Kada se spomene vladika Rade Petrović Njegoš, pred očima nam se ukazuje mitska slika mudrog, pesnički nadahnutog vladara, vizionara slobode, ali i pesnika čije su misli, reči i ideali uklesani u temelje crnogorske i srpske kulture. Ipak, iza strofa Gorskog vijenca, iza simbola planinske slobode i srčanog naroda, krilo se i jedno drugo lice vladavine Njegoša — ono puno unutrašnjih sukoba, krvavih obračuna, neprekidne borbe protiv anarhije i pobuna koje su ugrožavale njegov autoritet, pa i sam opstanak Crne Gore kao zametka države.

Surova stvarnost vladike ratnika

Petar II Petrović Njegoš postao je vladika i gospodar Crne Gore 1830. godine, u 18. godini života, nasledivši svoga strica Petra I, koji je tokom vladavine pokušavao da stvori pravni i politički poredak u zemlji gde su bratstva i plemena još uvek bila stvarne vlasti.

Njegoš je nasleđenu Crnu Goru zatekao kao razjedinjenu skupinu plemena koja su više slušala svoje vojvode i knezove nego centralnu vlast. Kao mladi vladar i mitropolit, Njegoš se našao pred izazovom kako da očuva red, da uspostavi državni autoritet i istovremeno sačuva nezavisnost od Osmanskog carstva koje nije odustajalo od pretenzija na “nepokornu zemlju kamenih ljudi”.

Uzroci pobuna: vlast, osvetoljubivost i krvna osveta

Glavni uzrok pobuna u vreme Njegoša bila je vekovna struktura plemenskog društva. Plemenske vođe (knezovi, vojvode, kapetani) nisu bile voljne da se odreknu lokalne moći i uticaja, dok je Njegoš pokušavao da stvori nešto što bi ličilo na organizovanu državu. S druge strane, narod je bio naviknut na običajno pravo i često nije priznavao presude centralne vlasti ako bi one bile protiv volje bratstva ili roda.

Pojedine odluke Njegoša, posebno one koje su se ticale ukidanja krvne osvete i pokušaji da se sprovede zakon, nailazile su na otpor. Ubistvo nije bilo samo zločin — ono je bilo pitanje časti, osvete i društvene ravnoteže. Kad bi Njegoš pokušao da presudi ili pomiluje, pokretale su se čitave lavine nezadovoljstva.

Posle stričeve smrti, 1830. godine Njegoš je primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog naslednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Isto kao što se vladika birao iz porodice Petrovića, tako je po tradiciji titula guvernadura pripadala porodici Radonjić. Iako titula guvernadura nije bila nikada precizirana, Radonjićeve pristalice su smatrale da je po značaju jednaka tituli vladike. Vukolaj Radonjić je pokušao da istakne prvenstvo svog zvanja u svjetovnim pitanjima, ali nije uspio da stekne podršku glavara. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori. Njegoš je već prvih godina vladavine počeo ozbiljno da radi na jačanju državne vlasti. Tako je, uz podršku većine glavara u novembru 1830. godine donio odluku o ukidanju guvernadurskog zvanja.

Pobuna zbog poreza i bitka na Grahovu

Godine 1837. donesena je odluka o obaveznom plaćanju poreza. Njegoš je bio i verski i svjetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, odmah je počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boleti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on.

Najveće pobune: Bjelopavlići, Piperi, Rovčani, Kuči i Moračani – vatra ispod krša

Vreme Njegoševe vladavine bilo je obeleženo gotovo neprekidnim tenzijama između centralne vlasti na Cetinju i pojedinih crnogorskih plemena, od kojih su neka tradicionalno gajila izuzetno izražen osećaj autonomije i samostalnosti. Mnoge pobune nisu bile puke demonstracije neposlušnosti, već prava mala građanska ratovanja sa ozbiljnim posledicama.

Bjelopavlići (1831. i 1847): Otpor porezima i pokušaju centralizacije

Pleme Bjelopavlića, nastanjeno na ravnicama severno od Podgorice, bilo je ekonomski značajno i strateški važno za Crnu Goru. Zbog svoje izloženosti turskim upadima, ali i trgovinskog položaja, Njegoš je želeo da ih što čvršće integriše u crnogorski sistem, što je uključivalo i uvođenje poreza, ali i podređivanje sudskoj i vojnoj vlasti sa Cetinja.

Prva ozbiljna pobuna desila se 1831. godine, kada su Bjelopavlići odbili da plate porez i suprotstavili se pokušajima da njihovi knezovi budu zamenjeni Njegoševim ljudima. Ova pobuna je ugušena pretnjama, ali ne i iskorenjena. Već 1847. izbija nova buna, šira i žešća, koja je zahvatila i susedne Pipere.

Piperi: Stara slava, nova neposlušnost

Piperi su bili poznati kao ratoborno i slobodoljubivo pleme, koje je vekovima pružalo otpor Osmanlijama, ali i svakoj centralnoj vlasti, pa i cetinjskoj. Njihov knez, Radonja Petrović, koji je pokušavao da pomiri interese plemena sa Njegoševim planovima, bio je izložen stalnim optužbama za „služenje vladici“ i „izdaju narodnih običaja“.

Pobune u Piperima izbijale su povremeno gotovo svake godine od 1833. do 1847. godine, kulminirajući otvorenim odbijanjem da priznaju crnogorski sud, da šalju mladiće u vojsku i da plaćaju bilo kakve dažbine. Njegoš je morao da interveniše vojno nekoliko puta, a najžešći sukobi desili su se 1844., kada je čak postojala opasnost da Piperi pozovu u pomoć Turke iz obližnjeg Spuža.

Dalje, Velika suša je pogodila Crnu Goru krajem 1846. godine, a pratila ju je katastrofalna glad 1847. Osman-paša je iskoristio crnogorsku nevolju i obećao nekim crnogorskim glavarima velike količine pšenice ako se pobune protiv Petrovića. Njegoš je zatečen nespreman, pošto je veći deo kraja 1846. proveo u Beču gdje je nadgledao štampanje svoje poeme Gorski vijenac. Vođe pobune bili su Markiša Plamenac, kapetan perjanika u Crmnici i Todor Božović, senator iz plemena Pipera. Plamenac je ranije bio jedan od Njegoševih najbližih saradnika. Prema predanju, planirao je da postane pripadnik bratstva Petrovića oženivši kćerku Njegoševog brata Pera, tako uvećavajući svoju moć i ugled. Kada je Pero udao svoju kćer za Plamenčevog rođaka, sina sveštenika Jovana Plamenca, nekada odani kapetan je promenio stranu i postao agent Osman-paše. Plamenac je 26. marta 1847. poveo grupu pobunjenika u napad na donju Crmincu zajedno za Turcima. Na Njegoševu sreću, neki članovi Plamenčevog plemena su ostali verni Petrovićima. Nakon dve nedelje, vojska od oko 2000 Petrovića, Plamenaca i pripadnika katunskog plemena je isterala Turke iz Crmnice. Plamenac je pobegao iz Crne Gore i utočište potražio kod skadarskog vezira, ubedivši ga da podigne tursko utvrđenje na ostrvu Grmožur da drži na oku Njegoševe snage. Njegoš je uzvratio sagradivši odbrambenu kulu koja je nadgledala Skadarsko jezero.

Pošto nije mogao vojnički da porazi Turke, Njegoš se usredsrijedio na uklanjanje onih koji su izdali njega i njegovo bratstvo. Nekoliko nedelja po gušenju bune, obavestio je Božovića da mu je oprostio i dao mu reč da neće povrediti ni njega ni dvojicu njegove braće ako se vrate na Cetinje. Dve strane su se dogovorile da se sretnu u jednom selu izvan Cetinja. Umesto da ode na susret sa Božovićima, Njegoš je poslao nekoliko pomoćnika da se u njegovo ime nađu sa Božovićima. Božovići su uhapšeni i streljani. Njihova tela su javno izložena kao upozorenje protiv neke buduće neposlušnosti. Početkom novembra, Plamenca je ubio neki Crnogorac na turskoj teritoriji. Turci su uhvatili ubicu i obesili ga u Skadru. Njegoš je tog Crnogorca posmrtno odlikovao medaljom Obilića. Osman-paša je ubrzo pokrenuo drugu bunu. Ona je takođe ugušena, a Njegoš je naredio da se svi pobunjenici strijeljaju. Potom je poslao ubicu u Skadar u neuspešni pokušaj da se ubije Osman-paša, koji je takođe poslao nekoliko svojih ubica da ubiju Njegoša, koji je preživio nekoliko pokušaja trovanja i podmetanja eksploziva ispod svog štaba. Do 1848. pat-pozicija je dovela do popuštanja tenzija kako se stanje na južnoj granici Crne Gore stabilizovalo.

Rovčani: Planinski ponos protiv vladike

Rovci, zatvoreno i ponosno planinsko pleme na severu Crne Gore, poznato je po svojoj tvrdokornosti i sklonosti ka zaverama. Njegoš je u Rovcima pokušao da uvede pravnu i poresku strukturu, kao i da eliminiše krvnu osvetu, što je izazvalo veliki bes. Rovčani su videli vladiku kao nekoga ko ugrožava njihovu slobodu i meša se u “bogom dane običaje”.

Pobuna iz 1847. bila je ozbiljno ugrožavanje crnogorske stabilnosti. Rovčani su odbili da priznaju sreske upravitelje koje je postavio Njegoš i stali na stranu odbeglih zločinaca koje su crnogorski sudovi pokušali da kazne. Došlo je do oružanih sukoba između vladikine vojske i rovčanskih odmetnika. Nakon višemesečnih borbi, Njegoš je uspeo da uguši pobunu, ali po cenu života više desetina ljudi, spaljenih sela i velikih podela.

Kuči: Plemenski inat na ivici izdajstva

Iako su Kuči dugo bili u polunezavisnom statusu, njihovo uključivanje u Crnu Goru bilo je ključno zbog strateške važnosti. Njegoš je želeo da to pleme veže za crnogorski sistem kroz razmenu knezova, vojnih obaveza i postavljanje svojih ljudi. Međutim, Kuči su više puta odbijali da priznaju vlast Cetinja, tvrdeći da im je glavni neprijatelj — Turčin, a ne vladika.

Jedan od najopasnijih trenutaka bio je 1844. godine, kada su Kuči pregovarali s turskim vlastima u Skadru kako bi dobili oružje i pomoć protiv Crne Gore. Njegoš je tajno poslao ljude da preseku te kanale i izvršio političke pritiske preko ruskih posrednika. Kriza je rešena tek kad je došlo do unutrašnjeg raskola u samom plemenu.

Moračani: Gospodari planine — protiv zakona

Moračani, jedno od najizolovanijih i najviših crnogorskih plemena, bila je poznata po snažnom osećaju samostalnosti. Njihovi knezovi i vojvode smatrali su se ravnima vladici, a ne njegovim podanicima. Svaki pokušaj Njegoša da im uvede pravdu „odozgo“ izazivao je negodovanje, a 1840.-ih dolazilo je do povremenih oružanih sukoba s Njegoševim trupama.

Jedna od poznatih epizoda jeste slučaj kada je jedan od Moračana ubio čoveka iz susednog bratstva, a vladika zatražio njegovo izručenje. Umesto toga, celo bratstvo se zaklelo da će braniti ubicu do smrti. Usledila je kaznena ekspedicija sa Cetinja, a žestoke borbe trajale su više od dve nedelje po teško pristupačnom terenu.

---

Okrenut ka Rusiji i prosveti – još jedan razlog nezadovoljstva

Njegoš je pokušavao da modernizuje Crnu Goru. Osnivao je škole, štampariju (1833.), uvodio sistem zakona, sudove, pa i poresku politiku. Mnogi su to doživljavali kao uvredu drevnim običajima i kao pokušaj „pokorenja“ slobodnih ljudi.

Njegova povezanost s Rusijom bila je i oslonac i izvor optužbi. Kritičari su govorili da Crna Gora postaje satelit cara, da vladika više sluša diplomate nego glas naroda. U jednom trenutku, čak je i glas o odricanju od vladike kolao po Crnoj Gori.

Pobune nisu bile znak slabosti, već borba između dva koncepta vlasti:

Dok su pobunjenici verovali da brane čast, običaj i božji poredak, Njegoš je pokušavao da od razjedinjene i ponekad surove plemenske zajednice stvori narod s državnom svešću, institucijama i zakonom. Iako su mu plemena često osporavala autoritet, niko nije mogao da porekne njegovu harizmu i sposobnost da iz haosa stvori politički poredak — makar i pesmom, bajonetom ili božjom voljom.

Njegoš nije bio samo pesnik. Bio je vladar koji je znao da mora da upotrebi silu da bi stvorio red. Kada je morao, slao je vojsku i davao naređenja za pogubljenja. Ali znao je i da pregovara, da nudi pomilovanja, pa čak i da pesmom i mudrošću utiče na ljude.

Zabeležen je slučaj kada je, suočen s pobunom Pipera, odlučio da ne šalje vojsku, već da napiše pismo punog očinske brige, podsećajući ih na zajedničku borbu protiv Turaka i na čast predaka. Pobuna je tada splasnula.

Pobune kao ogledalo državnosti

Paradoks Njegoševe vladavine jeste što su upravo pobune, koje su predstavljale najveći izazov njegovoj vlasti, u isto vreme i potvrdile njegovu ulogu državnika. On nije vladao zemljom u miru, već zemljom koja je neprestano bila na ivici unutrašnjeg rata, ali iz tog haosa je polako stvarao jezgro buduće crnogorske države.

Njegoš je, kao vladika i vojvoda, hteo da Crna Gora bude više od skupine planinskih bratstava. Hteo je da ona postane narod sa zakonom, sa jezgrom vlasti i časti koje ne zavise od krvne osvete i lokalnih moćnika.

Zaveštanje i posledice

Kada je preminuo 1851. godine, ostavio je nasledniku Danilu Petroviću jednu političku laboratoriju — državu u nastajanju, ali i stotine rana, sećanja na pobune, odmetnike i zavađena bratstva. Ipak, bez njegovih borbi, pobuna i reformi, Crna Gora ne bi mogla da napravi sledeći korak ka međunarodnom priznanju.

Pobune u vreme Njegoša nisu bile samo pobune protiv čoveka — bile su pobune protiv same ideje o državi. A on je, uprkos svemu, uspeo da počne gradnju državnosti u zemlji gde se vladalo više puškom nego perom.

---

“Neka bude borba neprestana”, napisao je Njegoš. Ali za njega ta borba nije bila samo protiv Turaka, već i protiv sebičnih voždova, surovog sistema osvete i haosa koji je pretio da proguta i njega i sve za šta se zalagao.

Mr. D. Tovarišić