Slovenske legende i  predanjaopisivala su mitskeljude i plemena koja su živela u različitim delovima sveta. U izgledu fantastičnih likova bilo je mnogo misterija: lice na grudima i usta na temenu, kopita umesto stopala, ili čak pseća glava umesto ljudske. Pročitajte u našem materijalu o tome koje su neverovatne etničke grupe bile predstavljene u  folklorui kako su se pojavile.

Divja ljudi: neobičan izgled i posebne sposobnosti

Tako su u  verovanjima i  folkloru nazivani ljudi neobičnog izgleda, koji su navodno živeli u različitim delovima Rusije i šire. Ime „divi“ je kombinovalo dve karakteristike odjednom – „divlje“ i „neverovatno“. U različitim legendama, bizaran izgled je različito opisan. U nekima su diviji bili ogromni ili veoma malog rasta, u drugima – imali su delove tela poput životinja. Verovatno su ideje o njima potekle iz drevnih knjiga, posebno iz „Aleksandrije“ – prevedenog srednjovekovnog romana o podvizima Aleksandra Velikog. Delo je govorilo o životu i pobedama komandanta, a uključivalo je i legende i predanja različitih naroda. Egzotični opisi zemalja i čudnih stvorenja bili su tada popularni, „Aleksandrija“ je bila široko rasprostranjena u kopijama. Ponekad su prepisivači pravili male izmene, objašnjavali ili dopunjavali tekst knjige, a sve te verzije su završavale u drevnim bibliotekama.

Prema priči, Aleksandar Veliki je naišao na mnoga čuda na putu ka Aziji: „Aleksandar je otišao na istok i tamo našao mnogo neme divlje stoke i čovekopodobnih zveri. I hodao je tom zemljom deset dana i našao divlje žene, svaka visoka tri hvata, čupave poput svinja, a oči su im sijale poput zvezda.“ A komandant je takođe video stvorenja sa psećim glavama: „…došli su do ljudi sa psećim glavama. Čitavo telo im je ljudsko, ali im je glava poput pseće; i govore ovako: ponekad kao ljudi, ponekad laju kao psi . “

Kada su ideje o divljim ljudima iz „Aleksandrije“ prodrle u narodno verovanje, tako su nazivana izmišljena humanoidna bića sa netipičnim izgledom ili posebnim sposobnostima, na primer, oni koji su navodno mogli da predviđaju budućnost. Ali narod je verovao da takve etničke grupe zaista postoje – u dalekim prekomorskim zemljama. Njihov izgled se i dalje razlikovao: neke legende su opisivale dlakave ljude sa jednim okom, repom i volovskim ušima, druge – jednooke divove sa psećim glavama, takozvane psećeglave. A treće – mnogonoga bića sa licem na grudima. Navođeni su i krvožedni detalji: navodno su se hranili ljudima i pili ovčiju krv.

Blagosloveni Rahmani: Mudraci koji nisu poznavali patnju

Mitski narod Rahmana bili su pobožni mudraci. Navodno nisu poznavali „loša“ osećanja poput tuge i zavisti, nisu lagali sami sebe i nisu nailazili na obmanu od drugih. I nisu trpeli teškoće – naporan rad, brige, glad i hladnoću. U carstvu Rahmana vladalo je večno leto, drveće je rađalo plodove tokom cele godine i mudraci su mogli da žive više od hiljadu godina.

Blagosloveni ljudi, poput božanskih ljudi, pominjani su u knjigama o makedonskim pohodima, kao i u kosmografijama – srednjovekovnim delima o ustrojstvu sveta. Naučnici pretpostavljaju da su folklorni i književni rahmani nastali od imena bramina – najvišeg sloja Indije, kaste sveštenika i naučnika.

Mudraci su navodno živeli na Blaženim ostrvima na kraju sveta. Prema jednom od motiva iz knjige, Aleksandar Veliki je plovio pored ovih zemalja kada je putovao ka Indiji. Ali prema legendama, bilo je teško stići do fantastičnih ostrva. Mnoge legende su imale sledeći zaplet: putnici su videli magične zemlje sa broda, plovili do njih, ali nisu mogli da se približe. Oni koji su stigli do Rahmanovih ostrva bili su predodređeni da postanu sveci, pa čak i da se uzdignu na nebo. A nedaleko odatle, počinjale su zemlje raja:

Zemlja je golih Rahmana, tačno pod istokom sunca… njihov život je ovakav: oblače se u lišće drveća iz bašte i zato jedu povrće, i imaju žene, ali nemaju odeću ni stoku ni hleb, nemaju gradove ni ratove… I tačno tamo pod istokom sunca postoji mesto gde teku četiri velike rajske reke.

Iz knjige Aleksandra Afanasjeva „Poetski pogledi Slovena na prirodu“

Detaljan opis mitskog naroda može se naći u Zosiminom „Putovanje k Rahmanima“. Delo je apokrif – verska literatura koja iz različitih razloga nije uvrštena u biblijski kanon. U  Rusiji je ovaj apokrif poznat od 10. veka. Prema „Putovanjima“, Rahmani su bili hrišćani i provodili su dane moleći se i služeći Bogu.

Čujte, sinovi ljudski, da nemamo grožđe, nemamo posude, nemamo gvožđe, nemamo kuće, nemamo zgrade, nemamo vatru, nemamo nož, nemamo gvozdeni predmet koji se koristi za zanate. Nemamo srebro ni zlato, nemamo jake kiše <…> Nemamo broj godina, sati, meseci ili dana – svi dani su kao jedan.

Rahmani takođe nisu morali da nabavljaju hranu – svakog dana u šest sati  „plod je dolazio sa drveta“, a zatim, kada bi se svi najeli do sitosti, vraćao bi se nazad. Pobožni nisu bili upoznati sa fizičkom patnjom i bolestima. Stoga, iako su unapred znali dan svoje smrti, nisu ga se plašili: u određeno vreme, anđeli su jednostavno dolazili po Rahmane.

Belooki Čud: gromooglasni divovi ili šumski stanovnici

U  letopisima, Čud je bio zbirni naziv za severne narode: ugro-finska plemena i stanovništvo obala Onješkog jezera, reka Pečora i Mezen. Ali reč je imala i drugo značenje – prvi narod Severa, mitski narod koji je navodno naseljavao te zemlje pre dolaska Slovena, a zatim misteriozno nestao. Obično se u takvim slučajevima imenu „Čud“ dodavalo „belooki“. Glavni motiv u legendama o ovom narodu je sukob između ratobornih paganskih Čudina i ruskih doseljenika. Zvali su ih „belooki“, odnosno slepi, jer je pleme navodno izgubilo vid kada je htelo da napadne pravoslavnu crkvu.

Prema nekim verovanjima, Čudini su bili divovi: kada su lokalni stanovnici pronašli velike kosti, verovali su da ostaci pripadaju divovskim Aboridžinima. Verovalo se da su drevni ljudi posedovali veliku snagu i gromoglasne glasove – mogli su da razgovaraju jedni sa drugima na udaljenosti od nekoliko kilometara. A njihov oštar vid im je omogućavao da strelama pogađaju mete sa druge strane široke reke. Bilo je i drugih, potpuno suprotnih ideja. Čudine su opisivali kao mala stvorenja sa tamnom kožom i crnim čupavim krznom, sa kopitima umesto stopala. Svakodnevne aktivnosti su obavljali na neobičan način: na primer, hranili su stoku u kolibama i žnjeli raž šilom. Ljudi su, prema tim verovanjima, živeli u zemljama gde je sve male veličine.

Sačuvana je još jedna slika Čudina. Ona odjekuje narodnim idejama o  zlim duhovima: tamna lica, raščupana duga kosa, divlje, užarene oči. Stvorenja su živela u šumi poput životinja, jela divlje životinje i navodno predviđala požare. Istovremeno, bila su neverovatno bogata, a sva bogatstva su izgledala kao da su pala na Čud sa neba.

Misteriozni nestanak naroda pominje se u mnogim legendama. Prema jednoj od njih, narod Belozersk, stanovnici obala Belog jezera, dugo je patio od napada i razaranja Čude. Lokalni knez i njegova vojska pobedili su neprijatelja: „…On je usmerio sve svoje snage na odbijanje pagana sa svojih granica i, prolazeći sa velikim poteškoćama kroz guste šume, močvare i ritove, poterao je Čudu do obala Belog mora.“ Prema drugoj legendi, Čudi su otišli na ostrvo Nova Zemlja i tamo žive, skrivajući se od ljudi u pećinama. Prema drugoj verziji, „Čudi su sišli u zemlju“. Navodno, ljudi su se sami sahranili zajedno sa svojim bogatstvom kako bi ostali pagani. U jednoj verziji legende, umrli su pod zemljom, u drugoj su nastavili da žive, nevidljivi svima.

Legende o Čudima na  severu prenosile su se kao istorijske činjenice poznate mnogim generacijama. Drevna naselja i groblja smatrana su dokazom da su mitski prvi ljudi postojali. Takva mesta su tretirana sa poštovanjem, kao sveta.

„Vanzemaljci“ blizu drugog sveta

U  legendama i  verovanjima mitološke karakteristike su pripisivane i stvarnim narodima. Oni koji su živeli u  Rusiji, ali nisu pripadali Slovenima, poput autohtonog stanovništva Sibira, nazivani su strancima.

Svemu nepoznatom i „stranom“ često su u folkloru i starim knjigama pripisivali negativne osobine : na primer, verovalo se da su stranci bliski zlim duhovima i drugom svetu, i umesto duše imaju paru.

Jedan od „stranih“ naroda opisan je u „Povesti o nepoznatom narodu u Istočnoj zemlji“. Delo se pojavilo krajem 15. veka na Uralu, u Rusiji je rasprostranjeno u rukopisnim zbirkama. „Povest“ pominje plemena koja su živela van Jugorske zemlje – tako su se u stara vremena nazivali Severni Ural i obala Severnog ledenog okeana.

U književnom spomeniku, sibirski narodi se zajednički nazivaju „Samojdi“. Živeli su na „drugačijem“ mestu, gde je sve bilo drugačije od uobičajenog. Tamo su navodno živeli čudni ljudi prekriveni vunom – „čupavi do poda“  – sa ustima na vrhu glave. Druga plemena, prema „Priči“, jela su sirovo meso i pila krv, a treća su živela u vodi, nisu mogla da govore i hibernirala su zimi, poput žaba. Verovalo se da Samojedi mogu videti mrtve.

Uprkos svim fantazijama, stvarne činjenice o narodima Sibira takođe su prodrle u srednjovekovne opise. Pomenuto je da ljudi dobro love i vešto pucaju, jašu irvase i pse, i  „nose odeću od samura i irvasa, a njihova roba su samuri“. Verovanja o mitološkim osobinama stranaca različito su tretirana u društvu: neki su ih smatrali istinitim, drugi – pričama. Međutim, mnogi su verovali u blizinu ovih ljudi drugom svetu. Stoga su ritualni i obredni predmeti stranaca služili kao amajlije, uz njihovu pomoć su lečili bolesti i olakšavali teške porođaje. Stranci su smatrani nosiocima tajnog znanja i veštine: za iskusnog i domišljatog mlinara ili veštog kovača se govorilo da su od njih naučili svoj zanat.

---

Autor: Margarita Kovineva

www.culture.ru