Od najranijih dana ljudske civilizacije postojala je vera da čovek nije sam u svetu — da iza vidljivog postoji sila koja može ući u ljudsko telo, u razum, u volju. Egzorcizam, ritual isterivanja tih sila, pojavljuje se u skoro svakoj kulturi i veri: od Mesopotamije i Egipta, preko antičke Grčke, do hrišćanstva, islama i savremene psihijatrije. To je priča o granici između vere i straha, duše i tela, mistike i medicine.

Prapočeci — kada je bolest imala lice demona

Prvi egzorcizmi zabeleženi su u drevnoj Mesopotamiji, pre više od 4.000 godina.
Asirski i vavilonski sveštenici su verovali da se zle sile, poput demona Lamaštu ili Pazuzu, mogu useliti u čoveka i izazvati bolest, ludilo ili nesreću.
Tadašnji egzorcizam bio je mešavina medicine, magije i religije: bolesniku se prilazilo uz zapaljeni tamjan, čitanje zaštitnih formula i korišćenje amajlija od bakra i zlata.
Sveštenici su isterivali demona ne mačem, nego imenom — jer se verovalo da znanje imena zle sile daje moć nad njom.

Slični obredi postojali su i u drevnom Egiptu, gde su se koristili rituali sa vodom iz Nila, crteži zaštitnih simbola na telu i molitve bogu Totu.
Egzorcizam je bio i lek i sud — obred kojim se određivalo da li je bolest fizička ili duhovna.

⚖️ Grčka i Rim — između filozofije i mistike

Antički Grci nisu govorili o „demonima“ kao zlu, već kao o duhovima dvostruke prirode.
Platon i Plutarh pominju daimone — bića koja posreduju između bogova i ljudi.
Međutim, u kasnijem periodu, naročito kod stoika i neoplatoničara, pojavljuje se ideja o „opsednutosti“ i potrebi za pročišćenjem duše.

U Rimu, egzorcizam dobija svoju javnu formu u misterijskim kultovima — naročito kod obožavalaca Izide, Mitre i Dionisa.
Sveštenici tih kultova praktikovali su rituale oslobađanja duše od uticaja zlih sila, koji su uključivali vodu, zvuk i simbolično ponovno rođenje.

✝️ Hrišćanstvo — borba svetlosti i tame

Sa pojavom hrišćanstva, egzorcizam dobija svoj jasan teološki oblik: zlo nije više sila prirode, već personifikovano zlo — Sotona.
Jevanđelja opisuju više scena u kojima Hristos isteruje demone:

„I zapovedi nečistom duhu da iziđe iz čoveka, i duh povika: znam te ko si, Sveti Božji!“ (Mk 1, 25–26)

Od tada, egzorcizam postaje zvanični čin Crkve.
U ranohrišćanskom periodu, svaki sveštenik je mogao biti egzorcista, ali od IV veka obred se posebno reguliše.
U Katoličkoj crkvi najpoznatiji je dokument „Rituale Romanum“ (1614.), koji propisuje reči, molitve i postupke egzorcizma — od kropljenja svetom vodom, preko čitanja Jevanđelja, do naredbe demonu da napusti telo.

Posebno mesto imaju egzorcistički slučajevi u Evropi 17. i 18. veka, kada je Crkva istovremeno vodila borbu protiv jeresi i demona.
Monasi su beležili svedočanstva o vrištanju, levitaciji, govoru na nepoznatim jezicima, izbacivanju predmeta iz tela — fenomenima koji su kasnije inspirisali i modernu kulturu, od romana do filmova.

☦ Pravoslavlje — molitva i smirenje umesto naredbe

U pravoslavnoj tradiciji, egzorcizam je tiši i smireniji čin.
Naziva se molitvom za oslobođenje, a ne borbom.
Sveti Vasilije Veliki i Sveti Jovan Zlatousti napisali su takozvane molitve zaklinjanja, koje se i danas čitaju u manastirima, naročito nad ljudima koji trpe duhovne smetnje, strahove ili napade.

Suština nije u izgonu, već u isceljenju duše.
Sveštenik ne viče na demona, već moli Boga da dušu oslobodi od svake tame.
Često se obred spaja sa postom, ispovešću i pričešćem — kao procesom duhovne obnove.
Pravoslavlje ne poznaje „spektakularne“ egzorcizme poput katoličkih, ali su svedočanstva monaha sa Svete Gore i iz manastira Tumane ili Ćelije brojna i duboko potresna.

☪ Islam – ritual „Rukija“ i borba sa džinima

U islamu, egzorcizam postoji pod imenom rukija (ruqyah).
Prema Kuranu, džini su stvorenja od vatre, nevidljiva ljudima, koja mogu naneti štetu ako čovek živi u grehu ili strahu.
Imam koji sprovodi rukiju čita sure El-Fatiha, El-Bakara, El-Ihlas i El-Felak, uz posipanje vodom nad kojom je molitva izgovorena.

Rukija nije dramatičan čin – često se izvodi u tišini, u kući ili džamiji.
U savremenim islamskim zemljama postoje čak i klinike koje spajaju psihoterapiju i verski egzorcizam, tretirajući opsednutost kao „duhovni poremećaj“.

Judaizam i istočne tradicije

U judaizmu, egzorcizam je poznat kao „pulsa de-nura“ – ritual u kojem se zlo udaljava molitvom i postom.
Hasidski rabini veruju da se demon ne isteruje silom, već pokajanjem i istinom.

U hinduizmu i budizmu, egzorcizam se izvodi mantrama, zvukom gongova i mirisom tamjana, pri čemu se cilj ne vidi kao „isterivanje demona“, već kao vraćanje energije u ravnotežu.
Budistički monasi na Tibetu često koriste i maske „čuvara“ tokom rituala, verujući da se demon plaši sopstvenog odraza.

⚗️ Moderno doba – između vere i psihijatrije

Od XX veka, egzorcizam se sve više sudario sa medicinom.
Slučajevi poput Anelize Mihel u Nemačkoj (1976.), devojke koja je umrla nakon serije egzorcizama, otvorili su pitanje granice između duhovnog i mentalnog poremećaja.
Psihijatri su isticali dijagnoze poput šizofrenije, disocijativnih poremećaja ili epilepsije — dok su vernici govorili o demonskoj opsednutosti.

Katolička crkva je 1999. obnovila svoj obred egzorcizma, dodajući uputstvo da se pre obreda obavezno konsultuje lekar.
U Srbiji, iako zvanično ne postoji institucionalni egzorcizam, pojedini sveštenici i manastiri vrše molitve oslobođenja, posebno za ljude koji osećaju strah, nesanicu ili neobjašnjiv nemir.

Egzorcizam danas – senka ili potreba?

Danas, u 21. veku, egzorcizam nije nestao. Naprotiv — raste.
Savremeni čovek, okružen tehnologijom i informacijama, ponovo traži odgovore u duhovnom.
U Italiji i SAD broj zvaničnih egzorcista poslednjih godina se udvostručio.
U Rusiji i na Balkanu, crkve su ponovo pune vernika koji traže „oslobođenje“.

Možda je egzorcizam, kako kaže jedan grčki teolog, „način na koji čovek priznaje da postoji nešto jače od njegovog straha — i da još uvek veruje u svetlost“.

Značajni egzorcizmi i egzorcisti u istoriji

• (1578.) Marta Brosje je bila mlada žena koja je postala ozloglašena oko 1578. godine zbog svoje lažne demonske opsednutosti otkrivene tokom postupka egzorcizma.
• (1619.) Gospođica Elizabet de Ranfen, koja je, pošto je postala udovica 1617. godine, kasnije bila udata od strane lekara (kasnije je spaljena na osnovu sudske presude jer se bavila mađioničarenjem). Nakon što je odbijen, davao joj je napitke da bi ga zavolela, što je izazvalo čudne pojave u njenom zdravlju i nastavio je da joj kontinuirano daje neke druge vrste lekova. Bolesti koje je imala bile su neizlečive za razne lekare koji su je lečili i na kraju su dovele do pribegavanja egzorcizmu koje je propisalo nekoliko lekara koji su ispitali njen slučaj. Počeli su da je egzorcizuju u septembru 1619. Tokom egzorcizama, demon koji ju je opsedao navodno je davao detaljne i tečne odgovore na različitim jezicima, uključujući francuski, grčki, latinski, hebrejski i italijanski, i bio je u stanju da zna i recituje misli i grehe raznih pojedinaca koji su je pregledali. Dalje se pričalo da je detaljno, koristeći razne jezike, opisivala obrede i tajne crkve stručnjacima za jezike koje je govorila. Čak se pominje i kako je demon prekinuo jednog egzorcistu, koji je, nakon što je napravio grešku u svom recitovanju obreda egzorcizma na latinskom, ispravio njegov govor i ismevao ga.
• (1778.) Džordž Lukins
• (1842.–1844.) Johan Blumhart je izvršio egzorcizam Gotlibina Ditusa tokom dvogodišnjeg perioda u Metlingenu, u Nemačkoj, od 1842. do 1844. godine. Parohija pastora Blumharta je potom doživela rast obeležen ispovešću i isceljenjem, što je on pripisao uspešnom egzorcizmu.
• (1906.) Klara Germana Sele je bila južnoafrička učenica koja je tvrdila da je opsednuta.
• (1947.) Stručnjak za umetnost Armando Đinezi tvrdi da je Salvador Dali primio egzorcizam od italijanskog fratra Gabrijela Marije Berardija dok je bio u Francuskoj. Dali je stvorio skulpturu Hrista na krstu koju bi poklonio fratru u znak zahvalnosti.
• (1949.) Dečak identifikovan kao Robi Manhajm bio je predmet egzorcizma 1949. godine, što je postalo glavna inspiracija za „Egzorcistu“, horor roman i film koji je napisao Vilijam Piter Blati, koji je čuo za slučaj dok je bio student u klasi 1950. na Univerzitetu Džordžtaun. Robi je predat pod brigu prepodobnom Luteru Majlsu Šulcu, dečakovom luteranskom pastoru, nakon što psihijatri i lekari nisu mogli da objasne uznemirujuće događaje povezane sa tinejdžerom; sveštenik je potom uputio dečaka prepodobnom Edvardu Hjuzu, koji je izvršio prvi egzorcizam nad tinejdžerom. Naknadni egzorcizam je delimično izveden i u Kotidž Sitiju, Merilend , i u Bel-Noru, Misuri, od strane oca Vilijama S. Bouderna, člana Kraljevskog Džordža, oca Rejmonda Bišopa, člana Kraljevskog Džordža i tadašnjeg jezuitskog sholastičara oca Voltera Halorana, člana Kraljevskog Džordža
• (1974.) Majkl Tejlor
• (1975.) Aneliz Mišel je bila katolkinja iz Nemačke za koju se govorilo da je bila opsednuta šest ili više demona i potom je podvrgnuta tajnom, desetomesečnom dobrovoljnom egzorcizmu. Dva filma, „ Egzorcizam Emili Rouz“ i „Rekvijem“, labavo su zasnovana na Anelizininoj priči. Dokumentarni film „ Egzorcizam Aneliz Mišel“ (na poljskom, sa engleskim titlovima) sadrži originalne audio snimke sa egzorcizma. Dva sveštenika i njeni roditelji osuđeni su za ubistvo iz nehata jer nisu pozvali lekara da se pozabavi njenim poremećajem u ishrani, dok je ona umrla sa samo 31 kg. Slučaj je označen kao pogrešna identifikacija mentalne bolesti, nemar, zlostavljanje i verska histerija.
• Bobi Džindal, bivši guverner Luizijane, napisao je esej 1994. godine o svom ličnom iskustvu izvođenja egzorcizma nad bliskom prijateljicom po imenu „Suzan“ dok je bio na fakultetu.
• Majka Tereza je navodno podvrgnuta egzorcizmu kasno u životu pod vođstvom nadbiskupa Kalkute, Henrija D’Suze, nakon što je primetio da je izuzetno uznemirena u snu i da se plaši da je „možda pod napadom zlog duha“.
• (2005.) Egzorcizam Tanakua je slučaj u kojem je mentalno bolesna rumunska monahinja ubijena tokom egzorcizma koji je sproveo sveštenik Danijel Petre Korođanu. Slučaj je inspirisao filmove „ Iza brda“ i „Raspeće“.
• Svečano skidanje makutua (ceremonijalnog skidanja vračanja) u predgrađu Vainuiomata u Velingtonu, Novi Zeland, u oktobru 2007. godine dovelo je do smrti žene utapanjem i hospitalizacije tinejdžera. Pet članova porodice je osuđeno i izrečene su kazne bez zatvora.