U vreme kada je Rimsko carstvo osvajalo Britaniju gvozdenom pesnicom, jedna žena ustala je protiv najveće sile antičkog sveta. Budika, kraljica plemena Icenija, nije bila samo vođa – bila je simbol otpora, osvete i slobode. Njena priča, ispunjena hrabrošću, tragedijom i bespoštednom borbom, odjekuje kroz vekove kao svedočanstvo o snazi duha koji ne pristaje na pokoravanje. Ovo je priča o ženi koja je zapalila rimske gradove – i istoriju.

Ratnica kraljica u najpravokem smislu, Budika je više volela da umre od trovanja nego da preda svoju slobodu u ruke rimskih snaga. 

Pravi prikaz neustrašive hrabrosti žene i kraljice pred licem nedaća je ono što Budikinu životnu priču čini temom engleskih narodnih priča do danas. Kroz vekove, bilo je brojnih pobuna i bitaka koje su predvodili muškarci, ali postoji li priča zanimljivija od one koju je predvodio nesalomljivi duh osvetoljubive kraljice? 

Za Rimsko carstvo, sistem izgrađen na patrijarhatu, uspon žene protiv njegovih moćnih snaga bio je neprihvatljiv. U bici između rimske legije i Brita koje je predvodila Budika, istina je da su Britonci poraženi. Međutim, Budika je ostala neporažena duhom, birajući da pogine od sopstvene ruke. 

Kraljica legendi

Za tako značajnu ličnost u britanskoj istoriji, vrlo malo se zna o ranom životu kraljice Budike. Navodno je rođena u elitnoj porodici u Kamulodunumu (Kolčester) na jugu Britanije.

Iako tačan datum rođenja Budike nije poznat, istoričari se uglavnom slažu da je rođena oko 30. godine nove ere. Njena porodica je bila keltskog porekla, a ona se udala za kralja keltskog plemena Iceni, Prasutagusa. Sa 18 godina, Budika je postala kraljica.

Činjenica da je Prasutagu dozvoljeno od strane Rimljana da ostane kralj Icena bila je neobična. Od 43. godine nove ere, rimska invazija na južnu Englesku svrgnula je mnoge lokalne engleske kraljeve. Međutim, Prasutag je pošteđen, dozvoljeno mu je da vlada Istočnom Anglijom kao prisilni saveznik Rima.

Ništa nije sačuvano u arheološkim zapisima o Budiki. Ali iz nekoliko sačuvanih izveštaja o Budiki i njenom životu, možemo da sklopimo sliku kraljice. U jednom izveštaju je opisana kao visoka žena sa crvenkastom kosom koja joj je padala niže od struka.

Prema drugim savremenim izveštajima, bila je inteligentna žena poznata po svom prodornom pogledu i grubom glasu. Takve prikaze treba uzeti sa rezervom, ali ono što je jasno u ovim prikazima jeste poštovanje koje je uživala, barem kod svojih vernih sledbenika. 

 Zanimljivo je da su tokom tog vremena žene u višoj klasi keltskog društva zauzimale autoritativne položaje ravnopravne muškarcima. Vrlo je moguće da je kraljica Budika bila viđena kao ravnopravni partner i vladar svom mužu. Čini se da je ovo svakako doprinosni razlog zbog kojeg su se keltska plemena okupila oko nje nakon smrti njenog muža. 

Ko su bili Iceni?

Iceni su živeli u oblasti Britanije poznatoj kao Istočna Anglija. Danas je to nizija sa isušenim močvarama i tresavinama, ali u to vreme geografija je bila donekle drugačija, pružajući značajnu zaštitu od osvajača.

Severne i istočne granice su bile zapljusnute morem, a srce samog kraljevstva je bilo gusto pošumljeno – teška zemlja za napade stranaca. Stoga je bilo gotovo nemoguće izvršiti invaziju.

Ovo odbrambeno samopouzdanje je možda podstaklo Icene kao odgovor na rimsku invaziju 43. godine nove ere. Za razliku od mnogih drugih kraljevstava koja su se borila protiv Rimljana, Iceni su zauzeli neutralan stav.

Kralj Prasutag je na kraju bio primoran da polaže račune pred rimskom vlašću kao kralj-podanik, ali je njegovom narodu bilo dozvoljeno da zadrži svoju kulturu, tradicije i slobodu donekle netaknutim. Kralj Prasutag je takođe izabrao opciju simboličke rimske vlasti kako bi osigurao mir i prosperitet svog naroda. 

Prekretnica

Sloboda plemena Iceni našla se na udaru nakon smrti kralja Prasutaga 60. godine nove ere. Kralj Prasutag i kraljica Budika bili su roditelji dve ćerke, a u svom testamentu, kralj je ostavio svoje kraljevstvo svojim ćerkama da vladaju kao njegove naslednice.

Međutim, Rimljani su dozvoljavali samo muškim naslednicima da nasleđuju. Odsustvo muškog naslednika izložilo je kraljevstvo pretnjama od invazije, a Rimljani nisu priznali testament kralja Prasutaga.

Tako su, ubrzo nakon smrti kralja, rimske trupe anektirale Iceno kraljevstvo, a kraljeva zemlja i imovina su konfiskovani. Iceni su poraženi bez ijedne prolivene kapi krvi. 

To je možda bilo sve u priči, ali Rimljani su pokušali da potvrde svoju dominaciju nad Icenima u demonstraciji moći protiv kraljevske porodice. Kraljica Budika i njene dve ćerke su javno bičevane. Dve princeze su takođe tretirane kao robinje i Rimljani su ih silovali.

Nakon ovog poniženja, kraljica Budika je odlučila da se bori protiv rimskih osvajača koji su je toliko osramotili i da ili povrati svoju slobodu ili umre. 

Prelazak u legendu

Iako je borba i poraz ogromnih rimskih snaga bio gotovo nemoguć zadatak, kraljica Budika je bila čvrsto odlučna da se osveti stranim ugnjetačima. Pod njenim veštim vođstvom, jak savez keltskih plemena, predvođen Icenima, ustao je i iznenadio samozadovoljne rimske okupatore.

Šokirani iznenadnim napadom, Rimljani su se povukli i u početku je izgledalo kao da kraljica Budika pobeđuje. Njene trupe su pobedile legendarnu rimsku Devetu legiju i nanele dalje poraze rimskim snagama u Kamulodunumu.

Međutim, dok su snage kraljice Budike napredovale na zapad kroz Londinijum (London) i Verulanijum (Sent Olbans), dočekao ih je veteran, rimski general Svetonije. Njegove dobro pripremljene trupe suočile su se sa pobunjeničkim snagama i porazile ih u bici kod Votling ulice.

Iako su rimske trupe na kraju bile uspešne uprkos Budikinom broju vojnika, njihova pobeda je zaista bila skupa. Neki izveštaji o bici tvrde da je vojska kraljice Budike ubila čak 700.000 Rimljana i prorimski nastrojenih britanskih građana dok su krvavo i osvetnički sekli rimsku Britaniju. 

Nakon poslednje bitke i svog konačnog poraza, kraljica Budika se zaklela da neće biti zarobljena i da se nikada više neće potčiniti jarmu rimske vlasti. Ubrzo nakon što je njihov poraz bio izvesan, kraljica Budika i njene ćerke su popile otrov i izvršile samoubistvo.

Iako kraljica Budika nije uspela da spase svoje kraljevstvo u istorijskim izvorima, njen hrabar stav protiv okrutnosti rimskih vladara prešao je u legendu. Njeno sećanje i dalje otelotvoruje slobodan duh, nezavisnost, hrabrost i vođstvo Icena i starosedelaca Britanaca. Priča o Budiki je priča koja i danas inspiriše Britance, a i žene.

Mr. D. Tovarišić