Rani Heleni i renesansni umetnici su pokušavali (i uspevali) da naprave mehaničke uređaje koji su podražavali prave životinje, najčešće ptice i njihov let i zvuk. Na taj način, mnogo pre savremenog doba, razvijali su robotiku i kibernetiku. Navodimo primere:

Vekovima su ptice – posebno golubovi i kanarinci – bile popularna tema za pronalazače i inženjere koji su eksperimentisali sa ranim mehaničkim sistemima i robotikom. Uzmimo, na primer, Buba, drevnu mehaničku sovu viđenu u filmu „ Sukob titana“ iz 1981. godine.  Buba je stvorio Hefest da pomogne Perseju u njegovoj potrazi i Bubo je, naravno, bio potpuno izmišljen. Međutim, postojali su stvarni ptičji automati u stvarnoj antičkoj Grčkoj.

Najraniji primer datira iz 350. godine pre nove ere kada je matematičar Arhit iz Tarenta, kome se pripisuju zasluge za izum nauke mehanike, za koji se kaže da je stvorio mehaničkog drvenog goluba  sposobnog da maše krilima i leti do 200 metara, pokretanog nekom vrstom komprimovanog vazduha ili unutrašnje parne mašine. Arhitov izum se često navodi kao prvi robot, a s obzirom na nedavna tehnološka dostignuća, možda bismo ga čak mogli smatrati i prvim  dronom; prvom mašinom sposobnom za autonomni let. Veoma malo detalja je zapravo poznato o drevnom mehaničkom golubu, ali čini se verovatnim da je bio povezan sa kablom i da je leteo uz pomoć kotura i protivtega. Ova rana ptica na navijanje je zabeležena nekoliko stotina godina kasnije na stranicama naučnog teksta matematičara Heroa iz Aleksandrije.

U svom traktatu o pneumatici, Hero je takođe izložio sopstvene dizajne za nekoliko različitih vrsta veštačkih ptica koje bi mogle da se kreću i pevaju kao reakcija na strujuću vodu koja je gurala vazduh kroz male cevi i zviždaljke skrivene unutar njegovih rezbarenih ptica. Od ovih osnovnih dizajna, interesovanje i intriga oko mehaničkih ptica, i automata uopšte, samo su rasli kako su vekovi prolazili.

Umetnuti deo: Da Vinčijeva skica mehaničke ptice. Glavna slika: igračka iz 19. veka zasnovana na sličnom dizajnu (Leonardovi Izgubljeni roboti)

Dobro je poznato da je Leonardo da Vinči bio fasciniran idejom ljudskog leta. Opsesivno je posmatrao kretanje ptica u letu i stvorio desetine dizajna za leteće mašine svih oblika i veličina – od jedrilica sa krilima slepih miševa do helikoptera sa vadičepom. Rastavljao je i dijagramirao ptičja krila u nastojanju da otkrije tajne leta, beležeći sve u kodeksu posvećenom letu napisanom početkom 16. veka. Otprilike u isto vreme, Da Vinči je koristio ono što je naučio da napravi – mehaničku pticu za scensku produkciju. Ptica je, po svim izvorima, bila relativno jednostavna stvar koja je mahala krilima pomoću mehanizma koji se aktivira dok se spuštala niz sajlu. U Da Vinčijevo vreme, takve ptice na žici korišćene su u Firenci kao deo tradicije „Scoppio del Carro“, tokom koje se mehanički golub poznat kao „Columbina“ koristi da pomogne u paljenju vatrometa kao način da se obeleži Uskrs. Tradicija se nastavlja i danas. U neverovatno zabavnoj, ali istorijski sumnjivoj televizijskoj seriji „Da Vinčijevi demoni“, glavni umetnik stvara veoma razrađenog mehaničkog goluba koji više podseća na Hefestovog Bubona nego na jednostavan pozorišni rekvizit:

Možda najpoznatija mehanička ptica pojavila se tokom 18. veka kada je francuski pronalazač  Žak de Vokanson zadivio javnost patkom koja je mogla da krkće, podigne se na noge, savije vrat, maše krilima, pije, jede i, što je najimpresivnije,  kaki. Kao što kažu, ako izgleda kao patka, pliva kao patka i krkće kao patka, onda je verovatno patka – osim ako nije robot. Vokanson je naplaćivao visoku naknadu da bi bio svedok svoje čuvene  mehaničke patke, a pozlaćena patka je brzo postala glavna tema razgovora u Francuskoj, čak je zaslužila i priznanje Voltera, koji je ironično prokomentarisao: „Bez Vokansonove patke koja urinira, ne bi bilo ničega što bi nas podsećalo na slavu Francuske.“

Vokanson je tvrdio da je njegova kreacija koristila složen sistem veštačkih creva napunjenih hemikalijama za „svarivanje“ zrna, a zatim ga evakuisala kroz mehanički sfinkter patke. Iako je to proslavilo Vokansona i sigurno bilo hit na zabavama, pačje varenje je bila prevara – mada i dalje prilično impresivno. U stvarnosti, koristila je složeni mehanički sistem skriven u podijumu gde se zrno sakupljalo u jednoj komori, a veštački izmet napravljen od obojenih prezli ispuštao se iz druge. Međutim, prevara nije otkrivena više od 100 godina. Mnogo nakon što je patka koja je varila bila zaboravljena, ponovo je otkrivena na tavanu zalagaonice, popravio ju je švajcarski časovničar, i na kraju je pala u ruke mađioničara Žan-Ežena Robera-Udena, čoveka po kome je Udini dobio ime, pre nego što je ponovo nestao krajem 19. veka. Rober-Uden je takođe bio časovničar koji je koristio svoj talenat da stvori nekoliko svojih složenih automata.

Da bi usavršio svoje mehaničke ptice, Robert-Uden je provodio dane penjući se po drveću i slušajući ptičje pesme, pokušavajući da ih sam reprodukuje. Sledeći korak je bio da napravi zvižduk naštimovan na određeni ptičji cvrkut, a zatim da osmisli sistem za sviranje zvižduka dok animira kljun i krila ptice sinhronizovano sa zvukom. Uden je zatim sa svojom mehaničkom pticom otišao korak dalje. Stvorio je inovativnu kombinaciju automata koja je uključivala i osnovnog androida – tačnije, mehaničku ženu – i mehaničkog kanarinca. „Žena“ je okretala serinetu – vrstu muzičke kutije koju često koriste pravi ljudi da nauče prave kanarince da pevaju – koja je svirala pesmu koju bi kanarinac zatim savršeno imitirao. Proces se ponavljao: žena je ponovo okretala serinetu, ali pri drugom okretanju, imitacija kanarinca se poboljšavala. Proces se nastavljao sve dok kanarinac nije „naučio“ pesmu i mogao je savršeno da je reprodukuje. Robert-Udenov automat nije samo reprodukovao pesmu, već je i očigledno naučio pesmu.

Tokom vekova u kojima su izrađene ove rane robotske ptice, napravljeno je mnogo drugih različitih vrsta automata, ali ove rane robotske ptice bile su i prikaz tehnološke veštine i odraz trendova (dresiranje kanarinaca bilo je veoma popularno u Francuskoj 19. veka), kao i izrazi čovekovih napora da razume i savlada prirodni svet. Naša fascinacija mehanikom ptica i ptičjeg pevanja nastavlja se do danas.

Mr. D. Tovarišić