U istoriji Rima, među senkama legendi i poluistorijskih junaka, ime Gneja Marcija Koriolana odzvanja kao odjek tragedije, ponosa i izdaje. Bio je vojskovođa čija je hrabrost uzdigla njegov rod, ali i čovek čiji je ponos srušio mostove ka domovini. Kada su ga rimski tribuni proterali, Koriolan se okrenuo neprijatelju — Volščima — i poveo ih pravo na prag grada koji ga je odgajio. Njegova priča je epska parabola o časti, ličnom uverenju i granici između heroja i izdajnika, koju vam preporučujemo.

Gnej (ili Gaj) Marcije, prema predanju, bio je rimski aristokrata i vojskovođa koji je živeo u najranijim danima Rimske republike. Smatrao se članom patricijske porodice Marcije u Rimu, a antički istoričari poput Livija i Plutarha prikazivali su Gneja Marcija kao čvrstog, vatrenoglavog člana patricijske frakcije, kao i tvrdokornog zagovornika suzbijanja običnog naroda na bilo koji način. Međutim, moguće je da porodica Gneja Marcija potiče van Rima — takođe se kalkuliše, na osnovu njegovog nadimka „Koriolan“, da su preci Gneja Marcija zapravo mogli doći iz grada Koriola. Pa ipak, drevna tradicija je objasnila njegov nadimak na drugačiji način. U svakom slučaju, za samog Gneja Marcija se govorilo da je bio ukorenjen u vladajućoj klasi rane Rimske republike.

Kontinuirana borba za moć između vlastoljubivih oligarhijskih aristokrata i slobodoljubivih masa mlade republike nije bila jedina opasna situacija sa kojom se Rim suočio u prvoj deceniji 5. veka pre nove ere. Takođe su im pretile snage Volščana i Ekvanaca koje su nadolazile. Naravno, Rimljani su okupili sopstvenu vojsku da bi se suočili sa ovom novom pretnjom na bojnom polju, a Gnej Marcije je bio jedan od oficira među rimskim snagama. Stekao je ime u prvim sukobima između Rima i Volščana, a posebno je pokazao svoju veštinu tokom rimskog napada na Koriole, koji datira iz 493. godine pre nove ere. U to vreme, Gnej Marcije nije bio na položaju visoke komande u rimskoj vojsci, ali ga to nije sprečilo da povede svoju ličnu grupu trupa pravo kroz ulaz u Koriole kako bi obezbedio rimsku pobedu. Prema predanju, upravo je ova bitka donela Gneju Marciju ime „Koriolan“.

Na kraju, Rimljani i Volščani su sklopili kratko primirje. Ovaj privremeni prekid neprijateljstava, prema Liviju, mogao je biti uzrokovan glađu u Rimu i epidemijom u Volščanima, što je oslabilo obe strane u sukobu. Ohrabren svojom ratnom slavom, Gnej Marcije Koriolan je počeo da se penje više u političkim redovima, a njegova surovost u ratu navodno je bila upoređena sa njegovom krvožednošću u političkim manevrima kao patricija protiv masa. Pričalo se da se prema običnom narodu Rima odnosio kao da je protivnički grad pod opsadom, izgladnjujući ga i lišavajući ga dragocene hrane osim ako ne bi prepustili sve više i više moći oligarsima. Takva taktika je učinila Koriolana izuzetno nepopularnim među rimskim masama, toliko nepopularnim da su ostali patriciji u Rimu bili spremni da bace svog druga pod poslovični status kada su vođe običnog naroda započele neke sopstvene političke manevre. Na kraju je protiv Koriolana pokrenut sudski proces na kojem je (lično ili u odsustvu, u zavisnosti od izvora) osuđen na neodređeno proterivanje iz grada Rima.

Ljut i na mase (zbog toga što su ga gonile) i na patricije (zbog toga što su ga napustili), prognani Koriolan je krenuo sa namerom da se pridruži upravo onom narodu protiv koga je stekao ime boreći se – Volščanima – i zakleo se da će se osvetiti Rimu. Uprkos svojim prošlim nasilnim postupcima protiv Volščana, Koriolan je nekako uspeo da zadobije milost izvesnog Atija Tulija, za koga se kaže da je bio jedan od najistaknutijih volščanskih vođa tog vremena.

Acije Tulije nije samo uspeo da postigne da Koriolan bude primljen u volščansku zajednicu, već je uspeo i da ohrabri volščanske ratnike da veruju rimskim izbeglicama u vojnim pitanjima. Prema predanju i legendi, do vremena kada je rat između Volščana i Rima nastavljen oko 490. godine pre nove ere, Koriolan je stekao takvo poštovanje i poverenje među volščanskim zajednicama da je izabran da predvodi njihove vojne snage protiv Rimljana. Majstorski je predvodio Volščane u dve godišnje kampanje, u kojima je oteo velike delove zemlje od rimske kontrole. Livije je dao sažet spisak Koriolanovih osvajanja:

„[Gnej] Marcije [Koriolan] je prvo krenuo na Circeje, proterao rimske doseljenike, oslobodio grad i predao ga pod volščansku kontrolu; osvojio je Satrikum, Longulu, Polusku i Koriole, sva mesta koja je Rim nedavno stekao; zatim, nakon što je preuzeo Lavinijum, prešao je zemlju na Latinski put i zauzeo Korbion, Viteliju, Trebijum, Labici i Pedum. Konačno je krenuo na Rim i zauzeo položaj kod Kluilovih rovova pet milja izvan zidina“ (Istorija Rima, 2.39).

Koriolanova opsada Rima 488. godine pre nove ere je događaj obavijen legendom i folklorom, stoga priča postaje neobičnija i nejasnija u ovom trenutku. Kako priča dalje ide, Volščani su odlučili da ne napadaju sam Rim, već su se umesto toga odlučili za opsadu. Koriolan je parkirao svoju vojsku blizu grada i počeo sistematski da pustoši okolna sela. Prema predanju, poštedeo je imanja određenih patricija, bilo zbog neke male preostale simpatije prema patricijskoj klasi, ili verovatnije, kao deo psihološkog rata koji je trebalo da zabije klin između sumnjičavih običnih ljudi i ugnjetačkih oligarha Republike.

Dok je bio pod opsadom, Rim je navodno postao prilično nestabilno mesto. Teorije zavere su se širile u gradu kada su obični ljudi otkrili da su imanja republikanskih oligarha ostavljena netaknuta dok se imovina siromašnih i nemoćnih pljačka. Takve sumnjive misli, prema predanju, dovele su obične ljude u rimskoj vojsci do pobune, ostavljajući Republiku sa nedovoljnim trupama da silom otera Volščane. Sa nestabilnom vojnom podrškom, Rimska republika je pribegla diplomatiji. Prema Liviju, Rim je poslao dve odvojene profesionalne diplomatske misije u logor Volščana, i kada su obe propale, poslali su i dodatnu misiju sveštenika u nadi da će naterati Koriolana da popusti od opsade. Ni ova grupa nije ispunila svoj zadatak. Kada diplomate i sveštenici nisu uspeli, poslednja grupa je izašla da se sastane sa komandantom Volščana. Ovaj poslednji diplomatski pokušaj su, čudno, predvodile Koriolanova majka, žena i deca, koje mu se, iz nekog razloga, nisu pridružile u egzilu. Od ove poslednje grupe jedinstvenih diplomata, Koriolan se suočio sa nepodnošljivim napadom – majka ga je grdila, žena mu se durila, a deca su mu jecala. Prema tradicionalnoj priči, to je bilo previše za Koriolana i on je poveo svoju vojsku dalje od Rima.

Nakon povlačenja iz grada, Koriolan je ostao u istoriji. O njegovoj smrti je ispričano mnogo različitih priča, ali nijedna od njih nije bila definitivna. Neki, poput Dionisija iz Halikarnasa i Plutarha, tvrdili su da su Gneja Marcija Koriolana brzo pogubili Atije Tulije i Volščani nakon što nije uspeo da nastavi opsadu Rima. Livije je, sa svoje strane, samo naveo da je Koriolanova sudbina nepoznata, ali je takođe nastavio da tvrdi da je Fabije Piktor, prvi rimski istoričar, izjavio da je Koriolan doživeo da postane starac među Volščanima, provodeći ostatak svojih dana u izgnanstvu.

Koriolan na vratima Rima

Ova slika, koju je naslikao italijanski umetnik Ćiro Feri (oko 1634.-1689.), inspirisana je legendom iz vremena Drevne Rimske republike. Na desnoj strani platna, u sedećem položaju, nalazi se umetnikov prikaz Gneja Marcija Koriolana, moćne ličnosti iz Drevnog Rima za koga se kaže da je živeo na prelazu iz 6. u 5. vek pre nove ere. Ugledni ratnik, političar i tvorac taktika ugnjetavanja koje je koristila oligarhijska vladajuća klasa rane Rimske republike, Koriolan je bio ekstremna ličnost koju su prezirali obični građani Rima. Međutim, na kraju su mase izvele Koriolana pred sud, a pošto su ga oligarsi smatrali kontroverznim teretom, dozvolili su da se suđenje održi, što je rezultiralo Koriolanovim proterivanjem.

Gnej Marcije Koriolan nije olako shvatio svoje izgnanstvo. Željan osvete, proterani ratnik je ubrzo pronašao azil kod jednog od najvećih neprijatelja rimskog naroda u to vreme – Volščana – i ponudio im je svoje vojno iskustvo kao general ili savetnik za njihovu vojsku. Prema rimskom istoričaru Liviju, Koriolan je nadgledao veoma efikasnu invaziju Volščana na teritoriju Rimske republike između 490. i 488. godine pre nove ere, opsedajući sam Rim u poslednjoj godini sukoba. Rimljani su, međutim, imali tajno oružje iza svojih zidina – Koriolanovu porodicu, koja je i dalje bila stanovnik opsednutog grada. Stoga, kako legenda kaže, svi članovi Koriolanove porodice i rođaci su poslati da pregovaraju za Rim. Njegova majka je bila među pregovaračima, kao i njegova žena i deca, svi su ga molili da okonča opsadu njihovog voljenog Rima. Livije je opisao scenu:

„Koriolan je bio duboko dirnut; gotovo van sebe, trgnuo se sa svog mesta i, trčeći ka majci, zagrlio bi je da ga nije zaustavio njen iznenadni bes… Njegova žena i deca su ga obuhvatili; ostale žene su sve briznule u plač od bola za sobom i svojom zemljom, dok konačno Koriolan nije mogao više da izdrži. Poljubio je ženu i dva dečaka, poslao ih kući i povukao svoju vojsku“ (Istorija Rima, 2.40).

Upravo ovu scenu Koriolana koji se suočava sa molbama sopstvene porodice Ćiro Feri ponovo stvara u slikarstvu. Ne mogavši da se suprotstavi svojoj porodici, Koriolan je povukao svoju vojsku iz grada i nikada se više nije vratio u Rim.