Крст, као један од најпрепознатљивијих знакова човечанства, данас се готово искључиво везује за хришћанство. Али питање које се надвија над Балканом јесте: када је први крст подигнут изнад ових простора? Да ли је он био знак нове вере која је пристигла са Истока и Запада у време првих мисионара, или је његова форма већ била позната у локалним, много старијим култовима, као свети знак сунца, живота или космичког поретка?

12.1. Увод: Симбол изнад времена

Када данас угледамо крст, наше мисли готово одмах одлазе ка хришћанству и његовим дубоким верским значењима. Али историја овог симбола је много шира и старија од једне религије. Крст је, у својој једноставности – две линије које се секу – један од најстаријих знакова које је човек уопште урезао у камен, дрво или земљу. Он је архетип, симбол који је изнедрила људска подсвест, везујући га за небо и земљу, за четири стране света, за круг живота и за тајну поретка васионе.

На Балкану, месту судара култура и вера, крст је добијао посебну тежину. Овде, на граници Истока и Запада, његов пут није био једноставан: јављао се у траговима праисторијских уреза, у паганским соларним знаковима, у римским војним симболима и најзад у хришћанском знаку победе и спасења. Управо зато питање „који је био први крст изнад Балкана?“ не носи једноставан одговор. То није само историјска загонетка, већ и духовно трагање – да ли је крст дошао као страни знак нове вере, или је израстао из дубоких, прастарих слојева локалног памћења?

Можда је баш у томе његова мистична снага: да истовремено припада прошлости и будућности, паганском и хришћанском, земаљском и небеском. Први крст изнад Балкана, био он од камена, дрвета или урезан у мит, није само знак новог доба – већ и вечни подсетник да човек одувек тражи симбол који спаја небо и земљу.

12.2. Крст пре крста: пагански трагови

Мало који симбол у људској историји има тако дуг и слојевит живот као крст. На Балкану, његови трагови јављају се много пре доласка хришћанства, у време када су први земљорадници и пастири урезивали знакове у камен, грнчарију и кости.

И археолошка истраживања показују да је симбол крста постојао много пре него што је постао хришћански. На територији Балкана пронађени су предмети винчанске културе (5. миленијум п.н.е.) са урезаним облицима који јасно подсећају на крстове и соларне знаке. Ови знакови нису имали значење спасења или Христове жртве, већ су представљали симбол космичког склада – спајање четири стране света или циклус кретања сунца.
Ти древни „крстови“ могу бити схваћени као претходници хришћанског симбола, али и као доказ да је ова форма имала универзално, архетипско значење у људској свести.

Археолози су у култури Винче пронашли бројне предмете – фигурине, амајлије и глинене посуде – на којима се јасно види урезан крст или крстолики знак. Ти знаци нису имали везе са Христом, већ са ритмовима природе. Крст је био симбол четири стране света, четири годишња доба, кретања сунца и идеје о „светом распореду“ по коме се одвија живот. Он је означавао равнотежу између земље и неба, мушког и женског, дана и ноћи.

У трачким и илирским светилиштима крстолики знаци често су били уклесани на каменим жртвеницима. Тумачи сматрају да су представљали соларне симболе, па чак и мапе небеског кретања. У неким пећинама у источној Србији и данас се могу видети урези у облику крста, за које се сматра да потичу из доба пре писане историје.

Интересантно је да су и у паганским веровањима крстови имали заштитну функцију. Људи су их урезивали на праговима кућа, на колевкама и на оружју, верујући да ће их „четири крака“ бранити од злих духова. Тај обичај, на известан начин, преживео је и у каснијем хришћанском добу, где је крсни знак постао моћна молитва и одбрана.

Тако се на Балкану појављује феномен „крста пре крста“ – прастарог знака који је већ био дубоко укорењен у култури народа када је хришћанство донело свој симбол вере. Управо због тога нови знак није наишао на отпор, већ се лако уклопио у већ постојећу симболику. Хришћански крст, у том смислу, није био потпуно нов, већ је само преузео и преобликовао један архетип који је људима већ био близак и разумљив.

Када се говори о крсту као симболу, већина људи га одмах везује за хришћанство. Ипак, археолошки и етнографски трагови откривају да је овај знак много старији и да је постојао као универзалан симбол космичке равнотеже, света у четири правца и односа између земаљског и небеског, вековима пре него што је добио своју хришћанску димензију.

Археолошки локалитети Балкана сведоче о томе:

• Лепенски Вир (7. миленијум п.н.е.) – У скулптурама и гравурама овог праисторијског светилишта на Дунаву појављују се геометризовани знакови у облику крста, често уклопљени у кружне орнаменте. Тумаче се као симболи соларног циклуса или расподеле простора.
• Винча (5. миленијум п.н.е.) – На фрагментима керамике и фигурина винчанске културе, јасно су урезани крстолики знаци. Истраживачи их повезују са „винчанским писмом“ – једним од најстаријих познатих облика симболичког изражавања.
• Трибалијска светилишта (1. миленијум п.н.е.) – У пределу источне Србије, археолози су наишли на жртвенике и камене плоче украшене крстоликим шарама. Оне су, по свему судећи, имале апотропејску функцију – одбијање злих сила и повезивање заједнице са божанским.
• Нишка котлина – На више места пронађене су урезане ознаке у облику крста у пећинама и на каменим блоковима. Датирају у гвоздено доба и показују да је овај симбол био дубоко укорењен у верским праксама старих племена.

Ови трагови откривају да крст није „настао“ у хришћанству, већ да је хришћанство преузело и преобликовало један већ постојећи архетип, дајући му нови смисао – жртве, искупљења и вечног живота.

12.3. Први хришћански крст на Балкану

Историјски извори из периода касне антике и раног средњег века помињу ширење хришћанства преко римских војника, трговаца и мисионара. Једно од првих сведочанстава о јавном подизању крста везује се за доба цара Константина Великог (почетак 4. века), чије је порекло из Ниша оставило дубок траг у традицији. Легенде говоре да је управо у његовој постојбини први крст подигнут као симбол победе нове вере. Иако нема археолошког доказа за тај конкретан чин, знамо да су убрзо након Миланског едикта (313. године) на Балкану никли први хришћански храмови и крстионице. На њиховим остацима јасно се виде крстови као део мозаика и архитектонских украса.

Док су пагански знакови крста на Балкану сведочили о прадавним ритуалима и вери у цикличност живота, појава првог хришћанског крста означила је прекретницу – прелаз из једног духовног доба у друго.

Најранији археолошки трагови хришћанског крста на овим просторима јављају се у 3. и 4. веку нове ере, у време када се хришћанство ширило унутар Римског царства, а Балкан био једно од кључних упоришта нове вере.

• Сирмијум (данашња Сремска Митровица) – У једном од најзначајнијих центара раног хришћанства пронађени су мозаични украси и саркофази украшени крстоликим мотивима. Ови знаци нису били декоративни, већ јасна потврда новог култа.
• Наисус (данашњи Ниш) – Град у коме је рођен цар Константин Велики, чувен по Миланском едикту (313. године), има археолошке остатке ранохришћанских базилика где су у мозаику и камену урезани први јасно хришћански крстови.
• Скупи (код данашњег Скопља) – Истраживања показују постојање хришћанске заједнице још у 3. веку, а међу налазима се истичу крстолики орнаменти на плочама које су красиле ранохришћанске гробнице.
• Сингидунум (Београд) – Иако скромнији, археолошки трагови из римског каструма откривају симболе крста урезане у камене блокове и предмете личне употребе.

У овим примерима, крст је већ добио своју нову улогу – не више као знак космоса или плодности, већ као обележје победе живота над смрћу, „печат вере“ којим су први хришћани обележавали своја гробља, домове и храмове.

Тиме се Балкан појављује као један од кључних простора где је крст из паганског знака прерастао у хришћански симбол, што није случајно – јер је управо одавде потекао Константин, цар који је хришћанству дао слободу.

На ширем подручју Балкана пронађени су многи примерци симбола који имају облик крста или крстоликих мотива, и то још у праисторијским и предхришћанским слојевима. Међутим, важно је разликовати: ти «крстови» у већини случајева нису хришћански (нису знак распећа/искупљења), већ су повезани са соларном, апотропејском или космолошком симболиком — и често представљају архетипску форму (спајање вертикале и хоризонтале) која се појављује у различитим временима и културама.

Ево прегледа најзначајнијих типова и локација где се та пракса документује:

• Винчанска култура (нпр. Винча- Бело Брдо) — на глиненим посудaма, фигуринама и плочицама винчанске културе (5. миленијум п. н. е.) често се појављују знакoви који подсећају на крст или крстолике орнаменте; ту се тумаче као симболи ритуала, соларни/космолошки мотиви или могући елементи праписма.
• Лепенски Вир (Горњи Дунав / Железна врата) — у праисторијским сакралним комплексима на Лепенском Виру јављају се геометријски мотиви, укључујући крстолике елементе у оквиру већих орнамената; ту се ови мотиви везују за соларне и ритуалне представе заједнице.
• Трачка / илирска / иллирска и сродна светилишта (бронзано-гвоздено доба) — у налазима са жртвеника, камених плоча и стела на ширем простору Балкана срећу се крстолики мотиви који се тумаче као соларни или апотропејски (заштитни) знаци у религијској пракси старих племена (Трачани, Илири, Дачани и др.). Ову је тему покривала и литература о предримским религијама Балкана.
• Стене/пећинске гравуре и урези — у неким пећинама и на каменој архитектури у Источној Србији и околини пронађени су урези и симболи у облику крста; археолози их обично тумаче у контексту локалних ритуала и заштитних обележја (датациjа варира по локалитету). (општа археолошка пракса; прегледни радови на локалним локалитетима).

Зашто то није „исти“ крст као хришћански?

1. Функција: предхришћански крстолики мотиви најчешће су соларни/апотропејски/симболични (четири стране света, елементи, годишња доба), док хришћански крст уноси идеју распећа, жртве и спасења.
2. Контекст: на налазима ти мотиви стоје у склопу паганских жртава, кухињског посуђа или ритуалне опреме — не у хришћанским литургијским контекстима.
3. Хронологија: многи примери датирају се у неолит, бронзано и гвоздено доба — хиљадама година пре ширења хришћанства на Балкану.

Кратка процена значења: археолошки подаци подржавају идеју да је облик који данас повезујемо са хришћанством — две пресецајуће линије — био дуго присутан у људској симболичкој пракси на Балкану као универзалан облик. Када је хришћанство дошло, искоришћавање и трансформација постојећег визуелног архетипа (крста) помогли су симболу да брже «ухвати корен» у локалним заједницама.

12.4. Одјек у другим царствима

Иако питање „првог крста на Балкану“ има посебну тежину за наше просторе, сличне појаве и симболички парадокси јављали су се широм старог света. Крст као архетип није био ограничен на једну културу или веру — напротив, он је прелазио границе царстава и цивилизација, често носећи нова значења у зависности од контекста.

У Римском царству, још пре Константина, крст је био двоструки симбол – знак срамоте и смрти (јер се њиме извршавало распеће), али и мистични знак у окултним и оријенталним култовима. Слично томе, на Балкану је крст можда био мост између старог и новог света – истовремено симбол страдања и победе, паганског и хришћанског.

У Месопотамији, знак крста се јавља као симбол божанства сунца Шамаша и као космолошки мотив који повезује четири стране света. На печатима и клинастим плочицама, крстолики облици често означавају идеју космичког поретка.

У Древном Египту, анкх (☥), крст са петљом, представљао је живот, бесмртност и божанску енергију. Његово преношење у хеленистички и римски свет створило је мост ка каснијем прихватању крста као симбола који превазилази чисто религијску употребу.

У Персији, посебно у зороастријским храмовима ватре, јављали су се крстолики распореди олтара или украсних мотива. Ови облици су често били повезани са представама четири елемента и четири светска правца.

У Келтском свету, нарочито у Британији и Ирској, крст је био повезан са соларним култовима, често урезиван у камене кругове или укрштан са кругом у оно што данас познајемо као келтски крст. Тај облик је, после христијанизације, добио нови живот као хришћански симбол, али је задржао и старо значење цикличности времена.

На Истоку, у Индији и Тибету, постоји свастика — такође крстолики знак, који симболише сунце, вечност и космичку хармонију. Она се, независно од хришћанства, користила у будистичким и хиндуистичким храмовима као знак благослова.

Сви ови примери показују да је крст као форма био универзална и да је хришћанство, долазећи на Балкан, наследило већ постојећи симболички језик. Управо зато су први хришћански крстови на нашим просторима могли лакше да се укорене: нису били нешто сасвим ново и страно, већ су настављали линију симбола која је већ хиљадама година живела у културном памћењу народа.

12.5. Крст као симбол власти и идентитета

У средњовековној Србији крст постаје не само знак вере, већ и симбол државног и династичког идентитета. Од времена Немањића он се поставља на заставе, печате и на врхове тврђава. Али оно што је посебно занимљиво јесте чињеница да је крст у народној свести добио и додатне слојеве значења: био је амајлија против зла, знак заштите куће и породице, али и граница између света живих и мртвих. Овде видимо спајање два наслеђа – паганског (крст као соларни и заштитни знак) и хришћанског (крст као симбол спасења).

Од тренутка када је крст постао више од тајног знака првих хришћана и када је изашао из катакомби у јавни живот, он је добио нову, снажну димензију – постао је знак власти, заштите и колективног идентитета. Балкан је у томе имао посебну улогу, јер је управо одавде потекао цар Константин, владар који је крст уздигао као симбол целог Царства.

На Константиновим штитовима и заставама, крст је постао обележје непобедиве армије. Познато је предање о визији „In hoc signo vinces“ („У овом знаку ћеш победити“) пред битку код Милвијског моста 312. године. Тај тренутак означио је да крст више није само духовни симбол већ и државни знак, повезан са победом и легитимитетом власти.

На Балкану, током 4. и 5. века, крст је почео да се појављује не само у црквама и на гробовима већ и на јавним местима – на капијама градова, на тврђавама и на државним печатима. Постао је јасан маркер припадности заједници која више није тајна, већ отворено гради свој идентитет у опозицији према паганској прошлости.

У средњем веку, крст је у српским земљама добио додатну снагу као национални и династички знак. На кнежевским печатима, ктиторским натписима и хералдичким грбовима, крст се јавља као симбол божанске заштите над владарем и његовим народом. Посебно значајан пример је крст са четири огњила (тетрактис), који ће касније постати препознатљив знак српске државности.

Тиме се потврђује да је крст на нашим просторима био више од верског знака: он је постао политичко средство, идентитетски оквир и знак јединства народа. Као такав, прожимао је све – од царских повеља и црквених реликвија до народних предања и заветних крстова подизаних на раскршћима.

Крст као симбол власти и идентитета – народни крстови-заветњаци

Док су државни и црквени крстови, урезани у грбове и подизани на куполама храмова, представљали симбол власти „одозго“, постојао је и један тихи, али подједнако моћан слој народне побожности: крстови-заветњаци, које је подизао обичан народ на раскршћима, пољима, изворима и планинским превојима.

Ови камени крстови нису били само знак хришћанске вере, већ и заветни белези. Народ их је подизао из више разлога: као завет после епидемије, у знак захвалности за излечење, као заштиту села од непријатеља или као трајно сећање на страдалнике. Тако је крст постајао народна повеља, дубоко урезана у свакодневицу заједнице.

• Крстови крај извора и бунара: Често су постављани као знак да је вода „освећена“, али и као духовна заштита од злих сила које се, по предању, крију у дубинама. Народ је веровао да крст на извору чува заједницу од суше и болести.
• Крстови на пољима: Подизани да би чували усеве од града, суше и несреће. У многим селима Србије, Босне и Црне Горе народ је сваке године обилазио ове крстове у обредним литијама, што је спој хришћанске вере и старих паганских обичаја плодности.
• Крстови на раскршћима и превојима: Њихова улога била је двострука – да штите путнике и да истовремено означавају духовне и географске границе једног краја. У народу се веровало да крст на раскршћу одбија „нечисте силе“ које управо на тим местима вребају људе.

Ови крстови-заветњаци представљали су власт „одоздо“, јер нису били резултат царске повеље нити ктиторске амбиције, већ израз колективне воље народа да обележи и заштити свој простор. Они су живи спој државног и духовног идентитета: док је власт подизала крстове над престоницама и храмовима, народ их је урезивао у своју свакодневицу, чинећи да крст постане свеопшти симбол — и власти и заједнице, и вере и живота.

Управо у томе лежи посебна вредност народних крстова: они сведоче да је крст на Балкану постао заједнички језик свих слојева друштва — од цара до сељака.

Народни крстови-заветњаци – примери са Балкана

Да би слика крста као народног симбола била још јаснија, потребно је навести и конкретне примере заветних крстова, који су до данас сачувани као сведочанства колективне вере, али и као носиоци легенди и мистичних предања.

Чачански крстови

У околини Чачка, нарочито у селима која се налазе на обронцима Каблара и Овчара, постоји више десетина камених крстова, постављених на раскршћима и сеоским пољима. Народно предање каже да су их подизале породице или читава села као завет у време куге, молећи се да „црна смрт“ заобиђе њихово место. Многи од ових крстова урезани су примитивним али јасним симболима — сунцем, полумесецом или крстом у кругу, што упућује на спој хришћанских и прастарих космичких знакова.

Камени крстови у Херцеговини

У Херцеговини, посебно на подручју Невесиња и Билеће, и данас се могу видети монументални камени крстови, често високи и по неколико метара. Према локалним легендама, они су подизани као обележја великих бојева, али и као завети после сушних година. Народ верује да „све док крст стоји, село неће нестати“. Неки од ових крстова повезују се са чувеним хајдуцима, који су, по причи, закопавали благо у њиховој близини и заклињали се крстом да га нико не сме откопати пре „последњег дана“.

Крстови на Косову

На Косову, посебно у Метохији, налазе се бројни камени крстови подизани као завет после Косовске битке. Према једном предању, жене косовских јунака подигле су их на местима где су пронашле своје најмилије пале у боју, као „вечне чуваре“ њиховог гроба. У појединим селима постоје обичаји да се ови крстови обилазе на Ђурђевдан или Видовдан, као део сеоске литије. Народ верује да ће село у којем се крст сруши или оскрнави доживети велику несрећу.

Заветни крстови код манастира

Посебно место имају и крстови подизани крај манастира — у Жичи, Дечанима и Студеници. Ови крстови често су били извор обредних радњи: људи су прилазили, додиривали их и везивали парчиће тканине верујући да ће им то донети исцељење. У појединим крајевима постоји изрека: „Што не може човек, може крст.“

Ови примери показују да су крстови-заветњаци били живи споменици народне вере, али и начин на који је обичан човек учествовао у стварању културе и идентитета. Док је држава крстом овенчавала престоле и храмове, народ га је уграђивао у своју свакодневицу, претварајући га у трајни знак постојања и заједничке судбине.

12.6. Могући „први крст“ – археолошки трагови

Истраживања на подручју Сремске Митровице (антички Сирмијум), као и у Нишу, указују на ране хришћанске заједнице које су већ у 4. веку користиле крстове у литургијским просторима. У појединим криптама пронађени су камени украсни елементи са урезаним крстовима који би могли представљати прве физичке знаке хришћанства на овим просторима.
Међутим, народна предања често враћају причу у дубљу прошлост: говори се да су „крстови постојали у камену и пре доласка светих људи“. То указује на древну свест да је овај симбол био уткан у културу Балкана много пре него што је постао хришћански.

Питање постојања „првог крста“ на Балкану представља једну од најзанимљивијих археолошких и историјских мистерија. Када је овај симбол, у свом најједноставнијем облику — укрштања двеју линија — први пут почео да се јавља као знамење са светим или ритуалним значењем? Одговор није једноставан, јер крст може бити и чисто геометријски мотив, али низ археолошких открића указује да је његова употреба далеко старија од прихватања хришћанства.

Винчански и неолитски трагови

На керамици винчанске културе (5–4. миленијум пре н.е.) уочени су орнаменти у облику крста или „плус знака“. Археолози се споре око њиховог значења: неки тврде да је реч о чисто декоративном мотиву, док други у томе виде рани симбол четири стране света, космичког поретка или чак знамење култа Сунца. На појединим фигуринама из Лепенског Вира могу се препознати урези у облику крста, што би могло указивати на његову улогу у ритуалима везаним за плодност и вечни циклус природе.

Илирски и трачки контекст

У илирским и трачким некрополама на простору данашње Албаније, Босне и Бугарске пронађени су бронзани привесци и амулети у облику укрштених линија. Њихово значење није до краја разјашњено, али се претпоставља да су могли имати апотропејску улогу, односно штитити онога ко их носи. Ови налази говоре да је крст као знак био препознатљив и пре доласка Римљана.

Римско доба и пагански култови

У римским провинцијама на Балкану јављају се крстолики симболи у мозаицима и надгробним натписима, често у комбинацији са кругом — тзв. „соларни крст“. Тај мотив био је посебно присутан у култовима соларних божанстава (Сол Инвиктус, Митра). Управо из овог контекста могуће је разумети зашто су први хришћани, када су дошли на Балкан, лакше наметнули свој крст као већ познат архетипски знак.

Најстарији хришћански крстови

У археолошком смислу, најранији јасни хришћански крстови нађени су у катакомбама у околини Ниша и Сирмијума (Сремска Митровица), као и у ранохришћанским базиликама у Стобима (данашња Северна Македонија). То су једноставни урези у камену или мозаици у облику грчког крста (са једнаким краковима). Они се датирају у 4. и 5. век, што их сврстава међу прве материјалне трагове хришћанства у овим крајевима.

„Први крст“ као мит и симбол

Историчари често указују да није могуће одредити један „први крст“ на Балкану. Уместо тога, треба говорити о постепеном прожимању паганских и хришћанских традиција, где је свака култура оставила свој траг. Пагански соларни крстови, трачки амулети и римски мозаички знакови представљају дубљу подлогу на коју се надовезао хришћански крст. Због тога је сваки од ових археолошких трагова један корак у стварању континуитета — од праисторијског симбола космоса до знамења вере и идентитета.

12.7. Закључак: Симбол између паганског и хришћанског

Први крст изнад Балкана није био само почетак нове вере, већ и наставак једног дугог, прастарог трага. Он је истовремено био нов и стар, хришћански и пагански, универзалан и локалан. Његово појављивање на овим просторима није обично увођење једног религијског знака, већ откривање дубљег архетипа који је људима већ био близак.
Можда је управо у томе тајна снаге крста: у својој способности да превазилази епохе и вере, и да увек, на свој начин, означава осу око које се окреће свет.

Крст на Балкану није само религијско знамење већ један од најстаријих слојева културног памћења ових простора. Његово присуство у археолошким слојевима, од неолита до касне антике, показује да је тај једноставан знак — укрштање двеју линија — био много више од геометрије: он је симболизовао космос, циклусе природе, соларну снагу и заштиту. У том смислу, хришћанство није наметнуло нешто потпуно ново, већ је у доброј мери наследило и преобликовало један универзални знак који је већ био дубоко укорењен у сећање народа.

Разлика је, међутим, у тумачењу. Док је пагански крст упућивао на космичке и природне ритмове, хришћански је добио историјско и спасоносно значење: крст више није био само знак вечног враћања, већ и место страдања и победе једне личности – Христа, који је својим жртвовањем променио смисао симбола. Тај преображај учинио је крст не само верским него и идентитетским знаком, који је у средњем веку постао темељ националних и политичких обележја.

Управо у том сусрету паганског и хришћанског, „одоздо“ и „одозго“, настао је балкански пут крста: од народних камених заветњака који су чували поља, путеве и изворе, до царских и црквених крстова који су симболизовали власт и небески поредак. Та двострука природа чини крст симболом који истовремено обједињује универзалност и посебност, архаично и ново, локално и универзално.

Због тога крст на Балкану није само знак вере, већ и огледало културног слоја у коме се мешају мит, археологија, народна предања и историја. Он је сведок непрекинутог трајања једног симбола који је увек успевао да преживи и да се преобликује, остајући мост између паганског наслеђа и хришћанске цивилизације.

---

Прошири знање

Затамњене странице

У византијским хроникама из 9. и 10. века постоје наговештаји да је на Балкану постојао култ „небеског знака“ још пре званичног покрштавања. У једном рукопису се помиње „крст од белог камена, што стоји међу идолима“, што упућује на мешавину паганских и хришћанских симбола. Тај запис није сачуван у целости – само фрагмент, као да је намерно затамњен, остављајући простор за тумачење.

Глас из предања

Српска народна предања говоре да је први крст у нашим крајевима био постављен не на храму, већ на брду. Помиње се да су у Црној Гори и Херцеговини, на врховима планина, стајали дрвени крстови за које се веровало да их „није човек усадио, већ их је гром из неба донио“. Такви крстови били су места сабора, молитве и завета, чак и у доба када званично хришћанство још није било утврђено.

Сенка легенде

У једној легенди из источне Србије стоји да је „први крст дошао са Дунавом“. Причало се о дрвеном крсту који је пливао узводно, сам од себе, све до места где је људи нису могли подићи с обале. Ту је, по причи, подигнута црква. Оваква прича носи обрисе митског објашњења – крст као дар реке, као небески знак који сам бира своје место.

Варијанте истине

Постоје тумачења да је крст као симбол на Балкану присутан много пре хришћанства. Археолози су у винчанској култури и на локалитетима у Нишавском и Моравском басену пронашли урезе у облику крста, често у вези са соларним култовима. Неки истраживачи сматрају да је хришћанство само преузело и преобликовало овај древни знак, дајући му ново значење, али задржавајући његову прастару моћ.

⏳ Траг у времену

Данас на Балкану постоје места где се пагански и хришћански обичаји преплићу управо кроз крст. На пример, у неким селима се и даље постављају дрвени крстови на раскрсницама или изнад извора, где људи остављају дарове, свеће или воду. Та пракса има двојаку природу: хришћанску (молитва за благослов) и древну (жртва духовима земље и воде).