Trojanski rat, u kojem su Mikenjani uništili grad Troju nakon desetogodišnje opsade, veoma je dobro poznat. Priče o herojima, titanskim sukobima i bogovima preživele su kroz milenijume i jednako žive kao i kada su prvi put napisane. Homerov ep je opisao događaje, ali on nije bio učesnik tih događaja. Saznajte ko je bio očevidac i pisac prvih izveštaja.

Homerov ep nije jedini prikaz događaja iz Trojanskog rata. Kasnije se pojavio sačuvani izveštaj o još jednom čoveku koji je tvrdio da je bio očevidac mnogih događaja iz Ilijade. Da li mi, u ovoj neobičnoj tvrdnji, imamo dokaze o prvom ratnom izveštaču koji je ikada postojao?

Diktis sa Krita, takođe poznat kao Diktis Kretenski, je ime ovog autora. Veruje se da je legendarni pratilac Idomeneja, kritskog vođe iz Knososa koji se borio na strani Helena tokom opsade Troje.

Prema kasnijim vizantijskim naučnicima, Diktis sa Krita bio je jedan od vodećih autoriteta za Troju. Ovu pretpostavku su uglavnom zasnivali na njegovom autorstvu dnevnika u kojem su zabeleženi svi događaji iz Trojanskog rata. Dnevnik je očigledno pronađen u njegovom grobu: Diktis je odlučio da bude sahranjen sa svojim delom.

Tekst koji je vizantijski naučnik imao bio je na latinskom, prevod ranijeg grčkog teksta. Latinski prolog sadržao je detalje o tome kako je tekst sačuvan, tvrdeći da je pronađen slučajno tokom 1. veka nove ere. Original prema ovom uvodu je zapravo bio na feničanskom, a na grčki je preveden po nalogu Nerona, rimskog cara.

Tokom 4. veka, tekst je preveo čovek po imenu Septimije, koji je objavio Diktisa iz kritskih hronika kao  Efemeride Trojanskog rata. Ovaj prevod je postao glavni izvor za ono što se smatralo istinitim izveštajem o Trojanskom ratu, koji se čitao i razumeo zajedno sa Homerom.

Diktis sa Krita iz Trojanskog rata

Prema Diktisu sa Krita, rat nije objavila Mikena koja je želela da se osveti za otmicu Jelene, kraljice Sparte, već Troja. Navodno je rat trajao 10 godina, 6 meseci i 12 dana.

Ideja da su se u stvarnosti Mikenjani našli ugroženima od strane agresora izgleda da protivreči Homerovoj verziji događaja. Diktis je naveo Mikenu da odgovori napadom na priobalne gradove u severozapadnom regionu Male Azije, a Ajaks, grčki junak, da napadne naselja prijateljska Troji.

Ajaks je naneo veliku štetu bogatim gradovima kao što su Zeleja i Pitija. Takođe je napao Frigiju, izazvao opšte razaranje i osvojio gradove. Čak i nakon napada i osvajanja gradova, nije bio zadovoljan. Zato je opustošio Gergitu, Arisbu, Gargarum, Larisu, kao i Skepsis. 

Diktis prikazuje Troju kao smeštenu u prijateljskom okruženju sa prosperitetnim susednim gradovima. Ostrvo Lezbos je čak bilo deo sfere uticaja Troje, umesto da se smatra grčkim ostrvom kao danas.

Iskopavanja su ovo potvrdila i dokazala da je materijalna kultura Lezbosa iz kasnog bronzanog doba odgovarala onoj iz Troje. Čini se da je ovo snažna podrška Diktisu sa Krita, jer on ne bi znao za ovu vezu osim ako je sam nije video.

Saveznici čak iz Etiopije, kao i iz Indije, došli su da pomognu Troji. Diktis sa Krita je u svom izveštaju naveo trojanske saveznike. Takođe je izdvojio političke saveznike koji su bili ugovorno obavezni da pruže potrebnu podršku Troji.

Tokom kasnog bronzanog doba, uzajamna pomoć se smatrala uobičajenom praksom, što pokazuju dokumenti iz Ugarita, Hatuse i Tebe. Čini se da ovim detaljima on slika sliku koja je i utemeljenija od Homerove, i očigledno je prikaz čoveka koji je razumeo rat u bronzanom dobu. 

Problematično poreklo

Međutim, postoje problemi sa tekstom i načinom na koji je sačuvan. „Ephemeris Belli Trojani“ pojavljuje se u 4. veku, i iako smo sigurni da su postojali stariji tekstovi, prolog i Neronovo učešće su gotovo sigurno kasnija fikcija.

Štaviše, čini se da su se vizantijski naučnici u razumevanju teksta zapetljali. Dokument nije mogao biti veran prikaz Trojanskog rata iz više stilskih ili činjeničnih razloga.

Događaji na kojima je zasnovana su prvi trag za modernog čitaoca. Homerove priče o Troji imaju izvesnu potporu u arheološkim zapisima, ali nismo ni približno toliko sigurni da se rat zaista dogodio kao što govore Vizantinci.

Ali ovaj Diktis, ili izvor iz kojeg je preuzet, svakako je dobro upoznat sa ratovanjem u bronzanom dobu i događajima iz Ilijade. Najverovatnije je originalni autor teksta imao pristup istim izvorima za rat kao i Homer, pružajući veliki uvid u te izvore, ali je nužno ograničio obim gledišta tako da se razlikuje od Ilijade.

Međutim, savremeni istoričari imaju zadovoljavajući odgovor na misteriju Diktisa i njegovih spisa. Ispostavlja se da ovo nije neka borbena reportaža iz Trojanskog rata, već veštačka veština osmišljena da tako izgleda. Dnevnik je zapravo bio delo fikcije, predstavljeno kao takvo publici koja je bila svesna fikcije.

Drama je napisana za Aleksandrijce oko 3. ili 2. veka pre nove ere, predstavljajući narativ o Trojanskom ratu koji su oni shvatili kao istorijsku fikciju. Krivica leži u kasnijem vizantijskom naučniku koji je pogrešno identifikovao tekst kao pravi dokument.

Ali šta je sa samim Diktisom sa Krita? Dok neki veruju da je bio stvarna osoba, drugi kažu da je bio izmišljeni autor. Međutim, istina ostaje misterija. Takođe je bilo mnogo debata o tome da li su neka druga njegova dela zaista preživela ili ne.

Više savremenih naučnika se čak nije slagalo sa činjenicom da postoji bilo kakav grčki original za njegovo delo o Troji. Međutim, sve njihove sumnje su rešene kada je fragment na grčkom otkriven oko 1900. godine.

Otkriveno je da je latinski prevod bio veoma blizak originalu, što bi se obično radilo ako je originalni tekst bio visoko cenjen. Takođe je otkriveno da je tekst prvobitno napisan na grčkom jeziku i da se stoga može potvrditi da je mnogo stariji nego da je isključivo kasnije latinsko delo.

Dakle, iako je delo koje nam je sačuvano vizantijsko pogrešno shvatanje aleksandrijske fikcije, izvor može datirati čak i dalje od grčkog iz Aleksandrije. Da li je Diktis sa Krita bio stvaran? Možda.

Mr. D. Tovarišić