Prve manifestacije vračanja moraju se tražiti od pleistocena, prve ere kvartara, u kojoj su se odvijale glacijacije i interglacijacije, perioda u kojem se pojavio čovek, kada su hominidi osmislili svoje rudimentarne alate i počeli da savladavaju vatru. Sve je bilo teško i neprijateljsko. U blizini vatre, razumna bića su se osećala bezbedno, ali nisu zaboravljala opasnosti koje su ih vrebale. Dim, plamen, pepeo postali su predmeti meditacije, ali i straha. Ali vatra od početka postaje predmet najveće pažnje, član zajednice zadužen za njeno održavanje.

Pošto su tragični događaji bili česti u borbi sa prirodom, svaka slučajnost je postala verodostojna. Odatle je rođeno verovanje koje danas nazivamo sujeverjem. Koje je, zapravo, samo to da je u prošlosti imalo neuništive moći. Naviknut da sam rešava svoje probleme, primitivni čovek je tražio izlaze iz ćorsokaka, da bi izbegao zlo koje su ga misteriozne pojave, shvaćene samo od njega kao znaci koji nagoveštavaju zlo, činile osetljivim. Takođe mu se činilo da određeni znaci ili gestovi, poput pljuvanja u nedra ili u vatru, prekidaju niz nesrećnih događaja. 

Magija i religija

Primivši pečat vere, čak i bez religiozne prirode, u svesti primitivnog čoveka, magija je nosila pečat istine. Tek u srednjem paleolitu (pre oko 50.000-100.000 godina) naši preci su došli da uspostave kult mrtvih, razvijan desetinama hiljada godina. Međutim, postoje brojna objašnjenja u vezi sa nastankom, opstankom i evolucijom verovanja u duhove.

Ali čovek, budući da nije mogao da razume šta se dešava oko njega, davao je objašnjenja i odgovore na svoja pitanja, potpomognut samo svojom maštom. Bila su to psihološka, subjektivna, nestvarna rešenja, ali su zadovoljavala njegov ponos u svoje sposobnosti. On je, istina je, mešao objekat sa subjektom, uzimajući svoje utiske zdravo za gotovo. Tako je naseljavao svoj univerzum svim vrstama natprirodnih sila, kako bi svetu dao život. Sve što ga je okruživalo moralo je imati svoj duh. Kada je imao ikakav uspeh, sve zasluge je pripisivao natprirodnim silama koje su mu pomogle. Kada su primitivni ljudi imali nevolju, iste sile su bile uključene.

Zbunjeni silama prirode, primitivni ljudi su bili izuzetno radoznali u vezi sa sopstvenim bićem. Telo je bilo neka vrsta doma za dušu. To objašnjava sahranjivanje mrtvih u zajedničkom stanu, verujući da čovek ne umire već da pada u dubok san.

Grobovi pronađeni u pećini Šapel oks Sejnts su najjasniji dokaz toga. Mrtvi su polagani u jamu sa glavama na kamenom jastuku, prekrivenim kamenjem kako ih zemlja odozgo ne bi zgnječila, sa alatima, oružjem i hranom pored njih. Jama se nalazila pored ognjišta, ili čak ispod njega. U njihovom mentalitetu postojala je veza između toplote (energije) i života. Verovali su da je smrt posledica nedostatka toplote, očekujući da će se, postavljen pored vrelog ognjišta, pokojnik vratiti u oživljeno stanje.

Dakle, magija je imala utešni karakter. Onaj ko ju je praktikovao nije težio da svet u kome je živeo preobrazi u bolji. U praksi je prisiljavao natprirodne sile da mu pomognu u onome što je nameravao da uradi. Decu, bez obzira na pol, vaspitavala je majka do određenog uzrasta. Zatim, adolescenti su prelazili na stranu odraslih tek nakon inicijacije u tajne aktivnosti od kojih je zavisilo njihovo postojanje. Informacije su primane u ceremonijalnom obliku koji su usmeravali vračari ili šamani, magija je obeležavala sve radnje tokom života svakog od neofita.

Iz početnog korisnog vračanja, nastaće bela ili „desnaruka“ magija, uvek namenjena pozitivnim efektima. Druga kategorija vračanja, negativna, opisuje crnu ili „levoruku“ magiju, sa ciljem stvaranja katastrofalnih, negativnih efekata, smrti, bolesti, ludila.

Prizivanje duhova

Prizivanje duhova praktikovali su persijski, grčki i rimski magovi, proroci i vračari. Posebno mesto u istoriji vračanja, zasnovanog na nekromantiji, zauzimale su Eleuzinske misterije, posvećene grčkoj boginji Demetri. Verovanje u „materijalizaciju“ duša bilo je toliko duboko da su se organizovale raskošne ceremonije, a sibile (legendarne žene kojima se pripisivao dar proricanja) bacale su čarolije kako bi izazvale pojavu senki.

Grčko-rimska mitologija obiluje pričama o mrtvim duhovima. U stvari, sva antička književnost, počev od Homerove „Odiseje“ i Vergilijeve „Eneide“, brani verovanje u duše pokojnika.