Neka od najzanimljivijih arheoloških otkrića su takozvani „artefakti koji nisu na svom mestu“. Ovi čudni nalazi, koliko neočekivani toliko i neobjašnjivi, veoma su cenjeni zbog onoga što bi nam mogli reći o našoj istoriji.

Teoretski, ovi predmeti su „neumesni“ ne onima koji su ih koristili, već nama samima. Mi smo ti koji nismo očekivali da će ih videti, a najuzbudljiviji zaključak koji često izvlačimo jeste da grešimo u vezi sa našom prošlošću.

Takav je slučaj sa Antikiterskim mehanizmom, koji otkriva nivo starogrčke navigacione i računarske sofisticiranosti koji je malo ko sumnjao. Slično tome, mejnski peni, nekada odbačen kao falsifikat, sada se smatra preliminarnim dokazom o Vikinzima u Severnoj Americi vekovima pre Kolumba.

Iz istog razloga su veoma kontroverzni. Artefakti poput Bagdadske baterije ili Londonskog čekića često se odbacuju kao savremeni nesporazumi, ako ne i kao potpuni falsifikati.

A onda postoje artefakti o kojima možemo samo teoretizirati. Takvo je Tamilsko zvono.

Lonac za kuvanje, ni manje ni više

Tamilsko zvono je otkrio kornvolski misionar Vilijam Kolenso 1830.-ih godina, koji je putovao na Novi Zeland. Zvono je otkriveno u blizini Vangareija, gde su ga maorske žene koristile za kuvanje krompira.

Zvono je bilo napravljeno od bronze i u nekom trenutku je polomljeno, što je verovatno razlog zašto je odbačeno i korišćeno kao koks. Ali ono što je bilo najzanimljivije kod zvona bio je natpis koji se protezao sa spoljašnje strane.

Natpis je glasio „Mukaiyyatīṉ vakkucu uṭaiya kappal uṭaiya maṇi“, što bi bilo podjednako zbunjujuće za Maore kao i za sve nas. Jer je natpis bio na starom tamilskom, jeziku koji nije imao mesta na Novom Zelandu 19. veka.

Ni ovo nije bio zastareli natpis, sličan latinskim natpisima na crkvama i vladinim zgradama. Neki od znakova korišćenih u natpisu nisu korišćeni u savremenom tamilskom pismu, i izgledalo je da je zvono možda bilo staro vekovima u vreme kada je otkriveno.

Naravno, činjenica da je zvono bilo još starije samo je pogoršala zagonetku njegovog otkrića. Srećom, postojao je trag kojim se moglo dalje ići.

Natpis se prevodi kao „brodovo Mohojiden Buksa“ i čini se da je ovo rešilo barem deo problema. Pomorska ekspedicija je bila nešto za šta su Tamili bili potpuno sposobni.

Takođe je moguće da su Tamili stigli čak do Novog Zelanda, što bi ukazivalo na kontakt između dva naroda mnogo ranije nego što se ranije mislilo. Upravo je to ono što čini artefakte koji nisu na svom mestu toliko cenjenim, jer često mogu da isprave naše razumevanje istorije na ovaj način.

Naravno, mogao je biti odbačen od strane portugalskog trgovca koji je posetio i Tamile i Maore. Ili je mogao poticati iz brodoloma, mada to zahteva sve veći broj slučajnosti i prevazilazi granice lakovernosti.

Tamilsko zvono se danas nalazi u Muzeju Novog Zelanda Te Papa Tongareva. Njegovo poreklo ostaje misterija i imamo samo ove teorije na osnovu kojih se možemo osloniti.

Mr. D. Tovarišić