Od trenutka kada je čovek uspravio svoje telo i pogledao u horizont, ostaje pitanje: da li je tada, zajedno sa vatrom i prvim oruđem, rođena i iskra vere? Homo erectus, drevni putnik kroz epohe, ostavio je iza sebe kamenje oblikovano rukom, tragove ognjišta i puteve kroz koje je ljudska misao zakoračila u večnost. Ali ono što nije ostavio jesu reči – zapis o tome da li je u njegovom srcu tinjala ideja o nečem većem, o „bogu“ ili sili izvan čoveka.

Antropolozi i arheolozi raspravljaju: da li su rituali, zakopavanja i pažljivo slaganje predmeta znakovi prve religije? Ili su to tek pragmatični gestovi jednog bića koje tek otkriva svet? Između skeleta i pepela krije se dilema: da li je Homo erectus gledao u zoru i pitao se o svom poreklu, o smrti, o večnosti?

Ovo je potraga za izgubljenim početkom duhovnosti – onim mestom gde se čovek prvi put zapitao ko je i odakle dolazi.

Religijska verovanja i prakse su široko rasprostranjene u društvima širom sveta. Iako se značajno razlikuju, proces i tradicija istaknutosti religije u životu je univerzalna institucija jedinstvena za ljude. Niko nije uspeo da utvrdi zašto.

Međutim, logika naučnika navodi učenjake da veruju da sve dolazi odnekud i, kao takva, ljudska religija, ili tačnije religija Homo Sapiensa, morala je evoluirati odnekud. Da bismo saznali gde se razvila, potrebno je vratiti se daleko u prošlost i potražiti tragove.

Da bi se došlo do korisnog zaključka, mora se definisati koncept šta je „religija“. Emil Dirkem je vodeći istraživač koji definiše religiju kao emocionalnu živost koja proizilazi iz periodičnih okupljanja lovaca i sakupljača hrane.

Ova definicija je dovoljno široka i sveobuhvatna da obuhvati sve religije, prošle i sadašnje. Ima pet osnovnih faktora: jedinstvena verovanja, ritualne prakse, svete predmete (koji se fetišizuju kao „ekskluzivni“ i mogu biti zabranjeni) i sposobnost da se pojedinci ujedine u moralnu zajednicu.

Ako se ova definicija prihvati, onda je moguće da savremeni ljudi nisu pronalazači religije. Predak Homo Sapiensa, rani hominid Homo Erektus, izgleda da je takođe imao svoju religiju koja je cvetala širom sveta, a čiji odjeci traju do danas.

Poreklo religije

Periodi donjeg i srednjeg paleolita, kojima su dominirali Homo Hominini (početak onoga što je poznato kao Čovek), trajali su izuzetno dugo. Počevši od pre otprilike 2 miliona godina, prakse ovih nekoliko vrsta ranog čoveka nastavile su se do pre oko 50.000 godina.

Ovaj ogromni period praistorijskog vremena smatra se periodom relativne stabilnosti sa malo kulturnih promena. Nisu pronađeni značajni dokazi koji bi ukazivali na to da je tokom većeg dela ovog perioda postojala bilo kakva religija. Međutim, kada se period u kojem je dominirao Homo erektus (pre 1,5 miliona godina do pre 500.000 godina) detaljnije ispita, ovo očigledno odsustvo počinje da se menja.

Arheološki dokazi su počeli da otkrivaju artefakte iz ovog perioda koji ukazuju na to da je Homo erektus razvio poštovanje prema ritualima i osećaj moralne odgovornosti. Ovo se ne prevodi kao potpuno razvijene verske prakse, ali je svakako promena u odnosu na njegove prethodnike.

Jedno područje od interesa koje je dalo neke indikacije o ovome jesu dokazi o kanibalizmu i sakaćenju na ostrvu Java, u Indoneziji. Lobanje pronađene tamo pokazuju znake manipulacije moždanom kutijom, što ukazuje na to da su mozak i koža glave namerno i ritualno uklonjeni.

Kako je izgledala ova religija?

Zbog prirode arheologije i antropologije, istraživači su primorani da se osvrnu na ono što već znaju i da projektuju svoje nalaze unazad. Stoga je veoma teško doneti bilo kakve stroge zaključke bez pisanih dokaza kojih nema. Međutim, postoje neki pokazatelji koji daju predstavu o tome kako je ova arhaična religija mogla izgledati.

Religija u paleolitskoj eri je najverovatnije bila politeistička, što znači da je Homo Erectus obožavao mnoga božanstva ili bogove. Ova vrsta prakse obično prethodi monoteizmu u zabeleženoj istoriji i kao takva, prošla društva su verovatno obožavala na ovaj način.

Pored toga, istraživači su ekstrapolirali da se u antičkom svetu (prvenstveno kod Rimljana i Helena) društvo takođe fokusiralo na ortopraksiju. Ortopraksija je bila fokus na ispravnoj veri i verovanju, što uključuje upotrebu rituala. Možda postoji odjek ovoga u ranoj religiji, koja je verovatno bila sujeverna i usredsređena na praktične ishode kao što su dovoljna hrana i sklonište.

Pored toga, šamanizam je verovatno bio glavni deo bilo koje religije koja se praktikovala u ovom periodu. Šamanizam se u ovom smislu koristi u širokom smislu i odnosi se na duhovna iskustva. Ova duhovna iskustva često uključuju promenu stanja svesti gde se praktičari dovode u ekstatična ili ekstremna psihološka stanja koja im omogućavaju da komuniciraju sa duhovima.

Međutim, proučavanje praistorijskog šamanizma je kontroverzno. Mnogi savremeni naučnici se ne slažu oko validnosti ove teorije zbog nedostatka dostupnih dokaza, ali jaka korelacija između upotrebe droga i religije kroz istoriju sugeriše da je Homo Erektus voleo da se drogira.

Jedan mit koji je razotkriven iz kataloga praistorijskih religija jeste mit o obožavanju medveda. Rani naučnici su pronašli skelete izumrlih medveda u paleolitskim staništima. To ih je navelo na zaključak da su u toj eri medvedi bili poštovani.

Ova teorija je bila popularna početkom 20. veka zbog nalaza u Švajcarskoj. Kosti koje nisu kategorisane kao one koje imaju funkciju smatrane su ritualnim. Međutim, ideja je u velikoj meri diskreditovana 1970.-ih godina novim zaključkom da kosti nisu raspoređene od strane čoveka, već su premeštane unutar sedimentnih naslaga tokom hiljada godina.

Da li je Homo Sapiens pozajmio svoju religiju? 

Potvrđeni su nalazi iz kasnog perioda Homo Erektusa koji ukazuju na slične tradicije kao i oni iz ranog perioda Homo Sapiensa. Umetničke sposobnosti su demonstrirane gravurama školjki sa geometrijskim šarama, koje se mogu naći i u kasnijim periodima.

Kasniji nalazi poput Venere iz Tan-Tana ukazuju na modu sličnu onom na ikonama koje se mogu naći u kasnijim ljudskim civilizacijama. Ovi prikazi su usko zasnovani na ljudskom obliku i sugerišu da su plodnost i čudo porođaja bili ključni fokus ranih hominida.

Pored toga, čini se da je Homo erektus najraniji čovek koji je namerno sakupljao crvene pigmente poput okera. Pronađeni su mnogi ukrašeni štapići koji su namerno obrađeni i oblikovani, često korišćeni u konstrukcijama stubova.

Homo erektus je svakako imao vatru pre nas, a pigmenti su možda čak i zagrevani da bi se dobio niz boja. Oker nema praktičnu vrednost i kao takav je možda bio svestan estetski izbor za Homo erektusa.

Ova dekoracija njihovog okruženja ukazuje na duhovno razumevanje sveta oko njih. Možda nije direktno povezana, ali pokazuje veoma rani oblik religioznog ponašanja, onaj koji pronalazi svoje odjeke u vitražima modernih hramova ili simbolici modernih religija.

Homo erektus i Homo sapiens

Postoje značajne razlike između Homo Erektusa i Homo Sapiensa. Međutim, kada je u pitanju religija, čini se da postoje naznake ritualnih verovanja i ponašanja sličnih onima koje praktikuje Homo Sapiens.

Iako svakako postoje razlike. Na primer, nema dokaza da je Homo Erectus poštovao svoje mrtve. Nažalost, dok se ne pronađe više nalaza, biće nemoguće reći, ali je to ipak uzbudljiva perspektiva.

Mr. D. Tovarišić