U ranim jutarnjim satima 22. septembra 1979. godine, američki satelit Vela 6911, zadužen za detekciju nuklearnih eksplozija, zabeležio je neobičan dvostruki blesak svetlosti iznad južnog Atlantika, u blizini ostrva Prince Edward – udaljenog i retko naseljenog dela sveta. Ono što je u početku izgledalo kao rutinski signal ubrzo je izazvalo uzbunu u vrhovima američke vojske i obaveštajne zajednice. Da li se radilo o testiranju nuklearnog oružja? Ako jeste – ko stoji iza toga? I zašto se sve odigralo u tajnosti? Ili se radilo o nekim drugim nepoznatim silama?

Ovaj misteriozni događaj, poznat kao Incident Vela, ostaje do danas jedna od najzagonetnijih epizoda iz perioda Hladnog rata. Uprkos brojnim istragama i teorijama, nijedna država nikada nije preuzela odgovornost, a ključni dokazi ostaju klasifikovani ili protivrečni. Da li se radilo o zajedničkom južnoafričko-izraelskom testu, lažnoj uzbuni ili nečem trećem – pitanje je koje i danas izaziva spekulacije među stručnjacima i analitičarima.

Svi smo videli onaj holivudski film gde dobri momci otkrivaju da je odmetnuta sila na ivici stvaranja nuklearne bombe i moraju da se požure da ih zaustave pre nego što bude prekasno. Uzbudljivo, ali nerealno, zar ne?

Sigurno bi bilo prilično očigledno da ako neko detonira probne nuklearne bombe, nisu baš diskretni. Pa, incident Vela iz 1979. godine pokazuje drugačije mišljenje.

Američki satelit je snimio ono što se veruje da je dokaz atmosferskog nuklearnog testa iznad Indijskog okeana. Problem? Do danas niko sa sigurnošću ne zna šta se zapravo dogodilo tog dana, niti ko je bio odgovoran.

Bilo je mnogo spekulacija, ali malo dokaza. Hajde da pogledamo.

Gotovo u trenutku

Ono što je sada poznato kao incident Vela odnosi se na čudan događaj koji se dogodio u septembru 1979. godine. U pitanju je detekcija dvostrukog bljeska svetlosti pomoću satelitskog sistema Vela, mreže satelita Programa podrške odbrani SAD (DSP) koji su bili dizajnirani da detektuju bilo kakve nuklearne testove koji nisu bili u skladu sa Sporazumom o delimičnoj zabrani nuklearnih testova iz 1963. godine.

22. septembra te godine u 00:53 UTC, američki satelit Vela OPS 6911 (takođe poznat kao Vela 10 ili Vela 5B, što je pomalo zbunjujuće) detektovao je potencijalnu nuklearnu eksploziju u blizini Indijskog okeana blizu Ostrva Princa Edvarda, udaljene lokacije na južnoj hemisferi. Satelit je imao senzore koji su mogli da detektuju gama zrake, rendgenske zrake i neutrone, ali su njegova dva senzora u čvrstom stanju, bang metar, upozorila Amerikance na ono što se dešava.

Ovi senzori su registrovali obrazac dvostrukog bljeska, karakterističan za atmosfersku nuklearnu eksploziju: prvi brz, intenzivan bljesak i drugi, manje intenzivan, ali duži bljesak. Sistem Vela je bio posebno konstruisan da detektuje takve aktivnosti, što je ovo otkrivanje učinilo značajnim, izazivajući neposrednu zabrinutost zbog tajnog nuklearnog testa.

Sjedinjene Države i njihovi saveznici su odmah posumnjali da neka nepoznata sila krši međunarodne sporazume o izgradnji i testiranju sopstvene domaće nuklearne bombe. U to vreme je bilo poznato da nekoliko zemalja u regionu poseduje nuklearne kapacitete i sumnjičilo se da se bave tajnim nuklearnim aktivnostima.

Uprkos opsežnim istragama Sjedinjenih Država i drugih zemalja, tačan uzrok i poreklo incidenta Vela ostaju zvanično nerešeni. Nedostatak definitivnih dokaza i konačnih nalaza doveo je do raznih hipoteza, uključujući mogućnost slučajnog oslobađanja nuklearne energije, udara meteoroida ili čak namerne obmane koja uključuje konvencionalne eksplozive.

Dokaz o nuklearnom testu?

Dakle, satelit je zabeležio dva jarka bljeska, što je moglo biti dokaz ilegalnog nuklearnog testa. Ali da li je bilo još nešto? Na kraju krajeva, čak i najmanje nuklearne eksplozije imaju tendenciju da budu prilično velike i prave mnogo buke. Sigurno bi bilo teško propustiti jednu.

Pa, sama lokacija incidenta doprinela je sumnji. Nuklearne probe nije lako sakriti. Ali bljesak je otkriven u blizini Indijskog okeana blizu Ostrva Princa Edvarda, udaljenog područja daleko od većih naseljenih centara. Ova geografska izolacija učinila ga je idealnom lokacijom za tajni nuklearni test, jer bi smanjila šanse za otkrivanje i međunarodnu kontrolu.

Naravno, nuklearne bombe takođe obično proizvode radioaktivne padavine, koje su Amerikanci počeli da traže. Od 22. do 29. oktobra, Američko ratno vazduhoplovstvo (USAF) je izvelo 25 letova iznad Indijskog okeana kako bi izvršilo atmosferska ispitivanja. Da stvar bude još zamršenija, nisu pronašli nikakve dokaze o detonaciji.

Međutim, studije vetrovitih obrazaca sugerisale su da bi radioaktivni otpad iz nuklearnog testa bio raznesen do jugozapadne Australije. Kada su ovce u jugoistočnoj Australiji testirane ubrzo nakon incidenta, pokazale su nizak nivo joda-131 (proizvoda nuklearne fisije).

Činjenica da je opservatorija Aresibo u Portoriku otkrila čudan jonosferski talas (poremećaj u gornjim slojevima Zemljine atmosfere) na dan incidenta, nešto što ranije nije viđeno, takođe je izazvala sumnju. Činilo se da nešto nije u redu.

Međutim, ovi dokazi nisu bili baš neosporni. Jedva ozračene ovce bile su na jugoistoku, a ne na jugozapadu Australije.

Štaviše, ako se radioaktivni otpad toliko proširio, očekivalo bi se da je stigao do Novog Zelanda, gde nisu pronađeni tragovi joda-131. Takođe se mora napomenuti da jonosferske talase mogu izazvati mnoge stvari, uključujući solarnu aktivnost, geomagnetne oluje, meteorske pljuskove, pa čak i seizmičke događaje, ne samo nuklearne eksplozije.

Amerikanci nisu bili sigurni šta da misle o ovoj čudnoj mešavini dokaza i nedokaza. Nakon što je događaj postao javno poznat, Ministarstvo odbrane je nastavilo da odbija da se obaveže, proglašavajući da je incident bio ili eksplozija bombe, kako se prvobitno mislilo, ili neobična mešavina prirodnih fenomena poput onih navedenih gore.

Međutim, iz još uvek nepoznatih razloga, ova odluka je brzo poništena i do kraja oktobra, NSC (Savet bezbednosti Sjedinjenih Država) je odlučio da ima „visoko poverenje“ da je nuklearna bomba male snage detonirana u regionu. To je dovelo do intenzivne javne debate o tome kako NSC može biti siguran u ovaj izvor eksplozije.

Kritičari su istakli da nisu pronađeni nikakvi definitivni radioaktivni ostaci i da nema seizmičkih ili hidroakustičnih podataka koji bi to potkrepili. Američki sistem za zvučno nadgledanje (SOSUS), dizajniran za otkrivanje ostataka nuklearnih projektila koji padaju u okean, nije ništa registrovao.

Na kraju, Savet za nacionalnu bezbednost (NSC) je revidirao svoj stav, zaključivši da dokazi nisu ubedljivi. Karterova administracija se složila. Karter se kandidovao za reizbor, a veliki deo njegove kampanje bilo je neširenje nuklearnog oružja. Poslednje što mu je bilo potrebno bilo je da zemlje krše sporazume čije je potpisivanje on pomogao.

Od Kancelarije za naučnu i tehnološku politiku (OSTP) zatraženo je da sazove panel i ponovo ispita sve podatke koje je satelit prikupio. To nije zaista ništa razjasnilo. Konačni zaključak panela bio je da incident Vela verovatno nije bio nuklearna detonacija, ali je mogao biti.

Osumnjičeni

Dakle, ko su bili osumnjičeni ako je incident Vela zaista bio nuklearni test? Pa, dve nacije su često bile u centru spekulacija: Južna Afrika i Izrael. U vreme incidenta, obe zemlje su bile poznate po tome što imaju nuklearne kapacitete i sumnjalo se da se bave tajnim programima nuklearnog oružja.

Južna Afrika je bila pod međunarodnim pritiskom i lupom zbog svoje politike aparthejda i razvoja nuklearnog oružja. Prethodno je sprovela niz nuklearnih testova sedamdesetih godina 20. veka. Incident Vela dogodio se tokom perioda povišenih tenzija, što je dovelo do sumnje da je Južna Afrika možda sprovela još jedan tajni test kako bi unapredila svoje nuklearne ambicije.

Izrael, koji nije potpisnik Sporazuma o neširenju nuklearnog oružja, dugo je bio osumnjičen da poseduje nuklearno oružje. Izrael je održavao politiku dvosmislenosti u vezi sa svojim nuklearnim programom. Incident Vela dogodio se u vreme kada je Izrael navodno širio svoje nuklearne kapacitete, što je dovelo do spekulacija da je mogao biti odgovoran za otkrivenu nuklearnu eksploziju.

Ali, jednostavno ne znamo. Incident Vela ostaje trajna enigma, zavodljiva zagonetka koja je zbunjivala istraživače i rasplamsavala maštu teoretičara zavere. Za svaki dokaz koji ukazuje na nuklearni test, drugi izgleda sugeriše da to nije bilo tako nešto.

Potragu za istinom nisu pomogle optužbe za političke igre. U vreme incidenta, Karterovi politički neprijatelji tvrdili su da je istraga OSTP-a bila politički pristrasna.

Karteru je bilo potrebno da ništa ne pronađu, a oni nisu ništa pronašli. Međutim, mora se zapamtiti da su Karterovi neprijatelji imali svoje motive i da im je najviše drago da je incident Vela bio nuklearna proba.

Na kraju, iskren odgovor izgleda da nemamo pojma šta je bio incident Vela i verovatno nikada nećemo ni znati. Ako je zaista bio neovlašćeni nuklearni test, onda je sila koja stoji iza njega prošla nekažnjeno. A to bi značilo da negde, tamo, postoje nuklearne bombe o kojima ne znamo ništa.

Mr. D. Tovarišić