U gustim šumama i planinskim predelima Meksika, vekovima pre dolaska Španaca, razvijala se tajanstvena i često zanemarena civilizacija – Otomi. Dok se istorija Srednje Amerike uglavnom svodi na priče o Astecima, Inkama i Majama, Otomi narod ostaje u senci, iako su ostavili dubok trag u jeziku, religiji i kulturi regiona. Ko su zapravo bili Otomi? Zašto su njihovi doprinosi potisnuti u kolektivnom pamćenju? Ovaj tekst istražuje identitet i nasleđe ove zaboravljene civilizacije, nastojeći da vrati Otomi narod na mesto koje im s pravom pripada u istoriji Mezoamerike.

Pretkolumbovskim svetom Amerike dominiraju dva naroda. Tu su Asteci sa velikih ravnica i brda Meksika i Inke u njihovim visokoplaninskim uporištima usredsređenim oko njihove prestonice Kuska u Peruu.

Mnogi su čuli i za Maje, koje su odavno nestale kao dominantna civilizacija u vreme Kolumbovog dolaska. Drugi, ako bi bili primorani, mogli bi da navedu drevne Olmeke sa njihovim džinovskim kamenim glavama ili kulturu Teotivakana, sada izgubljenu u vremenu. Ali malo ko bi pomenuo Otomije.

Za to svakako postoje razlozi. Otomi su bili manje vidljivi od velikih imperija Amerike. Ali njihov doprinos autohtonoj kulturi Meksika, kako kao preteče kasnijih kultura, tako i sam po sebi, počeo je da se preispituje.

Drevna i široko rasprostranjena kultura

Grupa Otomi je naseljavala diskontinuiranu teritoriju koja je pokrivala veliko područje u centralnom Meksiku. Njihov jezik, iako jedinstven, srodan je mnogim drugim jezicima regiona, što govori o dugom razvoju i interakciji sa drugim narodima Meksika. Sve u svemu, izgleda da su naseljavali vulkanski pojas koji preseca Meksiko nekoliko milenijuma pre pojave hrišćanske ere. 

I zapravo, oni su i dalje tamo, naseljavajući fragmentiranu teritoriju koja se proteže kroz veći deo današnjeg Meksika, koncentrisana u državama Idalgo i Keretaro. Prema popisu iz 2015. godine, u Meksiku živi oko 670.000 Otomija, pete najveće etničke grupe u zemlji. Kao i kod Maja, njihova kultura je nestala, ali je narod preživeo. 

Međutim, samo mali broj od ovog broja govori svojim regionalnim jezikom. Uzimajući ovo u obzir, istoričari sugerišu da nije postojao jedan otomi jezik, već mnogo dijalekata. Stoga, govornici jednog varijeteta često se suočavaju sa velikim poteškoćama u razumevanju onih koji govore drugim.

Stoga su imena kojima se Otomi nazivaju brojna, od „ñätho“ u dolini Toluka i „hñähñu“ u dolini Mezkital do „ñäñho“ u Keretaru i „ñ’yühü“ u severnim planinama Pahuatlana. Otomi, izvedeno iz jezika Nahuatl, samo je najjednostavnije i najopšteprihvaćenije kolektivno ime za ove ljude.

Ova raznolikost jezika govori o široko rasprostranjenoj prirodi Otomija širom Meksika, ali je takođe doprinela osećaju nejedinstva među različitim frakcijama. Možda je to razlog zašto se retko vide kao značajna kultura u prekolumbovskoj Americi: nisu sebe videli kao jedinstven narod.

Istorija Otomija 

Može se reći da su Otomi bili loše tretirani od strane suseda. Čini se da su bili mirni stočari, sposobni da se šire i diverzifikuju zahvaljujući pripitomljavanju kukuruza, pasulja i drugih useva.

Odakle su tačno došli je sporno, ali do 5. milenijuma pre nove ere su se nastanili u centralnom Meksiku, gde su možda zaista bili prvi ljudi koji su kolonizovali dolinu. Ovde su živeli u prosperitetu, rastući i integrišući se sa kulturama koje su se razvijale uporedo sa njima.

Međutim, prekretnica je izgleda povezana sa misterioznom mezoameričkom kulturom koja je izgradila drevni piramidalni grad Teotivakan. Iz nepoznatih razloga grad je uništen u požaru u 6. veku nove ere, i od tog trenutka sudbina Otomija je počela da se menja.

Nestankom Teotivakana i ljudi koji su ga izgradili, veliki broj ljudi koji govore navatl počeo je da ulazi u region Otomija, koje su novopridošli raselili. Najvažniji među ovim narodima bili su Nahua, preci Tolteka, a preko njih i Asteka.

Nezavisnost Otomija izgleda da je došla kraju sa ovim novim kulturama, ali su oni apsorbovani, a ne zbrisani. Otporni Otomi su navodno pokupili komadiće i nastavili svoje živote pod novom upravom, kao podanici moćnog astečkog carstva. 

Život Otomija se ponovo drastično promenio dolaskom prvih Španaca. Otomi su u početku tretirali Špance kao svoje spasioce i tražili su saveze kako bi im pomogli da poraze Asteke. Narod Otomija je pružio pomoć Špancima dok su se kretali protiv drugih starosedelačkih naroda.

Međutim, time su ubrzo otkrili da su jednog gospodara zamenili drugim. Španci su počeli da primenjuju silu na Otomije i, do početka 18. veka, počeli su da pokoravaju i praktično porobljavaju sve starosedeoce. 

Španci su do tada već bili uveli sistem enkomijende i prema njihovom zakonu, nakon osvajanja, kolonizatorima Špancima su dodeljeni domaći radnici. Ovaj sistem je bio suštinski manjkav i postoji mnogo slučajeva da su domaći radnici, uključujući i narod Otomi, tretirani kao robovi i morali su neumorno da rade. 

Srećom, mnogi ljudi koji su pripadali zajednici Otomi pobegli su iz ovog sistema ropstva i poznato je da su se preselili u pusta područja. Međutim, ova područja nisu bila idealna za poljoprivredu, a regioni koji su pali pod kontrolu Otomija nisu imali mnogo ljudi.

Ipak, istrajali su sve dok ih ponovo nije poremetio spoljni sukob, ovog puta u Ratu za nezavisnost između Španije i Meksika. Tokom ovog vremena, veliki deo zemlje Otomija je oduzet i podeljen pripadnicima vladajuće klase. Narod Otomija je zadržan da funkcioniše kao radna snaga, efikasno ponovo lišen imovine. 

Četrdesetih godina 20. veka pokušano je da se to nadoknadi, a stanovnicima zajednice Otomi je vraćena zemlja. Zemljište je bilo veoma lošeg kvaliteta, ali su uspeli da ga iskoriste na dobar način, a situacija se poboljšala kada je njihovo oštećeno zemljište počelo da prima oticanje iz obližnjeg Meksiko Sitija, što je pomoglo u povećanju produktivnosti zemljišta. 

Gde se oni uklapaju u mezoameričku istoriju?

Otomi su svakako bili veličanstveni u istim razmerama kao i civilizacije koje su ih pokorile. Iako su njihove gradove prisvojili Asteci drugih invazivnih naroda, i oni su gradili veličanstvene spomenike, piramide i palate koje se tek sada ponovo otkrivaju.

Njihovi životi su se, međutim, zasnivali na poljoprivredi i stočarstvu. Bavili su se osnovnim usevima poput kukuruza, pasulja i tikvi. Polja su se čistila metodom seče i paljenja. Sadnja se vršila uz pomoć koe, kombinacije motike i štapa za kopanje.

Naselja zajednice variraju po sastavu, od koncentrisanog centralnog sela sa okolnim poljoprivrednim zemljištem do disperzovanog tipa. Svaka porodica u zajednici živi na svojoj zemlji i samo su javne zgrade okupljene. Zanati su deo zajednice i uključuju aktivnosti poput predenja, tkanja, grnčarije, korparstva i izrade konopaca. Odeća varira od potpuno tradicionalne do potpuno moderne. 

Poznato je da su grupe Otomi sledile ritualne institucije srodstva koje se zasnivaju na kumskom odnosu koji se uspostavlja između odraslih jedne porodice i deteta iz druge. Neki primeri dokazuju da je ovo bio centralni i u suštini univerzalni običaj.

Postojale su bliske veze između roditelja i kumova deteta, i niz ritualnih obaveza postoji između njih. Otomi su danas rimokatolici i, iako postoje izvesne identifikacije između hrišćanskih ličnosti i predhrišćanskih bogova, postoje glavni verski rituali, mitovi i ceremonije koji su hrišćanski, kao deo grupe Otomi.

Ali ovo je samo površinski detalj Otomija. Njihova istorija je istorija potčinjavanja od strane drugih kultura, koje su koristile njih i njihovu zemlju za sopstveno proširenje i krale bogatstvo koje im je po pravu pripadalo. Ali na taj način, istorija ovih naroda je i istorija Otomija.

I kroz sve ovo su izdržali. Preko mezoamerikanaca iz Teotivakana, preko Tolteka i Asteka, kroz brutalnu špansku okupaciju, pronašli su način da prežive i nadžive sve. Otomi su živeli na ovoj zemlji mnogo pre ovih drugih naroda. Možda će biti ovde i dugo posle njih.

Mr. D. Tovarišić