Znate li gde se nalaze najstarije pronađene mumije na svetu!? Nisu u Egiptu…

„Možda nekim ljudima deluje čudno da žive na groblju, ali mi smo na to navikli“, kaže Ana Marija Nijeto, koja živi u čileanskom lučkom gradu Arika.

Arika, grad na granici sa Peruom, izgrađena je na peščanim dinama pustinje Atakama, najsušnije pustinje na svetu.

Ali mnogo pre nego što je primorski grad osnovan u 16. veku, ovo područje je bilo dom naroda Činčoro.

Njihova kultura dospela je u vesti u julu pre dve godine kada je kulturna organizacija Ujedinjenih nacija, UNESKO, dodala stotine mumija koje su oni sačuvali na svoju listu svetske baštine.

Mumije Činčora prvi put je dokumentovao 1917. godine nemački arheolog Maks Ule, koji je pronašao neka od sačuvanih tela na plaži. Međutim, bile su potrebne decenije istraživanja da bi se utvrdila njihova starost.

Radiokarbonsko datiranje je na kraju pokazalo da su mumije stare više od 7.000 godina – više od dva milenijuma starije od poznatijih egipatskih mumija.

Kultura Činčora

• Prekeramička kultura koja je trajala od 7.000 do 1.500 godina pre nove ere
• Sedentarni ribari i lovci-sakupljači
• Živeli su na teritoriji današnjeg najsevernijeg Čilea i južnog Perua
• Mumifikovali su svoje mrtve na sofisticiran i evokativan način
• Veruje se da je mumifikacija započela kao način da se sećanja na mrtve održe živim

To čini mumije iz Činčora najstarijim poznatim arheološkim dokazom veštački mumificiranih tela.

Antropolog Bernardo Arijaza, stručnjak za Činčoro, kaže da su praktikovali namernu mumifikaciju. To znači da su koristili pogrebne prakse kako bi sačuvali tela umesto da ih ostavljaju da se prirodno mumifikuju u suvoj klimi – iako su na tim lokalitetima pronađena i neka prirodno mumificirana tela.

“Na telu bi se pravili mali rezovi, organi bi se vadili, a šupljine bi se sušile dok bi se koža skidala”, objašnjava gospodin Arijaza.

Ljudi Činčoro bi zatim punili telo prirodnim vlaknima i štapićima kako bi ga držali pravim pre nego što bi koristili trsku da bi ponovo prišili kožu.

Takođe bi mumiji pričvrstili gustu crnu kosu na glavu i prekrili joj lice glinom i maskom sa otvorima za oči i usta.

Konačno, telo je ofarbano u prepoznatljivu crvenu ili crnu boju koristeći pigmente od minerala, okera, mangana i gvožđe oksida.

“Metode i pristup mumifikaciji Činčora značajno su se razlikovali od egipatskih”, kaže gospodin Arijaza.

Egipćani nisu koristili samo ulje i zavoje, već je složena mumifikacija obično bila rezervisana za preminule članove elite, dok su Činčoro mumifikovali muškarce, žene, decu, bebe, pa čak i fetuse bez obzira na njihov status.

Život sa mrtvima

Sa stotinama mumija pronađenih u Arici i drugim lokalitetima tokom prošlog veka, meštani su naučili da žive pored – a često i na – ostacima.

Otkrivanje ljudskih ostataka tokom građevinskih radova ili puštanje psa da njuška i iskopa delove mumije je nešto što su generacije meštana doživele. Ali dugo vremena nisu shvatali koliko su ti ostaci značajni.

„Ponekad nam stanovnici pričaju priče o tome kako su deca koristila lobanje za fudbalske lopte i skidala odeću sa mumija, ali sada znaju da nas obaveste kada nešto pronađu i da to ostave na miru“, kaže arheologinja Janina Kampos Fuentes.

Meštani Ana Marija Nijeto i Paola Pimentel su oduševljeni što je UNESKO prepoznao značaj kulture Činčoro.

Žene vode udruženja suseda u blizini dva mesta iskopavanja i tesno sarađuju sa grupom naučnika sa lokalnog univerziteta Tarapaka kako bi pomogle zajednici da razume značaj kulture Činčoro i kako bi se osiguralo da se o dragocenim lokalitetima brine.

Postoje planovi da lokalni muzej – gde se redovi ostataka Činčora nalaze ispod armiranog stakla kako bi posetioci mogli da ih zavire – dobije novo interaktivno proširenje. Ideja je da se lokalno stanovništvo obuči kao vodiči kako bi mogli da pokažu svoje nasleđe drugima.

Trenutno je izložen samo mali deo od više od 300 mumija Činčora. Većina njih se nalazi u Arheološkom muzeju San Migel de Asapa.

Muzej, koji je u vlasništvu i pod upravom Univerziteta Tarapaka, udaljen je 30 minuta vožnje od Arike i ima impresivne izložbe koje prikazuju proces mumifikacije.

Na tom mestu se planira veći muzej koji bi smestio više mumija, ali su potrebna i sredstva kako bi se osiguralo da se pravilno čuvaju kako ne bi propadale.

Gospodin Arijaza i arheologinja Džanina Kampos su takođe uvereni da Arika i okolna brda još uvek kriju mnoga blaga koja tek treba da budu otkrivena. Međutim, potrebna su dodatna sredstva da bi se ona pronašla.

Gradonačelnik Herardo Espindola Rohas nada se da će dodavanje mumija na Listu svetske baštine podstaći turizam i privući dodatna sredstva.

Ali on je svestan da svaki razvoj treba da se uradi na pravi način, u saradnji sa zajednicom i uz zaštitu lokacija.

„Za razliku od Rima koji stoji na spomenicima, ljudi iz Arike žive na ljudskim ostacima i moramo zaštititi mumije.“

“Zakoni o urbanističkom planiranju su na snazi i arheolozi su prisutni kad god se izvode građevinski radovi”, kaže on, “kako bi se osiguralo da dragoceni ostaci ne budu poremećeni.”

Gradonačelnik Espindola je takođe nepokolebljiv da, za razliku od nekih drugih delova Čilea, gde su turistički operateri i multinacionalne kompanije kupili zemljište kako bi ostvarili profit od turističkih lokacija, nasleđe Arike treba da ostane u rukama njenih ljudi i da koristi lokalnoj zajednici.

Predsednica udruženja suseda Ana Marija Prieto uverena je da će novostečena slava mumija ići u prilog svima: „Ovo je mali grad, ali prijateljski. Želimo da turisti i naučnici iz celog sveta dođu i saznaju više o neverovatnoj kulturi Činčora sa kojom živimo celog života.“

Džejn Čembers Arica, Čile (BBC)