Sero Riko de Potosi, poznata i kao „Planina koja jede ljude“, uzdiže se iznad grada Potosí u Boliviji i nosi tamnu reputaciju koja je prerasla u legendu. Ova planina, bogata rudama srebra, vekovima je bila centar rudarskog bogatstva, ali i mesto nebrojenih ljudskih tragedija. Od vremena španske kolonizacije pa do danas, oko 8.000.000 rudara izgubile su živote u njenim mračnim dubinama, ostavljajući iza sebe priče o pohlepi, patnji i opstanku. Šta se desilo sa planinom? Zašto je ubila toliko ljudi i zašto se još mnogo njih hrabro suočilo sa opasnostima Potosija?

Sero Riko de Potosi, planina koja je svetu dala ogromnu količinu srebra, takođe je zlobna smrtna presuda za rudare.

Sero Riko de Potosi, u Boliviji, je pakao koji smo sami stvorili. Grad Potosi u njegovom podnožju, visoko u bolivijskim Andima, krije nasleđe miliona smrti i ogromnu ljudsku patnju, sve u potrazi za bogatstvom.

Ljudi je zovu srebrnom planinom koja proždire ljude koji tamo rade. Potosi je zemlja užasa, koja je simbol ljudske patnje, užasa i smrti. Ali istovremeno, to je zapanjujuća lepota za istraživače.

Nezamislivo otkriće

Godine 1545., pastir po imenu Dijego Ualpa je pasao svoje stado ovaca na padinama brda i spremao se da napravi ključno otkriće. Dijego se smestio na padini planine da zapali toplu vatru. Ali na svoje zaprepašćenje, video je kako se njegov plamen čudno odbija od nečega ispod zemlje što je izgledalo kao da svetli.

Dijego je slučajno otkrio tajnu Potosija: ogromno nalazište srebrne rude oko tog lokaliteta. Vest se brzo proširila po celom Španskom carstvu, stigavši do Madrida i kralja. Sam Potosi je preko noći postao poznat i brzo je izrastao u jedan od najvećih gradova na velikim nadmorskim visinama na svetu.

Region Potosija su dugo naseljavali narodi Čulpas i Čarkas. Živeli su jedni pored drugih sve do dolaska Inka u 16. veku. Tada su bili primorani na ropstvo, a počelo je i surovo vađenje srebra.

Postojalo je proročanstvo da mineral sa ove planine nije za Inke već za nekog drugog. I ono se ostvarilo kada su Španci preuzeli kontrolu nad Potosijem i rudnicima. Nakon što su španski konkvistadori preuzeli kontrolu nad regionom, prisilili su Inke, zajedno sa postojećim radnicima, da nastave sa iskopavanjem srebra. I ljudi od tada umiru na toj planini.

Potosi kao grad je bio najbogatiji tokom perioda španske kontrole. Tada je imao nekoliko trotoara napravljenih od srebra, pozorišta, Kraljevsku kovnicu novca, palate, crkve i još mnogo toga. Ali to je bilo prolazno, i kada je uspostavljeno rudarstvo srebra i zarađen lak novac, bogatstvo je počelo da se preliva negde drugde i grad je počeo da stagnira.

Ubrzo je u gradu ostalo samo nekoliko hiljada ljudi, i danas je Potosi samo mali grad u senci ogromne planine. Ali do sada je ta planina proizvela zapanjujuću količinu srebra: kaže se da se količina srebra iskopanog iz Sero Riko de Potosija može iskoristiti za izgradnju potpuno srebrnog mosta od Bolivije do Madrida.

Ali postoji još jedna izreka koja se odnosi na ljude koji su izgubili živote dok su kopali ove srebrne rude. Kaže se da se kosti ljudi koji su poginuli u Sero Riko de Potosi mogu koristiti za izgradnju dva mosta iste dužine.

Zašto tako smrtonosno?

Jednostavno rečeno, rizik je vredeo nagrade. Sero Riko de Potosi je jedno vreme bio dobavljač srebra za ceo svet.

Srebrni period ove planine datira iz perioda od 1575. do 1635. godine. Tokom tih godina, Sero Riko je proizvodio više od polovine svetske količine srebra. Ali čak i nakon što se era završila i bogatstvo opalo, rudnici su i dalje davali srebro.

Do 1678. godine, većina domaćih radnika je napustila grad, a proizvodnja iz rudnika je obustavljena. Čak i u manjem obimu, srednjovekovne tehnologije Potosija su i dalje bile u stanju da iskopaju izvesnu količinu srebra iz Sero Rika.

Prema izveštajima i istorijskim dokazima, oko osam miliona ljudi je umrlo u rudnicima Potosi. Većina tih ljudi bili su ili lokalno stanovništvo prisiljeno na ropstvo ili uvezeni afrički robovi. Kaže se da su rudari živeli potpuno pod zemljom šest meseci ili više, radeći 20 sati dnevno.

Neki ljudi su umrli od iscrpljenosti, zadavili se prašinom ili od bolesti koje su se širile u tunelima, dok su mnogi drugi poginuli usled tragičnih nesreća. Pored ovih nezgoda, mnogi radnici su se čak i ubili iz očaja. Sve ovo i još mnogo toga se beleži kao negativne osobine Sero Riko de Potosija.

Jedna od najčešćih bolesti koja ubija većinu muškaraca na ovom lokalitetu bila je silikoza. To je plućna bolest koja se javlja kod ljudi nakon dužeg disanja unutar čestica stena. Kada muškarci uđu u planinu, njihov život počinje da se skraćuje od tog trenutka. Većina rudara u Potosiju umrla bi od ove bolesti pre nego što napune 40 godina.

Tako je ovo mesto proglašeno zaboravljenim i nazvano zemljom genocida. Nema muškarca ili žene na ovoj planini koji bi želeli da im deca rade na ovom mestu. Meštani je zovu planina koja jede ljude. Špansko carstvo je bilo na vrhuncu bogatstva, dok su radnici i robovi umirali pod stiskom ove smrtonosne planine.

Danas, turisti i istraživači posećuju Potosi kako bi bili svedoci koliko su teški bili uslovi rada za robove i rudare. Putnicima koji pate od klaustrofobije se ne savetuje da posete ovo mesto, jer bi mogli da dožive teške simptome u uskim, mračnim tunelima.

Tragično nasleđe

Danas, Potosi ne odražava ono što je bio u prošlosti. Od jednog od najbogatijih i najnaseljenijih gradova do jednog od najsiromašnijih velikih gradova u Boliviji i svetu, ovo mesto je videlo sve. Ljudi krive Sero Riko za propast Potosija.

Potosi se danas bori sa krhkom bolivijskom ekonomijom. Štaviše, predviđa se da će se i sama planina urušiti zbog intenzivnog rudarstva kroz istoriju. Stoga će krhka ekonomija nestati, a uskoro bi i sam grad mogao potpuno da propadne.

Čak i danas se kaže da rudari ginu ovde u Sero Riku. U proseku, oko 14 rudara gine svakog meseca na ovom mestu.