U više nordijskih tekstova pominje se sunčani kamen, a da danas niko ne zna šta je on bio: moćan uređaj za navigaciju do Amerike ili pesnička alegorija!? Evo šta bi on mogao biti:

Reputacija Vikinga je izuzetno porasla poslednjih decenija. Dugogodišnje karakterizacije ovih nordijskih ratnika kao dlakavih, nasilnih i direktnih se opovrgavaju, zamenjujući ih slikom sofisticiranog i nijansiranog naroda.

Većina ovih predrasuda potiče od žrtava nordijskih napada, istina je, i stoga se može oprostiti određeni stepen autorske pristrasnosti. Kada je sve što znate o nekom narodu to da se povremeno pojave na vašem pragu i ubiju sve, može se očekivati da formirate stav zasnovan samo na tome.

Ali sada sa priličnom sigurnošću znamo da su Vikinzi prešli Atlantik vekovima pre Kolumba. To nisu bile samo oportunističke rulje, to su bili vešti mornari i navigatori.

I kako su ovo uspeli, tako pre svih ostalih? Možda su koristili sunčani kamen.

Prirodna navigacija

U stvari, znamo da su koristili sunčani kamen. Nekoliko islandskih tekstova iz srednjeg veka svedoči o upotrebi sunčanog kamena za navigaciju i kopnom i morem zbog njegovog jedinstvenog svojstva da može da pronađe sunce, čak i po oblačnom nebu.

Ovo je važno u Skandinaviji, s obzirom na to da je oblačno nebo često. Mogućnost lociranja sunca znači mogućnost orijentacije u okolini, nešto što nije tako lako učiniti na praznom dnevnom nebu.

Takođe, i neverovatno, čak znamo i šta je sunčani kamen. Nekoliko prirodnih minerala koji se nalaze u Evropi, a najznačajniji su islandski špat (bezbojni kristalni materijal), imaju polarizujuća svojstva koja se javljaju bez obzira da li je nebo vedro ili oblačno, i stoga omogućavaju korisniku da se orijentiše prema suncu, čak i ako ga ne može videti.

Očigledno je da je ovo izuzetno korisno kao alat za navigaciju koji radi potpuno nezavisno od drugih orijentira. Zbog toga je bio idealan za pomorsku navigaciju.

Podjednako očigledno postoji nekoliko značajnih ograničenja efikasnosti sunčevog kamena. Najočiglednije je da ne funkcioniše noću, i nesumnjivo bi mnogo poželjnija nebeska navigacija ponudila bolju alternativu.

Ali ostaje kao zanimljiv kuriozitet vikinške ere, srednjovekovno zapažanje primenjeno u praksi i koristan alat za snalaženje na nepoznatoj teritoriji. Ili jeste?

Vidite, mi zapravo ne znamo da li su sunčevi kamenovi uopšte bili stvarni. Oni su svakako potvrđeni u raznim islandskim izvorima, ali sami ti izvori su problematični.

Hrafnova saga „Sveinbjarnarsonar“ i „Raudulfs þáttr“, glavni izvori koji govore o sunčevom kamenju, u potpunosti su alegorijski. Prvi se odnosi na vizije nebeskih vitezova, a drugi je u potpunosti parabola o Svetom Olafu. Nijedan od njih nije namenjen da se shvati doslovno.

Dakle, ako ništa drugo u ovim tekstovima nije doslovno tačno, da li bi onda sunčani kamen trebalo posmatrati i kao alegorijski? Svakako postoje kasniji srednjovekovni tekstovi koji, oslanjajući se na ove sage, svakako veruju da je sunčani kamen bio stvaran.

A tu je i islandski špat, koji radi sve što bi sunčani kamen trebalo da radi i što bi bilo veoma neverovatno kao slučajno rešenje. Možda se u srži ovih alegorija, nešto magično ipak ispostavilo kao stvarno.