Kao što je poznato, Biblija je podeljena na dva glavna dela: Stari zavet i Novi zavet. Ali koliko nas zaista zna, kakva je veza između ova dva zaveta?

Već godinama su na tržištu dostupne verzije Biblije koje sadrže samo Novi zavet i Psalme. Razumevanje o čemu Biblija zapravo govori bilo bi nemoguće ako bi čitaoci imali pristup samo ovoj ograničenoj verziji. Odnos između Starog i Novog zaveta je previše važan da bi se zanemario prvi. Kada pažljivo razmotrimo Novi zavet, otkrićemo da se on u velikoj meri oslanja na proročanstva, slike, tipove i obećanja iz Starog zaveta kako bi izgradio svoju teologiju.

Jedinstvo Zaveta

Hrišćani ponekad imaju tendenciju da previše razdvajaju Stari i Novi zavet, propuštajući neraskidivu vezu između njih dva. Sa kompletnim kanonom Biblije, Starog i Novog zaveta u ruci, lako je zaboraviti da to nije uvek bio slučaj. Kada su autori Novog zaveta pisali, nisu imali pojma da će njihovi spisi postati kanon ravnopravan sa Starim zavetom. Većina bi se verovatno usprotivila sugestiji da se njihovo delo smatra delom Svetog pisma u bilo kojoj fazi.

Ovi autori su poznavali samo Stari zavet. Kada su se pozivali na Sveto pismo, imali su na umu samo Tanah. Tanah je Zakon (Petoknjižje ili prvih pet knjiga Starog zaveta), Proroci (Isaija, Jeremija, Jezekilj, Danilo i slično) i Mudrosni spisi (kao što su Psalmi, Poslovice i Pesma nad pesmama), ono što mi poznajemo kao Stari zavet.

Isus, imajući isti kontekst onoga što Sveto pismo predstavlja, rekao je da se Stari zavet odnosi na njega čak i pre nego što je napisana prva reč Novog zaveta. On je tvrdio: „Istražujete Pisma jer mislite da u njima imate večni život, i ona svedoče o meni, ali nećete doći k meni da biste imali život“ (Jovan 5:39-40).

Dakle, kada Pavle piše: „Sve je Pismo od Boga nadahnuto i korisno za pouku, za ukoravanje, za ispravljanje, za vaspitanje u pravednosti“, on nema na umu Novi zavet, jer tada nije postojao. On se pozivao na hebrejska pisma. Danas koristimo taj stih i uključujemo Novi zavet, i to s pravom, jer je postao deo biblijskog kanona nekoliko vekova nakon što je Pavle pisao. Najstariji poznati spisak knjiga koje poznajemo kao Novi zavet pojavio se u pismu Atanasija koje datira iz 367. godine nove ere.

Nekoliko referenci u Novom zavetu pokazuje da kada Biblija pominje „Sveto pismo“, odnosi se na Stari zavet. Evo dva primera:

Luka 24:27

„I počevši od Mojsija i svih proroka, tumačio im je šta se o njemu pisalo u celom Pismu.“

Luka 24:44

„Tada im reče: ’Ovo su reči koje vam govorih dok sam još bio s vama, da se mora ispuniti sve što je o meni napisano u Mojsijevom zakonu i u Prorocima i u Psalmima.’“

Ova dva primera pokazuju kako je Isus smatrao autoritet, legitimitet, relevantnost i primenljivost Starog zaveta u novozavetnim vremenima. To ističe kako savremeni hrišćanin treba da čita Stari zavet kao izvor koji ukazuje na Hrista i vernost Boga u ispunjavanju njegovih obećanja.

Starozavetna obećanja i proročanstva

Danas je uobičajena zabluda da je Novi zavet poništio sve što je Stari zavet utvrdio. Umesto toga, Novi zavet je ispunjenje Starog, što je ono što je Isus rekao tokom svoje Propovedi na gori:

Matej 5:17-18

„Ne mislite da sam došao da ukinem Zakon ili Proroke; nisam došao da ih ukinem, nego da ih ispunim. Jer zaista vam kažem: Dok nebo i zemlja ne prođu, ni jota, ni tačka neće nestati iz Zakona dok se sve ne svrši.“

Iz ovog odlomka je očigledno da ukidanje nije sinonim za ispunjenje. Ispunjenje znači zadovoljavanje zahteva, dovođenje nečega do pune realizacije ili ispunjavanje obaveze. U izvesnom smislu, Novi zavet beleži kako je Hristos ispunio zakon i proroke na sva tri načina.

Deset zapovesti bile su skup zakona datih Mojsiju da ih predstavi Izraelu, Božjem narodu. Bog nije dao svom narodu skup pravila koja će dovesti do spasenja ako im se poštuju. Umesto toga, Bog ih je dao nakon što je spasao svoj narod iz Egipta, kao priznanje činjenice da je spasao svoj narod (Izlazak 20:2).

Stari zavet opisuje kako je čovek pao u greh (Postanje 3). Nakon pada, postojao je neprekidni niz ljudi koji su ostali verni Bogu, iako su često pravili greške i činili nezamislive stvari. Pa ipak, Bog je uvek ostajao veran i obećao je da će poslati otkupitelja da spase čovečanstvo. Bog je sklopio zavet sa Avramom da će od njega nastati narod koji će biti njegov narod. U Avramovom semenu, svi narodi sveta biće blagosloveni. Obećanje je ukazivalo na spasitelja koji će se roditi i obnoviti odnos između čoveka i Boga, plaćajući cenu za grehe čoveka.

U Starom zavetu, mnoga proročanstva, tipovi i obećanja nagoveštavali su događaje koji su se ostvarili u Novom zavetu. Naučnici se generalno slažu da postoji više od 300 mesijanskih proročanstava u Starom zavetu koja su se ispunila u Novom zavetu. Neka od ovih proročanstava koja su se ispunila odnosila su se na mesto rođenja Isusa (Mihajlo 5:2; Matej 2:1), devičino rođenje (Isaija 7:14; Matej 1:22-23), Isusovo poreklo (Jeremija 23:5; Matej 1:1), njegovu izdaju za trideset srebrnjaka (Zaharija 11:12-13; Matej 26:14-15) i njegovo raspeće (Isaija 53; Psalam 22; Matej 27; Marko 15; Luka 23; Jovan 19). Jevanđelje po Mateju ukazuje na mnoga od ovih proročkih ispunjenja.

Stari zavet takođe predstavlja mnoge tipove koji ispunjavaju svoje antitipove u Novom zavetu. Verovatno najznačajniji je jagnje u sistemu svetilišta Starog zaveta koje je predosećalo Hrista (Jovan 1:29). Bog je takođe obećao Novi zavet koji će sklopiti sa svojim narodom (Jeremija 31:31-34). U Novom zavetu, Jevrejima 8:8-9 citira Jeremiju 31 kada pokazuje da je obećanje Novog zaveta ispunjeno u Hristu.

Teološke osnove

Kako čitalac čita Bibliju, dolazi do sve većeg otkrovenja o tome ko je Bog i kako on verno i pravedno postupa sa svojim narodom. Tamo gde u početku postoji samo naznaka – obećanja i proročanstva o dolazećem Mesiji – ispunjenje dolazi u Novom zavetu. Tako je i autor Poslanice Jevrejima razumeo samootkrivanje Boga kada je svoju poslanicu započeo rečima:

„Bog je davno, mnogo puta i na mnogo načina, govorio našim ocima preko proroka, ali u ove poslednje dane govorio nam je preko Sina svoga, koga je postavio za naslednika svega, kroz koga je i stvorio svet.“ (Jevrejima 1 :1-2)

Kroz celu svoju poslanicu, on pokazuje kako je ono što je Stari zavet predstavio, doživelo svoje potpunije, delotvornije i savršenije ispunjenje u Isusu Hristu.

Novi zavet ima svoj teološki temelj u Starom zavetu. Bez Tanaha, Novi zavet bi imao mnogo manje smisla i mnogo manje dubine u svom značenju i značaju. U izvesnom smislu, Stari zavet dozvoljava Novom zavetu da dostigne svoju punoću kao vrhunac poruke spasenja.

Važno je napomenuti da nisu sva obećanja i proročanstva iz Biblije ispunjena. Neka, poput obećanja i proročanstava o Drugom dolasku, tek treba da se ispune. Dokazi o ispunjenim proročanstvima i obećanjima u Starom i Novom zavetu pružaju sigurnost vernicima da će se i ova još uvek neispunjena obećanja i proročanstva ispuniti kao i ona prethodna.

Progresivno otkrovenje se nastavlja sve dok se Hristos u potpunosti ne otkrije vernicima kada dođe u slavi sa nebeskom vojskom kao što je opisano u Otkrivenju 19. Isto otkrovenje je bilo dostupno Enohu pre potopa prema Jakovljevoj poslanici 14-15.

Novi zavet je kao nastavak Starog. Stari zavet služi kao pozadinska priča koja postavlja scenu za junaka da se otkrije u Novom zavetu. Novi vidi glavnog lika, Isusa Hrista, kako razotkriva sile zla i pobeđuje ih na iznenađujući način koji je ranije bio enigmatično otkriven, ali je tek kasnije mogao biti u potpunosti cenjen.

Stari zavet daje Novom zavetu osećaj dubine i svrhe koji ne bi imao da nije bilo Božje ruke koja se mogla videti na delu kroz istoriju. On pokazuje da je Bog pouzdan i veran svom narodu, držeći svoja obećanja u svakom slučaju. Takođe pokazuje njegovo predznanje kroz proročanstva koja obuhvataju generacije, pa čak i milenijume. Kada se Stari i Novi zavet čitaju kao dva dela velike naracije o ljubavi i posvećenosti koju Bog ima prema svom narodu, to slika sveobuhvatnu sliku karaktera stvoritelja neba i zemlje koji je postao čovek, patio i umro da bi obnovio večni odnos koji je oduvek želeo sa svojim narodom.

Mr. D. Tovarišić