronašao blago, samo tamu i razređeni vazduh.

Pozvali su tim geologa na lokaciju, od kojih su neki bili članovi specijalizovane istraživačke grupe pod nazivom Radna grupa za istraživanje Erdstala, koju je predvodio Diter Alborn. Diter i kolega su ušli u tunel, koji je bio visok samo 70 cm. Diterov kolega, Andreas, prekinuo je svoje putovanje zbog nedostatka kiseonika, dok je Diter nastavio dok nije pronašao komad drveta. Radiokarbonsko datiranje je smestilo drvo između 950. i 1100. godine nove ere.

Istraživanjem još štala u regionu pronađeni su komadići uglja ili keramičkih krhotina iste starosti. Međutim, istraživači su otkrili da je većina tunela „očišćena“ od bilo kakvog ljudskog prisustva. 

Skrovište?

Zbog blizine ljudskih naselja, neki ljudi veruju da su štale bile utočišta za seljane tokom ratnih vremena ili putevi za bekstvo iz sela.

Jozef Vajhenberger, istraživač Erdštala, podržao je ovu teoriju i verovao da su tuneli izgrađeni kao privremeno skrovište. Od 11. do 13. veka nazvani su „periodom čišćenja“. Bavarski farmeri su putovali niz Dunav kako bi pronašli obradivo zemljište dalje na istoku, gde su naišli na mađarska plemena. Vajhenberger smatra da su kopali tunele kao privremena skrovišta tokom mađarskih napada.

Testirao je svoju teoriju tako što je ostao u tunelu 48 sati. Nedostatak kiseonika je vremenom počeo da utiče na njega i kolegu, ali kada su se preselili u drugi deo tunela koji je bio prostraniji, mogli su lakše da dišu.

 Međutim, u onlajn članku u časopisu „Špigl“, speleolog Edit Bednarik osporila je ovu teoriju. Bednarik kaže da tuneli nemaju odgovarajuću ventilaciju i da su premali za smeštaj grupa ljudi. Klizni prolazi jedva mogu da prime odraslu osobu prosečne veličine. Takođe, nema zadnjeg dela i samo jedan ulaz/izlaz. Požar ili poplava bi bili fatalni.

Ako nije bilo skrovište, možda je korišćeno za skladištenje hrane? Štale su savršene za čuvanje hrane svežom i hladnom; možda su ih srednjovekovni ljudi pretvorili u ledare, postavljajući velike blokove leda u dubine. Pa ipak, istraživači nisu pronašli ostatke hrane ili životinjskih proizvoda.

Stariji nego što mislimo?

Dr Hajnrih Kuš, arheolog iz Nemačke, ne misli da su ovi tuneli uopšte bili srednjovekovni. On smatra da su mnogo stariji. Veruje da su ljudi gradili tunele tokom neolitskog perioda. On navodi:

“Širom Evrope postojale su hiljade ovih tunela – od severa u Škotskoj pa sve do Sredozemnog mora. Ispresecani su udubljenjima; na nekim mestima su veći i postoje mesta za sedenje ili skladišne prostorije i sobe. Nisu svi povezani, ali zajedno, to je ogromna podzemna mreža.”

Naravno, svaka čudna pojava privlači vernike u natprirodno, a neki misle da su goblini ili patuljci isklesali tunele, pa otuda i njihova mala veličina.

Neki antropolozi se pitaju da li su tuneli bili groblje ili fizička interpretacija čistilišta, carstva gde se duše pročišćavaju pre ulaska u Raj.

Paleo-jazbine?

Neki korisnici Redita i Jutjubera veruju da su tuneli paleo-jazbine, podzemna skloništa koja je stvorila mega-fauna u pleistocenu (pre 2,6 miliona do 11.700 godina). Misle da su životinje poput džinovskih lenjivaca i armadila iskopale ove tunele. Međutim, iako paleo-jazbine postoje u Južnoj Americi, one su mnogo šire (do dva metra u prečniku) i obično sadrže tragove kandži i životinjske kosti.

Poseta štali

Štale obično nisu otvorene za javnost jer predstavljaju opasnost. Neiskusni istraživači pećina mogu se zaglaviti, ugušiti ili udaviti kada se tuneli poplave tokom zime. Međutim, vlasnik gostionice Vincenc Vosner u severnoj Austriji vodi turiste na „vođenu vožnju“ kroz štale na svom imanju. 

Mr. D. Tovarišić