U evropskoj istoriji postoji mnoštvo neobičnih i uznemirujućih poglavlja, ali malo šta može da parira praksi poznatoj kao “mumija medicina”. Tokom nekoliko vekova, širom Evrope – od renesanse do 18. veka – ljudi su verovali da konzumiranje praha napravljenog od drevnih egipatskih mumija ima lekovita svojstva. Od aristokratije do lekara, mnogi su se zaklinjali u moć ovog morbidnog “leka”. Kako je došlo do toga da se drevni ostaci koriste kao sredstvo protiv glavobolje ili unutrašnjeg krvarenja? U ovom tekstu otkrivamo bizaran spoj medicine, sujeverja i trgovine smrću.

Evropljani su bili toliko fascinirani egipatskim mumijama i oduševljeni prilikom da ih kupe da im je bilo suđeno da urade nešto čudno sa njima. Ne samo da su na kraju jeli drevne egipatske mumije, već su počeli i da se zabavljaju sa njima, raspakivajući ih u javnosti ili čak na privatnim društvenim okupljanjima. Ono što možda niste znali jeste da je jedenje drevnih egipatskih mumija nekada bio evropski lek.

Mumije su dobile ime od arapskog izraza  mumija, što ne samo da znači „balsamovano telo“, već se odnosi i na pisasfalt, prirodnu supstancu koja se koristi u islamskoj medicini generacijama. Evropljani su saznali o upotrebi mumije kao leka tokom krstaških ratova i počeli su da je tretiraju kao lek. Ubrzo je transportovana širom Evrope da bi se koristila za lečenje ozbiljnih bolesti. 

Priča o upotrebi  mumije kao leka

Bitumen je mnogo ličio na pisasfalt i korišćen je za proces mumifikacije u starom Egiptu. Ubrzo su Evropljani počeli da ga nazivaju  mumijom  i ubrzo su počeli da misle da se mumija odnosi i na prave mumije. Ovaj niz događaja značio je da su od 12. do 17. veka Evropljani kupovali mumije i mleli ih u prah za upotrebu kao lek.

Mumija se konzumirala sa medom kako bi bila ukusnija za gutanje ili se direktno nanosila preko rane kako bi se izlečila bilo kakva povreda. Računali su na to da će zalečiti ili izlečiti mnoge bolesti, a verovalo se da različiti delovi mumije leče različite tegobe. Na primer, ako ljudi imaju problema sa kožom, trebalo je da samelju kožu mumije i progutaju je. Mlevenje lobanje mumije smatralo se lekom za glavobolje.

Stoga se kaže da su Evropljani učestvovali u svom obliku kanibalizma i da su to nastavili da čine vekovima. Ova navika jedenja ljudskih ostataka bila je posebno popularna u 16. i 17. veku, gde su Evropljani tretirali ljudske ostatke kao integralni lek za lečenje skoro svih bolesti. Ali pored toga, imali su i neka duhovna verovanja vezana za konzumiranje mumija.

Evropljani su verovali da ljudsko telo poseduje duh te osobe. Dakle, jedenje ljudskih ostataka daje im i snagu. U to vreme, određene osobe, uključujući naučnike, sveštenike, pa čak i kraljevsku porodicu, konzumirale su lekove napravljene od ljudske krvi, masti i kostiju. To je dovelo do toga da pljačka grobova postane istaknuti problem u regionu, a za delove tela koji su poticali od egipatskih mumija plaćale su se visoke cene.

Ostaci mumije su izmrvljeni i mleveni u prah kako bi se pomešali sa čokoladom i alkoholom. Govorilo se da su takve kombinacije lekovite i da ove smrtonosne mešavine mogu da izleče unutrašnje krvarenje i glavobolje. Mumija je izgubila svoju naklonost kao lek u 18. veku, kada su ljudi konačno shvatili da njena konzumacija ne leči ništa. Ipak, i dalje je bila uključena u neke medicinske kataloge koji datiraju još iz 1928. godine.

Čak i nakon pada konzumiranja ljudskih leševa, još uvek postoje arhivski dokazi o nekoliko slučajeva konzumiranja leševske medicine. Godine 1847. jednom Englezu je savetovano da kombinuje lobanju mlade žene sa melasom kako bi izlečio epilepsiju svoje ćerke. U svojoj knjizi „ Mumije, kanibali i vampiri: Istorija leševske medicine od renesanse do Viktorijanaca“ , Ričard Sag je objasnio da je čovek hranio svoju ćerku tom mešavinom, ali da to nije imalo efekta i nije izlečilo njenu epilepsiju. Poslednja upotreba ljudskih leševa u medicinske svrhe, prema Sagu, dogodila se 1908. godine, kada je ljudska krv progutana „na gubilištu“.

Šta je sprečilo Evropljane da rade čudne stvari sa mumijama?

Medicina nije bila jedini bizaran način na koji su Evropljani koristili mumije. Mumije su takođe mlevene i mešane sa hemikalijama da bi se stvorila posebna boja poznata kao mumi smeđa, koju su koristili umetnici između 16. i 19. veka. Bila je popularna zbog svog posebnog kvaliteta koji je pomagao u stvaranju nijansiranih senki ili efekata stakla u prerafaelitskim slikama. Mumi smeđa boja, koja je napravljena korišćenjem praha pravih mumija, bila je dostupna za kupovinu sve do 1930.-ih.

Zdrav razum je konačno pobedio kada su Evropljani počeli da shvataju da mumije nisu samo beskorisne u lečenju bolesti, već da je i prilično odvratno koristiti ljudske ostatke za besmislene placeboe i smeđu boju. Ova nova svest kombinovala se sa nedostatkom ponude, jer su ljudi počeli da shvataju istorijsku i arheološku vrednost egipatskih mumija.

Mumije starog Egipta nisu obnovljiv resurs. Zbog toga je Evropljanima postajalo sve teže da dođu do mumija za svoje čudne eksperimente i da stvore mumije. Srećom, praksa korišćenja mumija za ove neobične ciljeve naglo je prekinuta, pružajući arheolozima priliku da saznaju više o našoj prošlosti kroz proučavanje mumija.

Transfuzija krvi, presađivanje kože, transplantacija organa i drugi slični tretmani se danas koriste u medicini, ali su sve to naučno dokazane metode za lečenje medicinskih stanja. U međuvremenu, jedenje drevnih egipatskih mumija, u bilo kom obliku, nikada nije bio koristan način lečenja bolesti. Njihova upotreba kao leka pokazuje do kakvih krajnosti ljudi mogu da idu bez pristupa istinskom naučnom znanju.