Skloni smo da Viktorijance smatramo pomalo ozbiljnim i dosadnim. Ali istina je da su se bavili nekim prilično čudnim stvarima. Stvarima poput astralne projekcije.

Usred korseta i cilindra, Viktorijanci su bili začarani idejom istraživanja kosmosa dok ispijaju popodnevni čaj. Ova neobična fascinacija astralnom projekcijom, umetnošću odvajanja duha od zemaljskih okova, dovela je do talasa radoznalosti i spekulacija.

Od seansi do tajnih društava, ovaj trend je obećavao mističnu kartu za nepoznato. Ali da li se to ispunilo ili se rastvorilo u pukoj iluziji? Hajde da zaronimo u čudne vode viktorijanskog okultizma, gde su granice između stvarnosti i mašte zamagljene poput pipaca zadivljujuće viktorijanske magle.

Hodanje duhom

Za Viktorijance je astralna projekcija, poznata i kao „hodanje duha“, bila krajnji mistični izlaz. Ovaj natprirodni koncept tvrdio je da nečija svest može napustiti granice fizičkog tela i upustiti se u eterična carstva.

Mogućnosti su bile beskrajne. Viđeno je kao fantastično putovanje gde nečiji duh može da leti poput orla kroz kosmičku tapiseriju univerzuma. Entuzijasti su verovali da je moguće posetiti i putovati preko udaljenih planeta, razgovarati sa duhovima ili svedočiti događajima daleko od njihove neposredne okoline (tj. špijunirati ljude).

Ovo danas može delovati privlačno, ali u kontekstu viktorijanske Engleske, gde je malo ko mogao sebi da priušti da napusti svoje rodne gradove, a kamoli selo, astralna projekcija je bila poput duhovnog pasoša za destinacije izvan zemaljskog, neka vrsta vantelesne odiseje koja je kombinovala intrigu naučne fantastike sa mistikom arkanе.

Ova neobična potraga fascinirala je umove i ozbiljne i radoznale, pozivajući ih da istraže metafizičke granice koje se nalaze izvan njihovog telesnog postojanja. Viktorijansko doba bilo je doba otkrića, i činilo se da je ovo samo još jedna fascinantna stvar o svetu koju treba otkriti.

Možda bismo danas zamislili da su Viktorijanci bili relativno puritanski, strogi i nemaštoviti. Ali viktorijanska era je zapravo bila doživljaj neobičnog saveza između spiritualista, mistika, pa čak i nekih naučnih umova koji su zagovarali astralnu projekciju.

Uticajne ličnosti poput Helene Blavacke, suosnivačice Teozofskog društva, i Herevarda Karingtona, poznatog istraživača paranormalnosti, pružile su podršku ovom neobičnom poduhvatu. Ovi zagovornici su kombinovali duhovni žar sa prizvukom naučnog istraživanja, nastojeći da legitimišu astralnu projekciju usred društvene radoznalosti.

Tajna društva i seanse su takođe igrale ulogu, ispredajući mrežu fascinacije oko koncepta. Sa spiritualistima koji su zagovarali direktnu komunikaciju sa duhovima i naučnicima koji su se igrali sa idejom svesti izvan tela, astralna projekcija se našla na preseku misticizma i nauke, koju je podržavao raznovrstan niz mislilaca.

Naravno, nije svo ovo interesovanje za astralnu projekciju, ili okultizam uopšte, bilo potpuno legitimno. Razni prevaranti i varalice su takođe bili privučeni ovom praksom. Ljudi su ubrzo pronašli načine da zarade novac od ovog trenda, bilo organizovanjem predstava ili naplaćivanjem ljudima da razgovaraju sa svojim preminulim voljenima.

Zašto je bio toliko popularan tokom viktorijanske ere?

Viktorijanska fascinacija astralnom projekcijom nije bila slučajna. To doba je bilo vreme duboke radoznalosti, obeleženo žeđom za istraživanjem u svim oblastima, od nauke do duhovnosti. Usred brze industrijalizacije i društvenih promena, ljudi su tražili utehu u misterioznom i nepoznatom.

Koncept astralne projekcije iskoristio je ovu čežnju za bekstvom i otkrićem, nudeći zavodljiv uvid u carstvo izvan svakodnevnog. Pored toga, kako se viktorijansko društvo borilo sa konvencionalnim normama, astralna projekcija je pružila smeo odmak – šansu da se prkosi fizičkim ograničenjima i tradicionalnim granicama.

Njegova popularnost je takođe porasla zbog rastućeg interesovanja tog doba za natprirodno, gde su književnost, umetnost i javni diskurs prihvatali misteriozno i neobjašnjivo. Kao takva, astralna projekcija je postala zadivljujuća zabava koja je odražavala želju tog doba za znanjem i čarolijom.

Nažalost, nikada nije bilo čvrstih dokaza da je astralna projekcija zapravo moguća. Kako je viktorijanska era opadala, skepticizam je počeo da baca senku na nekada blistavu privlačnost astralne projekcije. Skeptici i naučnici su počeli da ispituju tvrdnje, tražeći dokaze izvan anegdotskih iskustava.

Pojava psiholoških i fizioloških objašnjenja za vantelesna iskustva podstakla je sumnje u validnost astralne projekcije. Pioniri poput Frederika Majersa, istraživača paranormalnosti, predložili su alternativna tumačenja utemeljena u zamršenostima uma. Kako je naučni metod dobijao na značaju, nedostatak empirijske podrške astralnoj projekciji doveo je do toga da izgubi na popularnosti.

Kako je osvajao 20. vek, napredak u psihologiji i neurologiji dodatno je narušio njenu mističnu fasadu. Ali to ne znači da je potpuno nestala. Neki su se i dalje držali ideje astralne projekcije, uključujući, između ostalih, vladu Sjedinjenih Država.

Hladni rat je bio čudno vreme tokom kojeg su i Sjedinjene Države i njihovi saveznici i Sovjeti činili sve da budu ispred jedni drugih. To je uključivalo i zalazak u sferu marginalne i paranormalne nauke.

MKUltra je možda najozloglašeniji od ovih projekata. Naučnici iz Sjedinjenih Država eksperimentisali su na voljnim i nevoljnim subjektima kako bi pokušali da otključaju njihov psihički potencijal. Koji je bolji alat za tajnu agenciju od nekoga ko može da se astralno projektuje? Špijuniranje bilo gde u svetu bez traga.

Još jedna pomama ludih Viktorijanaca

Da li je neka vlada zaista postigla napredak sa eksperimentima sa astralnom projekcijom i dalje je predmet debate. Malo je čuvenih dokaza o tome, ali mnogi ljudi su i dalje uvereni.

Bez obzira na to, viktorijanska pomama za astralnom projekcijom podseća da je ovo bila era bezgranične mašte i radoznalosti. Osvojila je srca i umove onih koji su žudeli za daškom magije usred burnih vetrova promena.

Iako je astralna projekcija možda izbledela iz pažnje, njen uticaj i dalje postoji. Ona otelotvoruje zamršeni ples između nauke i misticizma, skepticizma i verovanja, koji nastavlja da oblikuje naše razumevanje nepoznatog. Samo zato što još uvek nismo nešto dokazali, ne znači da se to ne može dokazati.

Mr. D. Tovarišić