Godine 1907., ovaj smeli izvođač je hodao po vodi od Sinsinatija do Nju Orleansa, prešavši skoro 1.600 milja za 40 dana. Čarls Oldriv je koristio drvene cipele napravljene po meri da bi plutao na površini vode i kretao se napred

Tokom proteklih 35 godina, desetine studenata su svakog novembra hodale preko jezera na kampusu Međunarodnog univerziteta Floride kao deo školskog takmičenja „Šetnja po vodi“, za koje se veruje da je najveće i najdugotrajnije takmičenje te vrste u Sjedinjenim Državama. Profesor arhitekture Haime Kanaves je pokrenuo takmičenje kao zabavni dizajnerski izazov za studente, koji prave sopstvene plutajuće cipele, a zatim se međusobno trkaju preko jezera. (Iako se događaj neće održati ove godine, Kanaves se nada da će ga vratiti 2026. godine.) Međutim, krajem 19. i početkom 20. veka, hodanje po vodi je bio ozbiljniji poduhvat. Veliki broj ljudi se okuplja da gledaju izvođače koji hodaju kroz talase do kolena i „skaču po površini vode sa lakoćom baletskog igrača“, rečima jednih njujorških novina.

Od ovih smelih, verovatno niko nije bio uspešniji ili avanturističkiji od Čarlsa V. Oldriva, bivšeg hodača po žici iz Bostona. Dok su drugi „vodeni pešaci“, kako su ih ponekad nazivali, uglavnom držali kratke demonstracije, Oldriv je koristio svoje prevelike, drvene cipele u obliku kanua da bi prevazišao velike udaljenosti. U novembru 1888. godine, kada je imao 20 godina, prepešačio je više od 240 km niz reku Hadson, od Olbanija u Njujorku do Menhetna. Putovanje je trajalo šest dana i uključivalo je toliko niske temperature vode da su mu jedne noći, kada je Oldriv izašao na obalu da spava (hodao je samo tokom dana), cipele bile prekrivene ledom .

Godinu dana kasnije, Oldriv je najavio planove da prepešači Lamanš, a 1898. godine je rekao da će prepešačiti Atlantski okean. Nijedan plan se nije ostvario, ali je Oldriv ostvario druge podvige, uključujući prelazak vodopada i do ostrva kod obale Bostona. Njegove veštine balansiranja po žici verovatno su mu dale prednost, ali mu je njegov siguran i stabilan hod verovatno najviše pomogao. „Obično je plutanje prilično lako“, kaže Kanaves, koji je tokom godina posmatrao stotine učenika kako uče da hodaju u cipelama za vodu. „Najveći problem je ići napred. Ako ne uradite nešto da biste stvorili vuču, krećete se napred-nazad, ali ostajete na mestu.“

Oldrivove cipele su imale peraja, ili krilca, na dnu. „Kada se stopalo pomeri napred i cipela se probije kroz vodu, [peraja] leže ravno uz dno cipele dok se ne napravi korak, kada se spuste i predstave površinu koja pritiska vodu“, objavio je Boston Gloub 1889. godine. „Uz njihovu pomoć, hodač je u stanju da se kreće napred, jer bez ovih malih krilaca, ne bi mogao da napreduje.“

Oldrivove cipele su bile slične onima koje su nosili drugi vodeni šetači, ali je on vremenom eksperimentisao sa različitim dizajnima i kontinuirano radio na svojoj tehnici. Do početka 1900.-ih, mogao je ne samo da hoda napred-nazad u svojim cipelama, već i da se okreće u krug – manevar za koji je, kako je rekao, trebalo pet godina da savlada.

Da li ste znali? Hodanje po vodi – Prema podacima  Nacionalne službe parkova, najmanje 1.200 vrsta je evoluiralo da hoda po vodi. Među najpoznatijima je  vodeni hodač, insekt koji koristi  površinsku napetost  da bi se kretao napred po površini vode.

U januaru 1907. godine, Oldriv je krenuo na svoje do tada najambicioznije putovanje: pešačenje niz reke Ohajo i Misisipi, od Sinsinatija do Nju Orleansa. Putovanje od skoro 1.600 milja započeo je na Novu godinu, u pratnji malog čamca na benzinski pogon i svoje supruge, Karoline Oldriv, koja je veslala pored njega u čamcu. Njegov cilj je bio da stigne do Nju Orleansa za 40 dana. Ako uspe, rekao je novinarima, osvojiće opkladu od 5.000 dolara.

Oldriv je mogao da putuje brzinom do osam kilometara na sat, u zavisnosti od uslova na reci, mada je procenjivao da mu je prosečna brzina bila bliža dve milje na sat. Njegove cipele, koje su bile dugačke oko jedan i po metar i teške oko 9 kilograma, uglavnom su zahtevale spor tempo. Takođe je morao povremeno da se zaustavlja da bi ispraznio vodu iz cipela, uprkos tome što je nosio gumene čizme do butina kako bi ih što više sušio. Kada je Oldriv stigao u Henderson, Kentaki, 12. januara, kasnio je dva dana. Međutim, nije izgledalo da ga kašnjenje uznemirava i radosno je pozdravio hiljade ljudi koji su ga čekali na obali reke.

Iako je jedan stanovnik Hendersona navodno bio razočaran što Oldriv nije viši — bio je najviše 160 cm — velika većina je bila uzbuđena što ga vidi. Nakon što je izašao na obalu da primi telegram i „popije čašu stimulansa“, Oldriv je pokazao gomili svoje cipele, koje su, poput njegove kose i brkova, bile „crvene skoro do užarenja“, prema lokalnim novinama. Uvek je na neki način odavao priznanje gledaocima dok je prolazio, bilo mašući ili pušeći cigaru, i niko nije želeo da ga propusti. „U svakom gradu duž reke, grupu koja hoda po talasima dočekuje gomila koja raste iz dana u dan, kako se interesovanje za ovaj podvig budi“, izvestile su druge novine.

Oldriv je uspeo da se vrati na vreme kada je stigao do reke Misisipi u Kairu, Ilinois, ali se fizički mučio. Žalio se na reumatizam u leđima i dobio je groznicu i visoku temperaturu. Ipak, vreme i rečni uslovi su mu išli na ruku dok je nastavljao na jug. Stigao je u Baton Ruž, Luizijana, 6. februara, nekoliko sati ranije, i rekao je da ne očekuje „nikakve probleme sa dolaskom u Nju Orleans“.

Navigacija rekom između Baton Ruža i Nju Orleansa može biti izazovna, posebno za male čamce. „To je ogromna vodena površina, a struje mogu biti neverovatno jake“, kaže veslač Skot Miler, koji je predvodio tim koji je postavio svetski rekord u vožnji kanuom dužine Misisipija 2023. godine. Početkom 20. veka, donji tok Misisipija bio je pun velikih čamaca i barži, za koje Miler kaže da su „verovatno najveća pretnja za mala plovila“. Oldriv je skoro bio pod baržom dok se približavao Nju Orleansu i mogao je da pogine da ga nisu spasili neki ljudi na brodu. Kada je konačno stigao u grad 10. februara, oko sat vremena pre svog roka od 40 dana, bio je trijumfalan, ali iscrpljen. „Ne bih ponovo hodao tom rekom ni za pet puta više novca nego što sam osvojio“, rekao je.

Oldriv je i dalje želeo da prepešači Lamanš i planirao je da to učini tog avgusta, ali se njegova žena nadala da će nakon toga odustati. „Mislim da će se moj muž penzionisati nakon što prepešači Lamanš“, rekla je novinarima. „To je poslednja stvar koju želim da uradi i radije bih da to ne uradi.“ U međuvremenu, par se vratio nastupima, što je bila njihova glavna preokupacija kada nisu pokušavali poduhvate na velike udaljenosti. Svaka predstava se odvijala na vodi i prikazivala je Oldriv kako hoda u svojim cipelama i pali eksploziv kako bi stvorio „vodene gejzire“ i rekonstruisao pomorske bitke. Oldriv je glumio u ovakvim nastupima od 1880.-ih, a Karolina mu je pomagala u njima nekoliko godina. Godine 1903, par je upao u nevolju sa službenicima za ribu i divljač Masačusetsa kada su njihove eksplozije izbacile desetine riba u vazduh, ali su njihovi nastupi inače bili dobro prihvaćeni.

Oldriv je navodno osvojio 5.000 dolara, što je ekvivalentno više od 170.000 dolara danas, za završetak šetnje po Nju Orleansu, ali on i Kerolajn nisu žurili da naplate sumu, za koju se govorilo da ih čeka u bostonskoj banci. Kasnije je Oldriv tvrdio da ga je njegov menadžer prevario za novac, ali je takođe moguće da opklada nije bila stvarna. Opklade su bile uobičajena karakteristika cirkuskih i vodviljskih predstava početkom 1900.-ih, kaže Andrea Ringer, istoričarka rada na Državnom univerzitetu Tenesija i autorka knjige „ Circus World: Roustabouts, Animals and the Work of Putting on the Big Show “. „Tačke su takođe veoma brzo postajale ustajale“, dodaje ona, što je navelo izvođače da smisle različite načine da održe interesovanje publike.

Većina Oldrivovih ranijih kaskaderskih poduhvata, uključujući i šetnju rekom Hadson, takođe je uključivala opklade. Pa ipak, nikada nije imao mnogo novca i živeo je u kući svoje majke u Bostonu čak i nakon što se oženio. Štaviše, jedan od ljudi koji je navodno dugovao Oldrivu 5.000 dolara za završetak šetnje Nju Orleansom na vreme – Edvard Vilijams iz Bostona – imao je isto ime kao i njegov očuh. Bez obzira na to, Oldriv je izgleda uživao u nastupanju i možda bi nastavio da organizuje predstave bez obzira na to koliko novca je zarađivao.

Oldriv i Karolina su proveli proleće i rano leto 1907. godine nastupajući u gradovima duž reke Misisipi. Par se mnogo promovisao. Karolina je bila predstavljena kao „šampionka u veslanju“, iako nije bilo jasno koje je trke pobedila, dok je Oldriv sebe nazivao „svetskim šampionom u hodanju po vodi“. Takođe je koristio titule, poput profesora i kapetana, koje verovatno nije nosio. Reklama za nastup para 4. jula 1907. u Grinvudu, Misisipi, obećavala je „najveću senzacionalnu atrakciju 20. veka“.

Nažalost, taj nastup 4. jula ispostavio se kao poslednji za Oldrivove. Karolina se teško opekla dok je aktivirala eksploziv tokom nastupa i preminula je od zadobijenih povreda nekoliko dana kasnije. Oldrivu, kome je rečeno da će se oporaviti, bilo je na putu da nastupi u Kentakiju kada je čuo vest. Slomljen, izvršio je samoubistvo popivši hloroform. Umro je bez prebijene pare, prema rečima vlasnika pansiona u Memfisu gde je odseo, i sahranjen je u neobeleženom grobu na jednom od katoličkih grobalja u gradu.

Mnogi članovi javnosti su okolnosti smrti Oldrivovih smatrali uznemirujućim. „Životi ovo dvoje dobrih ljudi i njihov nesrećan kraj pružaju hranu za razmišljanje i refleksiju“, napisao je jedan kolumnista novina.

U kasnijim decenijama, Oldriv je najviše ostao upamćen po svojoj šetnji po Nju Orleansu. Godine 1932., njegovo putovanje je predstavljeno u Riplijevom delu „Verovali ili ne“; 1951. godine, jedna stanovnica Arkanzasa se sa setom sećala kako ga je gledala kako prolazi pored njenog grada kada je bila dete. Iako su ljudi nastavili da hodaju po vodi sa raznim vrstama cipela nalik čamcima čak i u 20. veku, nijedna nije prelazila tako velike udaljenosti kao Oldriv.

Godine 1978., narednik američke vojske po imenu Volter Robinson ostvario je Oldrivov san i prepešačio Lamanš u vodenim cipelama napravljenim po meri. Deset godina kasnije, francuski muzičar Remi Brika koristio je dugačke cipele, slične čamcima na vesla, da bi prepešačio Atlantski okean, postavivši novi svetski rekord. Međutim, i Robinson i Brika su se kretali napred veslima, dok je Oldriv koristio samo svoje cipele.

Da li bi Oldriv prešao uzburkane vode Atlantika ili Lamanša nemoguće je znati, ali izgleda da je cenio originalnost više od završetka određenih putovanja. „Vidite, želim da napravim svetski rekord koji nikada neće biti oboren“, rekao je 1898. godine. Svojom šetnjom od Sinsinatija do Nju Orleansa, izgleda da je postigao taj cilj.

Erika Vestli

https://www.smithsonianmag.com/