Većina priča o susretima sa NLO-ima potiče iz jednog izvora. Ili pojedinac, ili mala grupa ljudi, svedoče nečemu što ne mogu da opišu i dolaze iz onoga za šta su, barem, uvereni da je susret sa vanzemaljcem. Međutim, postoje i one kojima svedoči veliki broj ljudi, kao što je u Japanu pre više od 200 godina…

Kroz istoriju postoje povremeni izveštaji o susretima sa očiglednim vanzemaljcima koji su mnogo šire potvrđeni. Jedna takva je priča o Ucuro-Buneu, „šupljem brodu“ Japana. Nekoliko priča o „šupljem brodu“ koji se nasukao na obalu grada u provinciji Hitači (današnja prefektura Ibaraki) pojavilo se u Japanu početkom devetnaestog veka.

Prema izveštajima, letelica je bila čvrsto izgrađena i imala je providne prozore. Atraktivna mlada žena je izašla iz unutrašnjosti letelice i prišla posmatračima, ali nije mogla da govori japanski, pa su joj ljudi na kraju pomogli da se vrati na svoj brod, koji je potom otplovio.

Nekoliko novina „Kavaraban“ („štampa pločica“) iz 19. veka prenose prilično slične verzije legende. „Toen Šosecu“ („Priče iz zečje bašte“, 1825.), „Hjorju kišu“ („Priče lutalica“, oko 1835.) i „Ume-no-čiri“ („Prašina šljive“, 1844.) su tri najpoznatije.

Opisi su izuzetno precizni, čak i što se tiče odeće mlade žene: nosila je belu kutiju i bila je u somotskim helankama. Neki veruju da je njen čamac u obliku tanjira bio NLO, nazivajući ga „Ucuro-Bune“ (šuplji brod).

Neki, ukazujući na kulturni izolacionizam Japana u tom trenutku, zaključuju da je to bio jednostavno evropski brod i Evropljanka koja je stigla na plažu Hitači, verovatno špijunka. Drugi odbijaju da prihvate da bi običan stranac doveo do objavljenih opisa i veruju da je u pitanju bila boginja, pa čak i vanzemaljka.

Ispovest Toen Šosecua

Priča počinje 22. februara 1803. godine. Lokalni ribari na plaži Harajadori u regionu Hitači radili su na svojim mrežama kada su videli ono što su opisali kao „brod“ koji pluta po talasima.

Kako se brod približavao, mogli su da vide da nije veliki i uspeli su da ga odvuku nazad na obalu. Kada su se nasukali, opisali su ga kao visokog 3,3 metra i širokog 5,5 metara.

Gornji deo je izgledao kao da je napravljen od crveno obloženog ružinog drveta, a donji deo je bio prekriven mesinganim pločama. Nekoliko prozora na gornjem delu bilo je od stakla ili kristala, prekrivenih rešetkama i začepljenih nekom vrstom drvene smole.

Unutrašnja strana Ucuro-Bunea bila je oslikana natpisima na nepoznatom jeziku, a šuplje plovilo je opisano kao da izgleda kao Kako, tradicionalna japanska palionica tamjana, ili drvena čaša za pirinač. Dva čaršava, flaša napunjena sa nekoliko litara vode, malo kolača i malo govedine bili su među robom koju su ribari pronašli.

Ribar je tada primetio lepu mladu damu, verovatno od 18 ili 20 godina. Njena visina je procenjena na 1,5 metar. Žena je imala crvenu kosu i obrve, koje su izgledale kao da su veštački produžene belim ekstenzijama napravljenim od belog krzna ili sitnim, belim pramenovima tekstila.

Ovaj neobični izgled ne zvuči poznato ni japanskim ni drugim istorijskim opisima 19. veka. Damin ten je imao bledoružičastu nijansu, nosila je kutiju ispred sebe koju je odbijala da dozvoli bilo kome drugom da dodirne, i nosila je bogatu, prostranu i glatku odeću napravljenu od nepoznatih tkanina.

Žena je počela da priča, ali niko nije mogao da razume šta govori. Konsultovan je lokalni seoski starešina, koji je pretpostavio da bi ova žena mogla biti princeza stranog kraljevstva koja se udala u svojoj zemlji i da ovo, zapravo, nije prvi takav slučaj.

Veoma sličan artefakt sa ženom je u prošlosti ispran na obližnjoj plaži. U ovom ranijem incidentu, otkrivena je mala daska sa zakačenom ljudskom glavom, a prethodna žena je štitila glavu od svoje kutije, kao što je sadašnji posetilac činio.

Starešina sela je pretpostavio da je žena možda proterana jer se udala protiv očeve volje i da je njen ljubavnik ubijen za kaznu. Dalja istraga žene i njenog čamca bila bi teška i dugotrajna, pa je doneta odluka da se žena vrati u Ucuro-Bune i puštena je da otplovi.

Međutim, nije jasno da li je žena zaista vraćena na plovilo. U nekim pričama ona se vraća svojoj očiglednoj kazni i odlazi sa vozilom, nikada više ne viđena. U drugoj priči, žena iz praznog čamca ostaje i ostari tamo gde je isplivala. Međutim, ništa drugo se nikada ne saznaje o Ucuro-Buneu.

Da li je to bio NLO?

Tanaka Kazuo, profesor na Univerzitetu Gifu u Japanu, vodeći je istraživač Ucuro-Bunea, za koji postoji nekoliko primera u japanskoj istoriji. Tanaka kaže da je počeo da istražuje brod nakon užasnih bombardovanja sarinom u metrou od strane kulta Aum Šinrikjo 1995. godine.

Proročanstva osnivača kulta Aum, Asahara Šoko, i tvrdnje da može da lebdi u vazduhu, privukle su veliku pažnju u to vreme. S druge strane, stariji članovi kulta bili su pripadnici naučne elite.

Počeo je da drži predavanja o paranormalnim događajima kroz naučnu perspektivu, što je zahtevalo da prikupi raznovrsne materijale za nastavu, kao što su informacije o NLO-ima u Sjedinjenim Državama. Dok je to radio, otkrio je japanske priče o Ucuro-Buneu, koji se dogodio mnogo ranije od bilo kakvih bliskih susreta u SAD.

Tanaka je primetio da prikazi Ucuro-Bunea napravljeni u to vreme podsećaju na savremene prikaze letećih tanjira. Da li je ovaj posetilac Japana iz 19. veka zaista mogao biti vanzemaljac?

Međutim, Tanaka primećuje beznadežnost istinskog razumevanja šta su seljani videli i šta je Ucuro-Bune zaista bio. Nijedna olupina ili ostaci vanzemaljca nisu preživeli izveštaj koji bi se mogao analizirati: sve što je ostalo jesu dvosmislena svedočenja svedoka.

Ovo je daleko od netipičnog za susrete sa NLO-ima, jer svim ostalim izveštajima o NLO-ima iz celog sveta nedostaju čvrsti dokazi. Ono što priče Ucuro-Bune, s druge strane, imaju jesu mnogi dokumenti koje treba istražiti kao tragove, nešto što istraživači mogu da ispitaju.

Druge priče i nedavna otkrića

Postoji i druga dokumentacija o viđenjima Ucuro-Bunea u Japanu, kao što je prikaz iz 1825. godine u „Hirokata Zuihicu“ i još jedan iz otprilike istog vremena u „Ošuku Zaki“. Ovi tekstovi sadrže crteže kružnih letelica u obliku diska nepoznate proizvodnje, koje liče na leteće tanjire.

Ispitivanja o tome šta ove slike prikazuju počela su 1844. godine, a ponovo su sprovedena 1925. i 1962. godine. Još uvek nije dato zaključno objašnjenje o tome šta prikazuju, a debata se nastavlja.

Kazuo Tanaka je otkrio i istražio dva neuobičajena otiska mastilom 2010. i 2012. godine. Imali su izveštaje o Ucuro-Buneu iz 1977. godine koji su bili izuzetno slični onima u Hjorju kišuu, osim što su događaj locirali negde drugde.

Ali da li je ovo mogla biti velika buka ni oko čega? Janagida Kunio, istoričarka odgovorna za studije o Ucuro-Buneu iz 1925. i 1962. godine, ističe da su kružni čamci bili uobičajeni u Japanu od davnina; samo elementi zapadnjačkog stila, poput staklenih prozora i mesinganih odbrambenih ploča, daju Ucuro-Buneu strani izgled.

Takođe je otkrio da većina legendi identičnih Ucuro-Buneu zvuči isto: neko otkriva čudnu devojku ili mladu damu u kružnom čamcu i spasava je ili vraća u more. Janagida dalje ističe da najranije verzije Ucuro-Bunea opisuju jednostavne, otvorene čamce od brvana bez kupole na vrhu.

Da li su ove žene proterane na more zbog nedozvoljene romanse, noseći glave svojih ljubavnika sa sobom dok se ne izgube? Za neke je to sve objašnjenje koje je potrebno.

Ali ko ih onda proteruje? Imamo samo priče onih koji pronađu letelice, nikada onih koji osuđuju žene smeštene na brodu na proterivanje. Zašto čudne, evropske karakteristike ako su okrugle letelice deo japanske tradicije?

Za seljane koji su pronašli letelicu 1803. godine, žena je sigurno bila iz drugog sveta. Da li je zemaljskog ili vanzemaljskog porekla, nikada nije konačno dokazano.

Mr. D. Tovarišić