Kineska piromantija je drevna veština proricanja kroz vatru, ili, drugim rečima, viđenja budućnosti kroz spaljivanje stvari. To je jedna od najranijih i najfascinantnijih praksi u drevnoj kineskoj kulturi. Praksa je pretežno povezana sa upotrebom proročkih kostiju, a ova specifična vrsta proricanja igrala je ključnu ulogu u političkom, društvenom i verskom životu ranih kineskih civilizacija. Danas je piromantija izgubljeni oblik umetnosti, a artefakti piromanta su neverovatno retki i traženi.

Za one koji su bili vešti u piromantiji se govorilo da su mogli da čitaju pukotine koje je plamen formirao u ostacima životinja kako bi pročitali budućnost i dali savete vođama. Danas je piromantija izgubljeni oblik umetnosti, a artefakti piromanta su neverovatno retki i traženi. Dok se mnogi danas možda podsmevaju ideji proricanja, stari Kinezi su je zaista shvatali veoma ozbiljno.

Šta je kineska piromantija? Poreklo i istorija

Kineska piromantija, ili „piro-osteomantija“ da joj damo pravo ime, jednako je fascinantna kao što zvuči. To je drevni oblik proricanja za koji se veruje da datira još iz dinastije Šang (1600.-1046. p. n. e.). Umetnost se vrti oko čitanja obrazaca pukotina koje se formiraju na životinjskim kostima i oklopima kornjača kada su izloženi intenzivnoj toploti.

Ne samo sujeverje, piromantija je igrala značajnu ulogu u duhovnim i administrativnim funkcijama vladara Šanga. U vremenima nužde, često su tražili božansko vođstvo o kritičnim pitanjima kao što su žetva, ratovanje i kraljevsko nasleđivanje.

Kineska piromantija potiče od ranog kineskog verovanja da su prirodni i natprirodni svet duboko isprepleteni. Vrači, koji su obično bili visokorangirani sveštenici ili šamani, upisivali su pitanja direktno na kosti ili školjke. Ova pitanja su se bavila širokim spektrom problema, odražavajući oslanjanje društva na božansku intervenciju i odobrenje. Nakon upisivanja, kosti ili školjke su zagrevane dok ne bi pukle. Dobijeni obrasci su zatim tumačeni kao poruke predaka ili bogova.

Iako generalno retke, hiljade proročkih kostiju pronađene su na mestu Jina, poslednje prestonice dinastije Šang. One su pružile mnoštvo informacija o ovoj drevnoj praksi. One su ne samo naučile savremene naučnike kako se praksa izvodila, već su nam pružile i uvid u jezik, sistem pisanja, pa čak i svakodnevni život naroda Šang.

Nažalost, ova praksa je izšla iz upotrebe i nastavljena je barem do dinastije Džou (1046.-256. p. n. e.). Tokom ovog perioda, postepeno se razvijala i, kao i većina sujeverja, postajala je manje poštovana. Iako se i dalje praktikovala, više nije bila centralna za donošenje važnih političkih odluka (verovatno nije bila strašna stvar). Piromantija je možda opala, ali je njen uticaj opstao kroz celu kinesku kulturu i duhovnost.

Kako funkcioniše?

Kineska piromantija nije bila tako jednostavna kao zapisivanje pitanja na kosti i bacanje u najbližu vatru. Kao i svaki verski ritual, to je bio pedantni i ritualizovani proces rezervisan samo za one koji su znali šta rade.

Proricanje je počinjalo odabirom odgovarajuće kosti ili oklopa kornjače. Materijali za proricanje su birani na osnovu njihove izdržljivosti i jasnoće pukotina koje su proizvodili pri zagrevanju. Kosti su obično bile volovske (mada su kasnije ljudi pomešali artefakte sa zmajevim kostima), a oklopi su poticali od slatkovodnih kornjača, uglavnom ženki zbog oblika njihovih oklopa. Uz to rečeno, pronađene su i kosti od ovaca, veprova, konja i jelena. Većina su lopatice, ali su pronađena i neka rebra. 

Sledeći korak je bio čišćenje kosti, a zatim pažljivo upisivanje niza pitanja na nju. Kosti su očišćene od mesa, a zatim sečene, strugane, izglačane i polirane dok ne postanu glatke. Zatim su u kosti ili ljusci bušene jame ili rupe. Oblik ovih je najlakši način za datiranje kostiju proročanstva, jer su se metode menjale tokom vremena.

Zatim je kost/školjka pomazana krvlju, a zatim je pripremljen natpis, nazvan predgovor. Na kosti je zabeležen datum (zabeležen korišćenjem sistema Nebeskih stabala i Zemaljskih grana), kao i ime vračara. Zatim je dodato samo pitanje. Obično su bila upućena ili drevnim precima ili božanstvima i pisana ranim kineskim znakovima. Sama pitanja su se kretala od svakodnevnih, poput toga zašto je car imao zubobolju, do ishoda bitaka i da li su bogovi zadovoljni određenim ritualima. 

Zatim je usledio uzbudljivi deo. Intenzivan izvor toplote, često užarena metalna šipka, bio je izložen rupama i jamama koje su ranije izbušene. Toplota je uzrokovala pucanje materijala u karakterističnim obrascima koje su vračari bili obučeni da čitaju. Tipično, više pukotina je očitavano u jednoj sesiji, mada je nepoznato koliko. 

Nije poznato kako su tačno vračari tumačili pukotine. Veruje se da se ista kost mogla koristiti više puta promenom datuma upisanog na njoj, a većina odgovora je bila jednostavno binarni pozitivan ili negativan rezultat. Rezultat proricanja bi se zapisivao, a ako je kralj bio prisutan, dodao bi svoju „prognozu“, svoje tumačenje proricanja. U izuzetno retkim prilikama, ove beleške su dodavane direktno na kost.

Nedostatak kostiju proročanstva

Danas su prave kosti proročišta relativno retke i teško ih je pronaći. Ova retkost je posledica nekoliko faktora. 

Za početak, kineska piromantija je koristila organske materijale. Problem sa organskim materijalima je što su skloni truljenju tokom vremena, posebno ako se ne čuvaju dobro. Kosti mogu biti prilično izdržljive, ali se i dalje mogu razgraditi kada su izložene elementima okoline kao što su vlaga, kiselost zemljišta i mikrobna aktivnost. Štaviše, zagrevanje kostiju može ih učiniti krhkim, što opstanak bilo koje proročanske kosti čini impresivnim.

Drugo, kao i svaki artefakt, opstanak kostiju proročanstva bio je prepušten hiru čovečanstva. Ratovi, posebno tokom turbulentnih perioda poput perioda Zaraćenih država (475.-221. p. n. e.), i rezultirajuće dinastičke promene često su rezultirali namernim uništavanjem ili pljačkom kulturnih i verskih artefakata. Često su mesta koja su sadržavala kosti proročanstva mogla biti uništena, njihov sadržaj rasut ili prenamenjen za druge svrhe.

Nisu sva uništavanja bila zlonamerna. Vremenom se istorijski stavovi menjaju, a novi vladari pokušavaju da se distanciraju od praksi svojih prethodnika. Piromantija se u velikoj meri povezuje sa dinastijom Šang, a od dinastije Džou pa nadalje, piromantija je ispala iz prakse. Stare proročanske kosti nisu imale nikakvu percipiranu vrednost i verovatno je većina jednostavno odbačena ili zanemarena. 

Ovi faktori, zajedno, doveli su do ograničenog broja piromantskih artefakata koji su danas dostupni istoričarima i arheolozima. Ipak, otkrivene kosti proročanstva pružaju neprocenjiv uvid u ranu kinesku civilizaciju, bacajući svetlo na njihove verske prakse, društvenu strukturu i pisani jezik.

Zaključak

Kineska piromantija je fascinantan ostatak prošlosti. Svaka drevna civilizacija imala je svoje ezoterične prakse, a piromantija je jedna od zanimljivijih. Ona pruža fascinantan uvid u duhovni i društveni okvir rane kineske civilizacije. Kroz tumačenje pukotina na životinjskim kostima i oklopima kornjača, dinastija Šang i kasniji periodi tražili su božansko vođstvo o kritičnim pitanjima.

Uprkos ograničenom broju sačuvanih artefakata, ove proročanske kosti pružile su bogatstvo istorijskog i kulturnog znanja. Opadanje piromantije i kasniji gubitak mnogih artefakata podvlače dinamičnu i evoluirajuću prirodu kulturnih praksi. Ipak, nasleđe kineske piromantije opstaje, odražavajući beskrajnu potragu čovečanstva za razumevanjem nepoznatog.