Na prvi pogled, cancel kultura deluje kao produkt internetske ere: nekoliko tvitova, viralni video ili javna kampanja na društvenim mrežama – i karijera poznate ličnosti može se urušiti u roku od nekoliko dana. Međutim, u svojoj suštini, fenomen „otkazivanja“ nije nov. On je samo savremeno lice jednog starog obrasca društvene kontrole, koje se menjalo kroz epohe, od crkvenih inkvizicija, preko totalitarnih režima 20. veka, pa sve do današnjih „mekih totalitarizama“ oblikovanih tržištem i medijima.

Šta je cancel kultura?

Kensl kultura (eng. cancel culture) označava praksu javnog bojkotovanja pojedinaca, organizacija ili brendova zbog stavova, postupaka ili izjava koje se smatraju neprihvatljivima. Ona najčešće nastaje na društvenim mrežama, gde se brzo šire kampanje za „otkazivanje“ javnih ličnosti – od glumaca i pevača do političara i profesora.

Suština cancel kulture je jednostavna: ako si uradio ili rekao nešto što je uvredljivo ili problematično, društvo ima pravo da te „isključi“ – da ti uskrati publiku, posao, priznanje ili status.

Iako se čini kao savremeni fenomen, cancel kultura ima dublje korene. Ona se naslanja na:

• istorijske oblike društvenog bojkota (npr. borbe za građanska prava u SAD-u, kada su Afroamerikanci bojkotovali autobuse),
• feminističke i antirasističke pokrete, koji su kroz javni pritisak pokušavali da izdejstvuju promene,
• internet revoluciju, gde svako može biti i tužilac i porota.

Za mnoge, cancel kultura je produžetak borbe za društvenu pravdu, prilika da se moćnici pozovu na odgovornost u vremenu kada institucije često zakazuju.

Pozitivni aspekti

1. Odgovornost javnih ličnosti
   Ljudi sa velikom platformom više ne mogu nekažnjeno širiti mržnju, seksizam ili rasizam.
2. Glas marginalizovanih grupa
   Društvene mreže omogućile su da oni koji su vekovima bili utišani sada javno progovore i budu čuti.
3. Brze reakcije na nepravdu
   U digitalnom dobu, cancel kultura postaje instrument pritiska koji može naterati kompanije ili javne ličnosti da promene ponašanje.

Negativni aspekti

1. Digitalni linč
   Često nema prostora za dijalog ili razumevanje konteksta. Jedna izjava izvučena iz konteksta može uništiti karijeru.
2. Strah i autocenzura
   Ljudi počinju da se plaše izražavanja mišljenja, bojeći se da će biti „otkazani“ zbog pogrešne reči.
3. Manjak oproštaja
   Cancel kultura retko priznaje mogućnost greške ili promene. Onaj ko je „otkazan“ često ostaje trajno stigmatizovan.

Glas pravde ili mehanizam represije?

Cancel kultura se pojavljuje kao reakcija obespravljenih – način da se oni koji nemaju moć institucija ili bogatstva izbore za svoje pravo da budu čuti. Kada poznati glumac, političar ili kompanija učine nešto što javnost vidi kao uvredljivo ili opasno, reakcija zajednice može biti brza i oštra: bojkot, linč na mrežama, gubitak posla.

Na taj način cancel kultura deluje kao instrument društvene pravde. Ona je digitalni refleks borbi za građanska prava, feminizam ili antirasizam. Ipak, upravo u toj brzini i strogoći leži i njen paradoks: može li društvo koje se bori protiv represije stvoriti novi oblik represije?

Poređenje sa istorijskim ekstremima

• Inkvizicija je kontrolisala veru i misli u ime „višeg dobra“ – spasenja duše.
• Staljinizam je zahtevao apsolutnu lojalnost partiji, uz stalni strah od doušnika i represivnog aparata.
• Nacizam je ideološki čistio društvo od „nepoželjnih“, koristeći rasne i biološke kriterijume.
• Meki totalitarizmi savremenog doba, poput neoliberalne korporativne discipline ili digitalne kontrole u pojedinim državama, deluju suptilnije – ali mogu biti jednako sveobuhvatni i razorni po individualnu slobodu.

Istorijske paralele:

Inkvizicija – religija i strah

U srednjem veku, crkvena inkvizicija određivala je granice prihvatljivog mišljenja. Oni koji su se odvajali od „istine“ bili su prokazivani, proterivani, pa i spaljivani. Suština inkvizicije bila je u javnom sramoćenju i stvaranju straha, kako bi svi drugi ostali poslušni.

Ako posmatramo današnji fenomen, vidimo sličnost: iako cancel kultura ne koristi oganj i mač, ona koristi digitalni plamen – javno sramoćenje koje u trenutku može uništiti reputaciju i egzistenciju. Internet je nova agora, a klik i „share“ su savremeni oblici presude.

Staljinizam – ideološki nadzor

U 20. veku, staljinistički režim predstavljao je najdrastičniji oblik ideološke kontrole. Svaka reč koja odstupa od partijske linije mogla je značiti progon, zatvor, pa i smrt. Tu je ključna bila nemogućnost greške – jednom izrečen „pogrešan stav“ bio je dovoljan da zauvek postanete „narodni neprijatelj“.

Cancel kultura na sličan način često ne poznaje oproštaj: jedan tvit od pre deset godina može postati presuda u sadašnjosti. Pojedinac je zauvek „etiketiran“, bez mogućnosti rehabilitacije ili konteksta. To stvara atmosferu straha, nalik staljinističkoj autocenzuri – samo što se danas ljudi ne plaše tajne policije, već kolektivnog glasa interneta.

Meki totalitarizmi savremenog doba

Dok su inkvizicija i staljinizam bili otvoreno nasilni, današnji oblici kontrole su mnogo suptilniji. Neoliberalni svet oblikuje se kroz tržište i medije, gde je pojedinac slobodan – ali samo u granicama koje određuje kapital i algoritam.

Cancel kultura se uklapa u taj obrazac: ona funkcioniše bez formalne države i zakona, ali ima moć da odredi ko je poželjan, a ko „otkazan“. To je svojevrsni „meki totalitarizam“, u kojem društvena zajednica – ili bolje rečeno digitalni kolektiv – određuje ko može govoriti, a ko mora nestati iz javnog prostora.

Kada govorimo o totalitarizmu, često nam na pamet padaju istorijski primeri poput Hitlerove Nemačke ili Staljinovog Sovjetskog Saveza. To su bili sistemi koji su bili očigledni u svojoj surovosti, gde su gvozdena disciplina i teror bili svakodnevica. Ipak, savremeni svet je stvorio jedan drugačiji, sofisticiraniji oblik kontrole – „meki totalitarizam“, gde se umesto batina i logora često koriste ekonomski pritisci, kulturna stigmatizacija, digitalni nadzor i suptilna psihološka disciplina.

Totalitarizam digitalne ere

Danas, umesto tajne policije koja prati svaki korak građana, imamo sisteme globalnog nadzora putem interneta i pametnih telefona. Velike korporacije, u saradnji sa pojedinim državama, mogu prikupljati ogromne količine podataka – od lokacije do ličnih sklonosti – i na taj način kreirati profile svakog pojedinca. Ovo nije klasični „čekpoint“ sa vojnikom na raskrsnici, ali efekat je isti: svaki korak je evidentiran. U nekim zemljama, kao što je Kina, ovaj sistem je dostigao svoj vrhunac kroz „sistem društvenog kredita“, gde se građani ocenjuju na osnovu ponašanja, pa od tih bodova zavisi mogućnost putovanja, zapošljavanja ili čak kupovine karte za voz.

Kontrola diskursa i „pravovernost“

Za razliku od klasičnih diktatura koje su koristile zabrane i cenzuru, savremeni „meki totalitarizmi“ često deluju kroz samocenzuru. Pojedinac biva primoran da sam prilagođava svoje reči i misli, plašeći se posledica ako iskoči iz „dozvoljenog okvira“. Cancel kultura, politička korektnost ili medijski linč postaju instrumenti socijalne discipline, koji možda nisu institucionalizovani kao inkvizicija, ali proizvode slične efekte: strah od drugačijeg mišljenja.

Ekonomski pritisci kao sredstvo kontrole

Dok su ranije ideologije koristile logore, konfiskacije i fizičko uništenje protivnika, savremeni sistemi često pribegavaju finansijskom kažnjavanju i izolaciji. Banke mogu blokirati račune, platforme mogu ukinuti profile, a korporacije otpuštati ljude zbog stavova koji su označeni kao „neprihvatljivi“. Tako se moć disciplinovanja premešta sa državnog aparata na korporativne i tehnološke strukture.

Ekstremizmi današnjice: Cancel kultura kao savremeni oblik discipline

U pojedinim zemljama ovaj „meki“ model prelazi u otvoreni ekstremizam:

• U Kini – „društveni kredit“ i masovni nadzor.
• U Rusiji – kombinacija državnog nacionalizma i kontrole interneta.
• U Zapadnim demokratijama – korporacije i mediji oblikuju „prihvatljivo mišljenje“, gde ekonomska moć zamenjuje otvoreni aparat prisile.
• U manjim državama – zavisnost od finansijskih institucija i stranih korporacija uvodi „nevidljivi protektorat“, gde se odluke ne donose u parlamentima već u kancelarijama globalnih centara moći.

👉 U tom smislu, savremeni „meki totalitarizmi“ nisu nužno manje opasni od klasičnih. Oni ne ostavljaju tragove u vidu javnih egzekucija ili gulaga, ali ostavljaju dublje posledice po slobodu mišljenja i integritet ličnosti, što je možda i najsuptilniji, ali i najmoćniji vid kontrole u istoriji.

Ukoliko su inkvizicija i totalitarizmi 20. veka bili oličenje „tvrde“ represije, cancel kultura predstavlja novi, „meki“ ali često podjednako surov vid disciplinovanja. Umesto javnih lomača i koncentracionih logora, danas se koriste digitalne platforme, medijske kampanje i pritisci na poslodavce kako bi se pojedinci „uklonili“ iz javnog života.

Logika „simboličkog spaljivanja“

U osnovi cancel kulture stoji mehanizam javnog žigosanja. Dovoljna je jedna nepromišljena rečenica, tvit iz prošlosti ili izjava koja odstupa od „dozvoljenog okvira“ da bi pojedinac postao meta organizovanog linča. Umesto fizičkog spaljivanja, on biva simbolički „spaljen“: gubi posao, biva isključen iz profesionalnih krugova ili trajno obeležen kao „neprihvatljiv“. Ovo je u suštini moderna verzija javnog pokajanja na trgu, kakvo je sprovodila inkvizicija, samo sada u digitalnom okruženju.

Moć mase i digitalne gomile

Dok su u totalitarnim sistemima cenzura i kažnjavanje bili centralizovani (država ili partija), cancel kultura deluje kroz masovni pritisak društvenih mreža. Ali ta „gomila“ često nije spontana – njom upravljaju medijski algoritmi, uticajni pojedinci ili interesne grupe. Na taj način, individualna sloboda biva ograničena ne zakonima, već strahom od viralnog linča.

Ekonomski i profesionalni udar

Cancel kultura je posebno delotvorna jer spaja kulturni i ekonomski aspekt. U nekim slučajevima pojedinci gube ugovore, knjige im se povlače iz prodaje, koncerti otkazuju, a firme otpuštaju radnike zbog javnog pritiska. To je mehanizam koji funkcioniše kao ekonomska kazna bez suda i zakona. U istorijskom smislu, može se porediti sa ekskomunikacijom u srednjem veku ili deklasiranjem u komunističkim sistemima – gde se „nepodobni“ ljudi proglašavaju građanima drugog reda.

Prekomerni ekstremizam

Cancel kultura nije samo sredstvo za sankcionisanje diskriminacije ili mržnje; ona često poprima ekstremističke forme:

• Pojedinci se kažnjavaju ne za dela, već za reči ili čak tumačenja reči.
• Greške iz prošlosti tretiraju se kao neprolazni „grehovi“, bez prava na oproštaj ili razvoj ličnosti.
• Javni diskurs postaje polje straha, gde ljudi ne iznose mišljenja već „sigurne parole“.

Poređenja sa istorijskim modelima

• Kao u inkviziciji, i ovde postoji koncept „jeresi“ – stavovi koji odstupaju od pravovernosti moraju biti iskorenjeni.
• Kao u staljinizmu, ljudi bivaju „brisani“ iz javnosti, često bez mogućnosti odbrane.
• Kao u mekom totalitarizmu korporacija, pritisak se najčešće sprovodi preko poslodavaca i tržišnih mehanizama, što proizvodi efekat „nevidljivog suda“.

👉 U tom smislu, cancel kultura je ekstremizam savremenog doba: nema logore i javna pogubljenja, ali ima digitalne lomače, medijske progone i ekonomsko uništavanje. Njena moć leži u tome što izgleda kao „volja naroda“, dok je u suštini često instrumentalizovana od malih, ali uticajnih grupa.

Zaključak: između pravde i dogme

Ako inkvizicija spaljuje tela, a staljinizam uništava živote kroz logore, cancel kultura uništava društvenu egzistenciju. To je digitalna smrt reputacije, oblikovana brzinom interneta i kolektivnom strogoćom društvenih mreža.

U njoj se krije dvostruko lice: s jedne strane, to je prilika obespravljenih da isprave nepravdu; s druge, to je opasnost da borba za pravdu postane nova dogma, bez oproštaja i bez mogućnosti da čovek uči iz grešaka.

Cancel kultura je, dakle, inkvizicija bez crkve, staljinizam bez partije, totalitarizam bez diktatora – ogledalo našeg doba u kojem pravda i represija hodaju ruku pod ruku.

Mr. D. Tovarišić