Деловање Црне руке изазвало је снажан одјек широм Европе. У Аустроугарској и Немачкој ова организација била је представљена као оличење српског „терористичког духа“ и као изговор за војну интервенцију. Русија је, с друге стране, дуго гледала са симпатијама на Аписа и његове сараднике, сматрајући их борцима за словенску идеју. Британија и Француска биле су подељене: док су једни у Црној руци видели савезнике против Хабзбуршке монархије, други су је доживљавали као непредвидиву опасност.

Аписово име није остало само унутар српских граница. У аустријским, британским и француским архивима налазе се извештаји који га описују као „најопаснијег човека Балкана“. За неке дипломате, он је био симбол анархије и источњачке непредвидивости; за друге, тајни савезник у борби против већих сила. Чак и након његове смрти, западне службе анализирале су утицај „црнорукaшког“ менталитета на будућност Југославије, закључујући да је Балкан заувек остао обележен културом завере.

Светска штампа тог времена извештавала је о мистериозном официру и његовој „секти“, често га представљајући као мрачног демијурга балканских превирања. У том огледалу великих царстава, мали народ на Балкану добијао је обрисе покретача историје.

Вест о сарајевском атентату и тајанственој улози организације која се у Европи називала „Црна рука“ одјекнула је као удар грома у престоницама великих сила. Лондон, Беч, Берлин, Петроград, Париз – свако царство је у томе видело не само локалну трагедију већ и окидач који би могао изменити поредак света.

У Бечу, у салонима Хофбурга, вест о убиству престолонаследника Франца Фердинанда тумачена је као завернички чин који превазилази локални национализам. Аустроугарски генерали и дипломате тврдили су да је то дело мреже тајних агената, да иза њега стоји нека „невидљива рука“ која вуче конце широм Балкана. Поједини извештаји, сачувани у дипломатској преписци, говорили су да „црнорукaши“ имају своје огранке у Софији, Скопљу, па чак и у Цариграду. За Беч је Црна рука постала симбол балканског хаоса који се мора угушити силом.

У Берлину су атентат посматрали другачије: као прилику. Кајзер Вилхелм II је у свом дневнику забележио да је „трагедија у Сарајеву доказ да Аустроугарска мора поступити одлучно“, што је уједно био и сигнал Немачке да ће, ако затреба, стати уз свог савезника. За немачке обавештајце, Апис и његови саборци били су „опасни романтичари“, људи који живе у митологији Косовског завета и тајним заклетвама. Али у њиховом деловању препознавали су и озбиљну организациону снагу, каква је могла да угрози целокупну стабилност Европе.

У Русији је одјек био двојак. Са једне стране, у круговима царске обавештајне службе постојала је симпатија за људе који су својим животима били спремни да бране словенску ствар. Постоје записи у мемоарима руских дипломата у Београду који говоре да су „млади српски официри, припадници тајног братства, као монаси давали своје животе за идеал ослобођења“. Са друге стране, сама царска администрација страховала је да би такве организације могле бити узор и руском револуционарном подземљу. У томе је крио семе будућих ломова: док су једни у Црној руци видели заштитнике словенског јединства, други су их сматрали искрама опасне ватре која би могла запалити и царску Русију.

У Паризу и Лондону пак, Црна рука била је више мит него стварност. Француски листови су писали о „балканским фанатицима који делују у сенци“, док су британски новинари упоређивали ову организацију са средњовековним редовима витезова који делују у тајности, под заклетвом. У извештајима тадашњег Times-а може се пронаћи реченица: „У Београду цвета ноћни живот и светла кафана, али иза тих велова весеља крију се људи који на рукама носе симбол смрти и заклетве.“

У Османском царству, већ на измаку своје моћи, идеја о једној тајној српској организацији изазивала је посебан немир. Османски гувернери у Македонији јављали су да се „црнорукaшки дух“ увукао и у локалне тајне дружине. У Цариграду је страх од „тајних братстава“ био стар колико и само царство: од јаничарских завереника до младотурских комитета. Поједини извори говоре да су турски официри чак тражили начине да сазнају заклетве Црне руке, верујући да оне носе мистичну моћ.

Тако је једна тајна организација из мале балканске краљевине постала мит и симбол у очима целог света. За једне – романтични витезови сенке; за друге – фанатици који су запалили фитиль Првог светског рата. А у свему томе, невидљива рука историје плела је танку, готово мистичну нит која је повезивала мале салоне београдских кафана са палатама великих царстава.

Мр. Д. Товаришић