Da li ste znali da, prema lokalnom folkloru, Bretanja u Francuskoj ima svoju Atlantidu? Mitski grad Is je prožet bretonskim folklorom, a priče o njegovoj veličini i razaranju vekovima su očaravale publiku.

Legenda kaže da je ovaj sjajni grad, kojim je vladao pobožni kralj Gradlon, postao žrtva ludosti njegove ćerke, princeze Dahut, i potonuo pod talase. Smešten na obali Bretanje, Is je postao potopljeno carstvo, izgubljeno u dubinama.

Generacijama su se ljudi pitali da li je Is ikada zaista postojao. Da li je nekada bio stvaran, izgubljen u rukama princeze? Ili je njegovo postojanje bilo samo legenda?

Legenda o Isu

Postoji mnogo različitih verzija legende o Isu, ali većina njih prati istu osnovnu strukturu i prikazuje većinu istih glavnih ličnosti. Većina verzija govori o tome kako je kralj Gradlon vladao gradom Is.

Is je opisan kao grad osvojen od mora i, kao i većina legendarnih izgubljenih gradova, kaže se da je bio zemlja impresivnog bogatstva i napredne kulture. Samo Gradlonova palata je izgrađena od mermera, kedra i zlata.

Neke verzije govore kako je kralj sagradio grad za svoju omiljenu ćerku Dahut (iako se ona ne pojavljuje u najranijim verzijama priče). Za Is se govorilo da je bio zaštićen od mora nasipom sa kapijom koja se mogla otvoriti tokom oseke. Samo jedan čovek je imao ključ od kapije, sam kralj Gradlon.

Obično se Gradlon prikazuje kao pobožna figura, dok je Dahut suprotnost, svojeglava i buntovna. Neke verzije (posebno kasnije) idu toliko daleko da je prikazuju kao nepokajanu grešnicu ili čak amoralnu vračaru. U skoro svakoj verziji mita, ona je odgovorna za Isovo uništenje.

Kako? Pa, to zavisi od tumačenja. U većini slučajeva Dahut krade ključ od svog uspavanog oca, obično zato što pokušava da prokrijumčari jednog od svojih mnogobrojnih ljubavnika u palatu. Zatim pijano koristi ključ da otvori kapiju umesto vrata palate, pozivajući morski potop.

Drugi prikazuju Dahut kao potpuno zlu. U ovim verzijama ona svake noći uzima novog ljubavnika, zabavlja ga noću pre nego što ga ubije i baci njihova tela u okolne gradske vode.

Na kraju, njena dela donose božansko prokletstvo na grad, privlačeći Sataninu pažnju. Jedne noći on zavodi Dahut u obliku Crvenog viteza i ubeđuje je da mu da ključeve svog oca. Zatim otvara kapije, uništavajući grad.

Međutim, ono što je zajedničko svim verzijama u kojima se pojavljuje Dahut jeste da ona prerano umre. Priče govore kako se, dok voda davi stanovnike grada, kralj budi (ponekad na zahtev Svete Gvenole ili Svetog Korentina) i pokušava da pobegne iz grada na konju sa svojom ćerkom. Dok beže, čuje se glas (ponekad glas Svete Gvenole) i govori kralju da ako želi da živi i možda spase svoj grad, mora žrtvovati svoju ćerku.

On to i učini i preživi, ali grad i dalje tone pod talasima, ubijajući sve one koji su tamo živeli. U nekim verzijama Dahut tada postaje sirena koja proganja morima regiona, pevajući tužne pesme kako bi namamila duše k sebi.    

Istina koja se krije iza legende

Ne postoje dokazi da je Is zasnovan na stvarnom gradu, niti da su njegovi događaji inspirisani istorijom. Umesto toga, njegovo poreklo leži u keltskom folkloru, gde priče o Gradlonu sežu mnogo vekova unazad. Priče koje povezuju Dahut i Is su mnogo novije, potiču iz 15. do 17. veka.

Ove priče često imaju hrišćanski uticaj i naglašavaju da je Is uništen zbog grešnog ponašanja njegovih stanovnika. Ove verzije, poput onih koje je napisao Albert Le Gran, opisuju Dahut kao glavnog podstrekača, ali u njima je Božji gnev taj koji uništava Is, a ne Dahutino slučajno otvaranje kapija. Dahutini gresi su samo kap koja je prelila čašu.

U ovim hrišćanskim prepričavanjima, često je sveta Gvenoli ta koja priskače u pomoć i spasava kralja Gradlona dok se njegovi podanici dave. Zašto samo on? Zato što Gradlonovo preobraćenje u hrišćanstvo i pobožan način života znače da je on jedini vredan spasavanja. Dahut trpi najgoru sudbinu jer je najgora od grešnica.

Jasno možete videti šta se dogodilo sa ovim kasnijim verzijama. U osnovi, tokom srednjeg veka, crkva je uzela deo keltskog folklora i pretvorila ga u biblijsku opomenu sličnu Sodomi i Gomori ili Vavilonskoj kuli.

To je bio način da pojača svoju moć i ulije strah meštanima Bretanje: Budite dobri ili će vas Bog sve podaviti, na kraju krajeva, to je već uradio.

Grad Is stoji kao podsetnik na trajnu moć mita i folklora, stvarajući zadivljujuću naraciju koja prevazilazi vreme. Iako njegovo postojanje ostaje nepotvrđeno, legenda o Isu obogaćuje bretonsku kulturu i tradiciju pripovedanja. Opominjuća priča o Isu služi kao dirljiv podsetnik na posledice oholosti i nepredvidivih sila prirode.

Bilo da se posmatra kao alegorija ili fantastična priča, moć Isa kao opomene je dugo vremena dobro služila Crkvi, ostavljajući neosporan trag na kulturnom pejzažu Bretanje. Njegov potopljeni sjaj možda je ograničen na carstvo legendi, ali trajna privlačnost Isa opstaje, odjekujući kroz generacije.

Mr. D. Tovarišić