Koncept „kloniranja“ i „test-tube baby“ – od Mahabharate do savremene nauke – 3. oko online

U doba kada nauka svakodnevno pomera granice mogućeg, pojmovi poput “kloniranja” i “test-tube baby” više nisu domen naučne fantastike, već deo naše stvarnosti. No, ono što mnogi ne znaju jeste da su ideje o stvaranju života van materice, ili čak kopiranju živih bića, prisutne u ljudskoj svesti mnogo pre pojave moderne genetike. Od mitoloških zapisa antičkih civilizacija, pa sve do dramatičnih medicinskih proboja 20. i 21. veka, priča o „veštačkom“ stvaranju života je podjednako fascinantna koliko i kontroverzna.

Mitologija kao prethodnica moderne biologije

Jedan od najzanimljivijih primera dolazi iz drevnog indijskog epa – Mahabharate. U tom epohalnom delu, starom više hiljada godina, opisuje se kako kraljica Gandhari, nakon što nije mogla da začne na prirodan način, rađa 100 sinova – Kaurava – iz jedne mase mesa, koju mudraci kasnije stavljaju u posebne posude, gde ona sazreva u 100 različitih fetusa. Danas, mnogi tumači ovu priču vide kao proto-koncept kloniranja ili in vitro oplodnje (test-tube baby), iako samo u simboličnom, mitološkom kontekstu.

„Ako bismo savremene biomedicinske pojmove primenili retroaktivno, opisi iz Mahabharate neverovatno podsećaju na laboratorijsko razmnožavanje ili čak embriološke eksperimente“, kaže dr. Anuradha Mishra, specijalista za istoriju medicine i sanskritske tekstove sa Univerziteta u Delhiju.

Mitovi nisu samo bajke – oni su ogledalo drevnog znanja i intuicije o životu, prirodi i ljudskom postojanju. U mnogim kulturama, ideje koje danas nazivamo biotehnologijom, kloniranjem i veštačkom oplodnjom pojavljuju se vekovima pre nego što je nauka imala jezik da ih objasni.

Mahabharata: Drevna priča, savremeni motivi

Pomenuti drevni opis iz Mahabharate neverovatno podseća na modernu in vitro oplodnju, zamrzavanje embriona, pa čak i koncepte kloniranja i surogat materinstva.

Mahabharata, jedno od najvažnijih dela indijske književnosti, ne samo da je bogata filozofskim i religijskim učenjima, već sadrži i priče koje se mogu tumačiti kao predznaci savremenih naučnih i bioloških otkrića. Iako je Mahabharata prepuna mitoloških i bogatih simboličkih slika, iz nje se mogu iščitati brojni motivi koji podsećaju na savremene tehnološke i biomedicinske proboje, kao što su in vitro oplodnja, kloniranje i veštačko razmnožavanje.

Gandhari i 100 sinova: Priča o reprodukciji izvan prirodnog okvira

Gandhari, koja je bila neplodna, od strane mudraca i lekara doživljava nesvakidašnji „lečiteljski“ postupak. Nakon što ne može da zatrudni na uobičajen način, Gandhari rađa masivni komad mesa, koji je podeljen na 100 delova, a svaki deo je stavljen u poseban začeti materijal, poput posude.

Nakon toga, iz tih delova formiraju se fetusi, koji se kasnije razvijaju u 100 sinova, odnosno Kaurave, rivale glavnim herojima Mahabharate – Pandavama. Ovaj epohalni trenutak u Mahabharati često se vidi kao predznak modernih biomedicinskih metoda, poput in vitro oplodnje i zamrzavanja embriona.

Savremene paralele:
U današnjoj biomedicini, in vitro oplodnja (IVF) je postupak u kojem se jajne ćelije žene spajaju sa spermatozoidima u laboratorijskim uslovima, a zatim se oplođeni embrioni transferišu u matericu žene. Mnogi smatraju da je Mahabharata kroz priču o Gandhari zapravo dala „drevnu skicu“ onoga što će postati moderno razumevanje stvaranja života van uobičajenog biološkog procesa.

Kloniranje: Da li su Kaurave bili prvi “klonovi”?

Pitanje kloniranja u Mahabharati se postavlja gotovo samo od sebe. S obzirom na to da su svi Kaurave rođeni iz iste “matrice”, a svaki od njih je genetski identičan, mogu se postaviti paralele sa savremenim kloniranjem. U biotehnologiji, kloniranje podrazumeva stvaranje genetski identične kopije bića, što je postignuto u 20. veku sa kloniranjem Doli, prve ovce koja je stvorena iz somatske ćelije odraslog organizma. Iako u Mahabharati nije direktno rečeno da su Kaurave klonirani, simbolika „identičnosti“ među njima podsmeva na modernu primenu kloniranja.

Takođe, sa stanovišta terapeutskog kloniranja (koje se koristi za medicinske svrhe, poput stvaranja matičnih ćelija za lečenje bolesti), priča o Gandhari i njenim sinovima može se interpretirati kao rani oblik spekulacija o stvaranju života za specifične ciljeve i koristi. Možda je Mahabharata imala intuiciju da bi naučna i medicinska istraživanja jednog dana mogla da omoguće stvaranje života u laboratorijama, a ne samo u prirodi.

Filozofska dimenzija – Stvaranje života u laboratoriji: Predznaci etičkih dilema

Priča o Gandhari i njenim sinovima ne budi samo naučno-istorijske paralelnosti, već i etičke dileme. Kroz lik Gandhari, Mahabharata postavlja pitanje pravom slobodi prirode i etici u manipulaciji životom. Da li bi ljudska bića, čak i kada bi im bilo omogućeno stvaranje potomstva putem tehnologije, izgubila deo svoje autentičnosti? Da li bi ovakav postupak doveo do gubitka duhovnog i moralnog integriteta? Gandhari nije donela prirodnu decu, već su oni nastali kroz „umetničku“ intervenciju koja izaziva i divljenje, ali i strah.

Ovo je tema koja je duboko prisutna u savremenim biotehnološkim debatama. Da li bi roditelji trebali imati kontrolu nad svim aspektima života svoje dece, uključujući genetske karakteristike? Da li bi deca stvorena iz laboratorije imala jednaku vrednost kao i deca rođena prirodnim putem?

Nauka i religija: Kultura i religijski kontekst

U mnogim delovima sveta, ideje o biotehnologiji, kao što su genetski inženjering ili kloniranje, često se tumače kroz filter religijskih i kulturnih verovanja. U Indiji, na primer, postoji duboko ukorenjena tradicija poštovanja prirodnog ciklusa života i smrti, dok se u Zapadnim religijama ideja o „stvaranju života“ u laboratoriji često sukobljava sa verskim učenjima o božanskoj volji.

Mahabharata se dotiče ovih pitanja kroz priču o božanskom „ugovoru“ sa prirodom, koja je u rukama bogova, a ne ljudi. Iako se Gandhari koristi naučnim i religijskim znanjem svog vremena, ona ostaje u podređenoj poziciji u odnosu na bogove, koji upravljaju životom i smrti. U ovom kontekstu, ep se bavi granicom između ljudskog i božanskog, koja postavlja temelje za savremene debate o etici manipulacije genetskim materijalom i „umetničkom stvaranju“ života.

Priča o Gandhari i 100 sinova u Mahabharati može se sagledati kao drevna vizija onoga što će postati stvarnost modernog društva – stvaranje života van prirodnih okvira. Bilo da je reč o in vitro oplodnji, kloniranju, ili veštačkom razmnožavanju, Mahabharata pruža filozofsku i etičku osnovu za razmatranje nauke u svetlu prirodnih, moralnih i duhovnih vrednosti. Iako su tehnološki napreci u oblasti biotehnologije uznapredovali, etičke dileme koje su postavljene pre hiljadama godina u Mahabharati ostaju relevantne i danas, kada govorimo o granicama ljudskog znanja i odgovornosti prema životu.

I u drugim kulturama…

Helenska mitologija: Priče o Prometeju, koji stvara čoveka od gline, ili o Pandori, prvoj ženi „stvorenoj po porudžbini bogova“, odražavaju ideje o kreaciji života u laboratoriji.
Egipat i Kina: Opisi veštačkog rađanja, božanskih inkubacija i „čudesnih rođenja“ nalaze se i u tekstovima faraonske i carske ere.

Iako je Mahabharata jedan od najpoznatijih i najopširnijih izvora mitoloških prikaza vezanih za koncept umetnog stvaranja života, slični motivi se pojavljuju i u mnogim drugim kulturama širom sveta. Mitovi, legende i religijski tekstovi iz različitih tradicija često govore o stvaranju života pomoću umetničkih ili božanskih intervencija, čime se otvaraju ne samo filozofska pitanja, već i naznake o biotehnološkim istraživanjima koja su tek trebala doći u savremeni svet.

Helenska mitologija: Prometej i Pandora – stvaranje života iz božanske sile

U grčkoj mitologiji, Prometej, titan koji je prema predaji stvorio ljude od gline, predstavlja jedan od najranijih mitoloških prikaza o stvaranju života. Prema jednoj verziji mita, Prometej je oblikovao ljudske figure od zemlje i vode, a zatim im je udahnuo život. Ova priča o umetničkom stvaranju ljudskog života direktno podseća na savremeni genetski inženjering, gde ljudi, kroz primenu tehnologije, preuzimaju kontrolu nad samim procesom stvaranja života.

Savremene paralele: Danas, u laboratorijskim uslovima, umetanje gena u organizme, modifikacija genetskog materijala i stvaranje genetski modifikovanih organizama (GMO) mogu se gledati kao savremena verzija Prometejevog čina. U tom smislu, Prometej nije samo mitološki lik, već i simbol savremene genetske nauke koja nudi mogućnost stvaranja života i uticanja na evolucijske procese.

Zanimljivo je da je Pandora, prva žena u grčkoj mitologiji, stvorena kao božansko biće od strane bogova, kao „dar“ čoveku. Iako je stvorena sa „dobrim“ i „lošim“ osobinama, njen karakter i sama njena postojanost predstavljaju duboko ukorenjene teme stvaranja života u božanskom kontekstu.

Egipatski mitovi: Izrada života kroz božanske umetnosti

U egipatskoj mitologiji, bog Ptah je tvorac sveta, ali i tvorac života. Prema jednoj od najpoznatijih egipatskih priča, Ptah je stvorio svet koristeći svoju volju i reči, dok je stvorio ljude iz “plamena” i “dahom”. Ova priča o stvaranju sveta i ljudi podseća na suvremene biotehnološke metode u kojima se život, umesto kao slučajnost prirodnog razvoja, stvara kao rezultat vrlo precizne „umetničke“ intervencije.

Egipatski bog Osiris, koji je često prikazivan kao bog smrti i ponovnog rađanja, takođe je vezan za pojmove stvaranja života i neprestane regeneracije. Egipatski mitovi o stvaranju i regeneraciji života u velikoj meri rezoniraju sa savremenim pristupima u biotehnologiji kao što je regeneracija tkiva i kloniranje.

Biblijski mitovi: Stvaranje čoveka – Božji akt života

U Bibliji, priča o stvaranju prvog čoveka, Adama, od „praha zemlje“, ujedno je i najpoznatiji religijski mit o stvaranju života. Bog Jahve stvorio je čoveka, a zatim mu udahnuo životni dah, čime je umetnuo u njega dušu i omogućio mu postojanje.

Iako se u ovom kontekstu ne govori o biotehnologiji, sam čin stvaranja života iz neorganskog materijala, sa božanskom intervencijom, može se smatrati analogijom na savremeni proces umetničkog stvaranja života. Slično kao u modernoj biotehnologiji, u kojoj ljudi preuzimaju kontrolu nad prirodnim procesima stvaranja života, Biblija daje sliku Boga kao stvaraoca koji upravlja životom.

Savremene paralele: S obzirom na to da su današnji biotehnički postupci u velikoj meri usmereni na kontrolisanje bioloških procesa, možemo izvući paralelu sa biblijskim stvaranjem čoveka. U oba slučaja, stvaranje života postaje delimično umetnički akt, iako se u biblijskom kontekstu radilo o božanskom činu, dok u modernoj biologiji ljudi pokušavaju preuzeti tu moć.

Kineska mitologija: Nurturing Life – Stvaranje života i harmonija sa prirodom

U kineskoj mitologiji, koncept stvaranja života često je vezan za harmoniju sa prirodom. Bog Fuxi, smatra se prvim vladarom i tvorcem ljudskih bića. Fuxi je, prema legendama, naučio ljude kako da žive u skladu sa prirodnim zakonima i kako da koriste prirodne resurse. U njegovom učenju, život se ne stvara samo od materijala, već kroz harmoniju sa prirodom i univerzumom.

Kineski mitovi o stvaranju života takođe sadrže elemente stvaranja pomoću božanskih moći i alhemijskih procesa. Kineska medicina i alhemija bili su usmereni ka otkrivanju načina za produžavanje života i održavanje zdravlja, što podseća na savremene biomedicinske pokušaje produžavanja ljudskog života kroz genetske i biotehnološke intervencije.

Indijanska mitologija: Stvaranje sveta i života – Život u harmoniji sa prirodom

U mnogim indijanskim kulturama, priče o stvaranju života temelje se na harmoniji sa prirodom, a život se često shvata kao cikličan proces, u kojem su ljudi samo deo prirodnog okvira. Zanimljivo je da u nekim nordijskim i prvenstveno indijanskim tradicijama, božanski stvoritelji dolaze iz simboličnih elemenata: zemlje, vode, vatre i vazduha, što podseća na moderni pristup u kojem se istražuju prirodni materijali i novi načini stvaranja života.

Iako su mitovi o stvaranju života kroz umetničke i božanske intervencije prisutni širom sveta, oni nisu samo legende i simboli, već i predznaci onoga što ćemo kasnije nazvati biotehnologijom. Kulture širom sveta, kroz bogove i heroje, postavljaju pitanje: Da li mi kao ljudi možemo preuzeti ulogu tvoraca? I, ako možemo, do kog stepena bi trebalo da idemo?

U savremenom kontekstu, tehnologije koje omogućavaju kloniranje, in vitro oplodnju i genetsku modifikaciju ne predstavljaju samo naučne proboje, već i duboku filozofsku i etičku dilemu o prirodi života i moći koju ljudi imaju u procesu njegovog stvaranja. Ove drevne mitološke priče, bez obzira na vreme i mesto nastanka, odražavaju ne samo naše strahove i nade, već i našu neprestanu želju da shvatimo i oblikujemo svet oko nas.

Rođenje savremene nauke – prvi “test-tube baby”

Savremena era započela je 25. jula 1978. godine, kada je Luise Brown, prva beba začeta in vitro (van tela majke), rođena u Engleskoj. Tim koji je predvodio britanski embriolog Robert Edwards i ginekolog Patrick Steptoe otvorio je vrata potpuno novoj dimenziji ljudske reprodukcije. Bio je to proboj koji je izazvao i oduševljenje i strah. Vatikan je izrazio zabrinutost, dok su parovi sa problemima plodnosti širom sveta konačno videli tračak nade.

Od tada, više od 10 miliona dece rođeno je zahvaljujući različitim metodama asistirane reprodukcije, uključujući IVF (in vitro fertilizaciju), ICSI (intracitoplazmatsku injekciju spermatozoida), zamenu surogat majke, i dr.

Kloniranje – etika i potencijal

Ako je in vitro oplodnja delovala kao čudo u 20. veku, onda je kloniranje predstavljalo pravu naučnu revoluciju – i etičku dilemu. Godine 1996. rođena je ovca Doli, prvo sisarsko biće klonirano iz odrasle somatske ćelije. Naučnici sa Roslin instituta u Škotskoj uspeli su da stvore genetski identičnu kopiju živog bića – i otvorili Pandorinu kutiju za pitanja o ljudskom kloniranju.

Do danas, ljudsko kloniranje ostaje zabranjeno u većini zemalja, iako su sprovedeni mnogi eksperimenti na životinjama, uključujući pse, krave i majmune. Naučnici se sve više okreću tzv. terapeutskom kloniranju, koje podrazumeva stvaranje kloniranih embriona radi dobijanja matičnih ćelija za lečenje bolesti poput Parkinsonove, dijabetesa, povreda kičme, pa čak i regeneracije organa.

Etika i filozofija stvaranja života

Najveće pitanje današnjice nije više da li možemo, već da li treba. Šta znači „stvoriti“ život u laboratoriji? Da li se time narušava prirodni tok ili se naprosto koristi znanje koje priroda sama nudi?

Religijske zajednice i etičke komisije širom sveta sve češće se susreću sa dilemama koje su nekada bile rezervisane za filozofe. Da li bi klonirani čovek imao ista prava kao i svi drugi? Da li roditelji treba da biraju pol, visinu, inteligenciju ili boju očiju svoje dece? Da li će deca začeta „u epruveti“ imati emocionalne i socijalne poteškoće?

„Nauka mora imati granice, ali i slobodu. Balans između etike i istraživanja je najvažniji izazov našeg doba“, kaže prof. dr. Jelena Vujović, bioetičarka sa Univerziteta u Beogradu.

Budućnost: laboratorije kao novi domovi života?

Danas, tehnologija omogućava i čuvanje zamrznutih embriona, presađivanje materica, pa čak i stvaranje veštačkih materica (bioloških inkubatora) u laboratorijama. Pojedini eksperimenti na miševima već su pokazali da je moguće razviti embrion u veštačkom okruženju bez materice.

Neki futuristi predviđaju da ćemo za nekoliko decenija imati „dečje fabrike“ – sterilna okruženja u kojima se deca rađaju bez trudnoće. Ovo otvara vrata za žene koje ne mogu da iznesu trudnoću, ali i za gej parove, samce i druge koji žele da postanu roditelji.

Zaključak: između božanskog i biološkog

Od Gandharinih 100 sinova do savremenih IVF klinika, ljudska potreba za produženjem vrste i stvaranjem života nikada nije prestajala. Granica između mita i stvarnosti danas je tanja nego ikad. Nauka, koja je nekada tražila odgovore u tekstovima i religiji, danas sama postavlja pitanja koja pomeraju temelje ljudske egzistencije.

U eri kada je život moguće „napraviti“ u laboratoriji, postavlja se jedno suštinsko pitanje: da li znamo gde prestaje znanje, a počinje mudrost?

· Možda su naši preci kroz simbole i priče pokušavali da objasne ono što danas nazivamo genetikom, razmnožavanjem i biomedicinskom naukom.

· Mitovi i nauka nisu suprotnosti – već različiti jezici za ista večna pitanja: Kako nastaje život? Možemo li ga stvoriti? I da li treba?

Mr. D. Tovarišić