Čintamani kamen je mistični i simbolički predmet koji se pojavljuje u mnogim kulturama i religijskim tradicijama, od hinduizma i budizma do islamske i zapadnjačke mitologije. Smatra se da ovaj kamen nosi posebnu energiju, često povezanu s duhovnim prosvetljenjem, univerzalnim blagostanjem i čak s moćima koje prevazilaze ljudske sposobnosti. Njegova simbolika i značenje variraju u zavisnosti od kulture, ali uvek ostaje u vezi s idejom mudrosti i božanske zaštite. U ovom tekstu istražujemo poreklo Čintamani kamena, njegove karakteristike i ulogu u različitim religijskim i filozofskim sistemima.

Čintamani je kamen koji ispunjava želje i prisutan je u hinduističkim i budističkim religijama. Prema nekima, on je ekvivalent Kamenu mudrosti na Zapadu.

Kamen se pojavljuje kao jedna od mnogih slika dragulja Mani koje se mogu naći u budističkim spisima. U hinduizmu, kamen je povezan sa bogovima Ganešom i Višnuom.

Obično se prikazuje kao dragulj u Višnuovom posedu poznat kao Kaustubha. Kaustubha deluje kao znak božanskog autoriteta. Kamen se takođe pojavljuje u priči napisanoj u 10. veku nove ere pod nazivom Joga Vasištha. Hinduistička Višnu Purana govori o dragulju Sjamanta koji svom vlasniku daruje prosperitet.

U budizmu, kamen drže božanska bića sa velikom moći, mudrošću i saosećanjem poznata kao Avalokitešvara i Ksitigarba, koji su bili Bodisatve (osoba ili biće na putu ka buđenju). Pored toga, vidi se nošen na leđima vetrenog konja, Lung Ta, koji se može videti na tibetanskim molitvenim zastavama.

Budisti veruju da će recitovanjem male himne, Dharani Čintamani, primiti Budinu mudrost i prosvetljenje. U ovoj tradiciji, kamen se često prikazuje kao blistavi biser i može se naći u posedu mnogih različitih oblika Bude.

Šta su Mani dragulji?

Mani dragulji su nekoliko dragulja koji se istaknuto pominju u budističkoj literaturi. Pisani tekstovi i tradicije variraju od predstavljanja mitskih relikvija do metafora za budističku filozofiju.

Jedna od najranijih priča predstavlja dragulj kao jedno od sedam blaga u vlasništvu dobrodušnog kralja, poznatog po pravednoj vladavini. Pored toga, u pričama se pojavljuje kao kristal koji može da prečisti vodu i koji su putujući monasi koristili kada im je potrebna pomoć na putovanjima.

To bi očistilo mutnu vodu u nešto bistro i pitko. Istraživači tvrde da je ovo metafora za korišćenje vere za prevazilaženje sumnji i zamagljenih misli.

Treći prikaz dragulja nalazi se u Indrinoj mreži. To je bila mreža kolosalne veličine i imala je beskonačan broj čvorova. U središtu ovih čvorova ležao je dragulj Mani. Svaki od ovih dragulja odražavao jedni druge i tvrdilo se da predstavlja pojedince koji su međusobno povezani, a ipak prepoznatljivi.

Međutim, kasniji tekstovi su drugačije opisivali dragulje Mani, i upravo je tu nastala legenda o Čintamani. Ovo je bio dragulj koji ispunjava želje, pronađen za vreme vladavine kralja La Totorija Njantsena iz Tibeta kada je pao sa neba. Prema predanju mahajana budizma, Čintamani drže oni koji putuju ka Budi i imaju moć da eliminišu siromaštvo i patnju.

Postoje mnogi prikazi božanstava koja drže ovo kamenje iz različitih religija. Upravo zbog toga je kamenje poznato kao kamenje koje ispunjava želje. U vedskim legendama, prvobitni vlasnik dragulja bio je Indra. Ali kamen je pao na zemlju tokom velike bitke. Kada je pronađen na Zemlji, ispunio je želje vlasnika.

Dok su u hinduističkoj tradiciji Višnu i Gasneša povezani sa kamenom, kao i kralj Naga. Uprkos tome što je drugačija religija, kamenje se i dalje povezuje sa željama i predstavlja prosvetljeni um.

Od čega je napravljeno?

Uprkos tome što postoji malo dokaza koji bi potvrdili postojanje kamena Čintamani, spekuliše se da je napravljen od moldavita. To je stakleni materijal koji je nastao kada je veliki meteor pao na područje današnje Češke Republike pre oko 15 miliona godina.

U zajednici kristaloterapeuta, moldavit se smatra jednim od najboljih kamenova za pojačavanje isceljenja i psihičkih energija. Na primer, smatra se da je Smaragdna ploča, najpoznatija po tome što sadrži alhemijske instrukcije i povezuje se sa Kamenom mudrosti, takođe napravljena od moldavita.

Legenda kaže da su ovaj kamen odneli prosvetljeni ljudi i sakrili ga u Šambali, legendarnom kraljevstvu koje se nalazi severno od Himalaja u Aziji. Jednog dana, kaže se, doći će kralj iz Šambale i doneti Zlatno doba.

Jedan ruski umetnik, okultista i filozof, Nikolaj Rerih, verovao je da Šambala postoji i krenuo je da je pronađe. On i njegova supruga, Helena, bili su zagovornici i učenici teozofije. To je duhovni sistem verovanja da će se pojaviti grupa prosvetljenih majstora i ujediniti celo čovečanstvo.

Rerih je verovao da je otkrio deo Čintamani kamena 1920.-ih i zbog toga je krenuo da pronađe svetu zemlju Šambalu. Nije poznato odakle je dobio ovaj komad kamena. Neki tvrde da ga je dobio od Lige naroda nakon što mir nije mogao biti sklopljen posle Prvog svetskog rata.

Godine 1929., Nikolaj je prvi put putovao u Aziju pod „Zastavom mira“. Delegati iz više od dvadeset zemalja prisustvovali su konferencijama kako bi razgovarali o paktu koji je predložio Rerih, u kojem se od nacija očekivalo da štite i izbegavaju uništavanje kulturne baštine tokom rata i da je ne zanemaruju u vremenima mira.

Uprkos mnogim putovanjima u Aziju, Rerih nije uspeo da stigne do Šambale. Međutim, tvrdio je da je otkrio tibetansku lokaciju koja je duboko povezana sa utopijskim naseljem. Rerih je izgubio veliki deo finansiranja iz Amerike 1930.-ih, jer je postao poznat kao megaloman.

Povrh toga, pisma koja je Rerih pisao Henriju A. Volasu o kamenu su objavljena, što je dovelo do sramote obojice. Rerih se preselio u Indiju, što mu je pomoglo da to izbegne kao i poreze. Umro je 1947. godine.

Postoji mnogo razloga za skepticizam prema kamenu Čintamani, ali nema sumnje da postoje brojne reference na njega u drevnim tekstovima. Postoje čak i spiskovi ljudi koji su ga možda posedovali, uključujući kralja Solomona, Aleksandra Velikog i mogulskog cara Akbara. Međutim, malo toga se trenutno može dokazati.

Mr. D. Tovarišić