Doba pare i osvajanje njene moći bili su jedna od pokretačkih snaga industrijske revolucije. Ono što se ranije smatralo teorijskim kuriozitetom iznenada je iskorišćeno sa zapanjujućom efikasnošću. Znate li koja je prva i najbolja upotreba parne mašine!? Nije ona za koju mislite da jeste…

Para je pokretala ogromne radilice brodova i omogućavala ogromnim brodovima da prelaze okean, a njihova sama veličina im je omogućavala da se nekažnjeno suoče sa opasnostima otvorenog mora, uglavnom… Veliki kotlovi iz 18. veka pokrenuli su naše fabrike, naše vozove i uveli novo doba elektriciteta. Čovečanstvo se više nikada neće plašiti mraka.

Istina je da ideja o iskorišćavanju pare i njenom korišćenju za pokretanje mehaničkih sprava nije bila ništa novo. Grci su se igrali tom idejom pre 2.000 godina, kao i Leonardo da Vinči 1.500 godina kasnije, ali to su bile beleške, zanimljiva zapažanja i ništa više.

Ni da Vinči ni stari Grci nisu shvatili puni potencijal takvih motora, i takve stvari nikada nisu primenjene u praksi. Može se samo nagađati kakav bi svet danas bio da jesu.

Ali nije univerzalno tačno da je ogromna korisnost parne mašine bila zanemarena milenijumima. Jedan preduzimljivi pronalazač je pronašao primenu za parnu mašinu, i to dva veka pre industrijske revolucije.

Neki bi tvrdili da su i oni imali potpuno razrađene prioritete.

Najukusnija stvar u Istanbulu

U Istanbulskom muzeju nauke i tehnologije nalazi se radna parna mašina iz 16. veka. A u Osmanskom carstvu je korišćena za nešto izuzetno praktično: kuvanje doner ćevapa.

Jednostavna otvorena vatra zagreva rezervoar vode iznad sebe, sa suženom cevi koja omogućava da para izlazi u uskom mlazu. Para treba direktno da izlazi horizontalno, i dok to čini, primorava horizontalnu vetrenjaču napravljenu od bakarnih čaša koja stoji pored nje da se okreće.

Ove šoljice se nalaze na vrhu doner kebaba, drže se vertikalno na ražnju na način koji bi svako ko danas posećuje takve restorane odmah prepoznao. Doner na paru zamenio je ručno okretanje kebaba.

Ovaj rani uređaj koji je štedeo rad omogućio je ravnomernije pečenje ćevapa, koristeći najosnovnije sirovine i najjednostavniju konstrukciju. Kotao nema pokretnih delova, a sve što vam je potrebno za ovaj motor bila je zaliha drveta i vode.

Ova izvanredna domišljatost trebalo bi da nam kaže nešto o Osmanlijama: da su voleli svoje ćevape. Ali nam takođe govori nešto i o istoriji izuma.

Može se reći da otkrića dolaze u dve faze. Prva je očigledno shvatanje da je nešto moguće, otkriće fundamentalne interakcije u prirodnom svetu koja se može iskoristiti za efikasnost.

Ali drugo je shvatanje kako se otkriće, jednom kada se napravi, može iskoristiti sa najvećim efektom. Heleni i da Vinči su propustili ovu drugu priliku (i teško ih je kriviti, smišljali su mnogo novih stvari i nije se moglo očekivati da sve shvate), ali skromni osmanski prodavac ćevapa nije.

Čovek se navodi da se zapita koji su još izumi neprimećeni u istoriji. Koliko stvari postoji, o kojima sve znamo, a ipak nismo iskoristili njihov puni potencijal?

Mr. D. Tovarišić