U istoriji stočarstva u Engleskoj krajem 19. veka, malo događaja ostavilo je tako snažan trag kao takozvana “Velika panika ovaca” iz 1888. godine. Iako na prvi pogled deluje kao kuriozitet iz seoske hronike, ovaj događaj osvetljava duboke promene u tadašnjem engleskom društvu — od klimatskih nepogoda i ekonomskih turbulencija, do sukoba interesa među stočarima i rančerima. U ovom tekstu, istražićemo šta je tačno dovelo do masovne i često tragične pojave u kojoj su stada ovaca, u panici, bežala, ginula ili bivala napuštena, i kakve su posledice ostale za sobom, ne samo po stočarsku industriju, već i po širu zajednicu.

Veče 3. novembra 1888. godine počelo je kao i svaka druga noć u južnoj Engleskoj. Životinje na farmi bile su osigurane u svojim torovima ili zaključane iza kapija pašnjaka; međutim, oko 20 časova, ljudi oko Oksfordšira čuli su nešto što nisu očekivali: zvuke snažnog stampeda ispred svojih domova.

Da se neko usudi da pogleda kroz prozor da vidi uzrok kakofonične buke, video bi jedan od najčudnijih događaja u istoriji. Velika panika ovaca iz 1888. godine jedan je od onih čudnih događaja koji i danas zbunjuju ljude.

Velika panika ovaca iz 1888. godine

Te noći, desetine hiljada ovaca su iznenada podivljale i pobegle da spasu život. Ovce su probijale kroz torove, probijale se kroz ograde kao da su od papira, preskakale kamene zidove i uništavale imovinu dok su trčale.

Sledećeg dana, farmeri su bili zapanjeni kada su otkrili da njihova stada ovaca nisu tamo gde su ih ostavili prethodne noći. Desetine hiljada ovaca bile su raštrkane svuda, ponekad miljama daleko od njihovih uobičajenih polja. Prijavljeno je da su se, kada bi neki farmeri pronašli svoje ovce, neki sakrili ispod žbunja ili stajali na ulicama zadihani od čistog užasa. Drugi su se nagurali u svaki kutak polja koji su mogli da pronađu.

Dan nakon Velike panike ovaca 1888. godine, lokalni farmer je pisao o događaju jednom naučnom časopisu. Farmer je opisao nešto što je izazvalo tako jaku paniku kod svih ovaca u blizini da su besne po ulicama i poljima grada.

Zanimljive su bile njegove informacije o tome koliko je bila rasprostranjena Velika panika ovaca. Farmer je napisao: „Obim pojave može se proceniti kada pomenemo da je svaki veliki farmer od Volingforda s jedne strane, do Tvajforda s druge strane, prijavio da su njegove ovce bile slično uplašene, a takođe je vredno napomenuti da je, uz dva ili tri izuzetka, brdovito područje severno od Temze izgleda bilo uglavnom pogođeno.“ Šta god da je izazvalo paniku kod ovaca, dogodilo se na površini od 520 kvadratnih kilometara.

Farmeri čije su ovce bile žrtve Velike panike ovaca nisu mogli da shvate šta je uzrokovalo da ovce pobegnu u noć. Složili su se da ne postoji mogućnost da su problematična deca, obično krivac kada su ovce uplašene, mogla izazvati Veliku paniku ovaca. Kako su deca iz nekoliko sela mogla toliko da uznemire ovce da su sva stvorenja istovremeno provalila ograde u čistom užasu?

Još jedan mogući uzrok je možda to što su ovce bile jako uplašene od strane pasa ili divlje lisice. Ovce su veoma plašljive životinje i kada ih juri pas ili lisica, postaju izuzetno stresirane.

Ovo može izazvati ono što je poznato kao „zabrinutost ovaca“. Zabrinutost ovaca je intenzivan stres izazvan strahom koji može biti toliko konzumirajuć da može dovesti do smrti ovce, pobačaja kod trudnih ovaca, a jagnjad i ovce mogu uginuti od gladi ili hipotermije ako su odvojene od majki i ne mogu ponovo da pronađu majku. Iako ovo zvuči verovatno, nemoguće je da sva krda budu uplašena psom ili lisicom u isto vreme na površini od 520 kvadratnih kilometara.

Farmeri, tražeći fenomen šireg obima, pitali su se da li je neki atmosferski događaj izazvao Veliku paniku ovaca. Glasna grmljavina, drastične promene vremena, vibracije od zemljotresa ili pad meteora na Zemlju, sve bi to bilo zastrašujuće za životinje.

Ali ništa slično se nije dogodilo u noći 3. novembra 1888. Vreme je bilo mirno, ali je noć opisana kao „veoma mračna“ sa povremenim bljeskovima munje. Da li bi desetine hiljada ovaca mogle da se istovremeno uplaše mraka?

Ponašanje ovaca

Ovce su plen i uvek su na oprezu, tražeći pretnje koje bi im mogle nauditi. Njihova čula mirisa, vida, sluha, dodira i ukusa su neverovatno oštra, što ih čini hiper-svesnim svoje okoline, drugih članova stada i samih sebe.

Ovce takođe imaju veoma intenzivan instinkt da prate jedna drugu i okupljaju se u stada. Kao i mnoge životinje plen, ovce znaju da je snaga u brojnosti, a trčanje u velikoj, zbijenoj grupi dalje od predatora može sprečiti da bilo koja od ovaca bude uhvaćena. Instinkt okupljanja može varirati u zavisnosti od rase, ali sve ovce će se okupiti zajedno. Zato jedna osoba može da brine o velikom stadu ovaca.

Uz veliku brojnost, ovce će pratiti jedna drugu. Ako se jedna ovca pomeri, sve ostale će je pratiti, što može biti opasno. Godine 2006. u Turskoj, oko 400 ovaca je poginulo nakon što su pratile jednu ovcu koja je pokušala da pređe duboku jarugu. Kada je reč o Velikoj panici ovaca iz 1888. godine, da li je ovaj događaj izazvala jedna uplašena ovca, a ostale su je pratile zbog svojih prirodnih instinkta i mentaliteta stada?

Iako niko nije mogao da utvrdi uzrok Velike panike ovaca iz 1888. godine, bili su još zbunjeniji kada se slična panika dogodila 1889. i ponovo 1893. godine u regionima Redinga/Oksfordšira. U naredne dve panike ovaca, farmeri nisu mogli da utvrde uzrok iznenadnog napada panike koji je zahvatio zemlju.

Prirodnjak po imenu Oliver Vernon Aplin zainteresovao se za paniku iz 1893. godine i počeo je da istražuje šta je uzrokovalo taj događaj. Alpinova teorija o tome šta je izazvalo Velike panike ovaca 1888., 1889. i 1893. godine bila je da je napolju bilo veoma mračno.

Alpin je razgovarao sa svedocima koji su svi rekli da je 1888. godine bilo neverovatno mračno od oko 20:00 do 21:00. Tama se širila od severozapada ka jugoistoku, zaklanjajući mesečinu.

Alpin je verovao da iako ovce mogu da vide u mraku, kada je izuzetno mračno, to može učiniti da se životinje osećaju zarobljeno i da se uplaše. Alpin je objasnio da bi sve ovce nagurane u toru počele da se plaše i počele da se kreću, samo da bi udarile u druge ovce koje rade istu stvar ili u predmete u svom toru.

Bilo je dovoljno da jedna ovca počne da trči u strahu, i uskoro bi izazvao domino efekat; celo krdo bi paničilo i žurilo da pobegne od nevidljive opasnosti za koju su osećali da im preti.

Tačan uzrok Velike panike ovaca iz 1888. godine je i dalje misterija. Alpinova teorija može objasniti paniku stada, ali ne objašnjava kako se toliko stada ovaca na širokom području uplašilo u isto vreme. Možda su desetine hiljada ovaca koje su poludele videle nešto neobjašnjivo i možda vanzemaljsko?