U planinskim predelima stare Crne Gore, još uvek se priča o ženi koja se retko viđala, a još ređe pominjala – Zani, takozvanoj „dlakavoj ženi“. Njena priča, obavijena velom misterije, odjekuje decenijama među starijim meštanima, dok se mlađe generacije pitaju da li je Zana bila stvarna osoba, simbol izolacije, ili možda žrtva retkog genetskog poremećaja. U ovom tekstu istražujemo poreklo legende, moguće naučno objašnjenje i društvene posledice koje je priča o Zani ostavila za sobom.

Legende koje su preživele vreme

Priče o Zani prenose se šapatom, najčešće uz ognjište, kada vetrovi sa planina nose zvuke kroz klance i podsećaju na zaboravljene sudbine. Prema usmenom predanju, Zana je bila žena ogromne snage, visoka gotovo dva metra, sa telom obraslim gustim crnim dlakama. Neki kažu da je govorila nerazumljivo, dok drugi tvrde da je ispuštala samo životinjske krike. Uhvaćena je negde u oblasti Kuča, krajem 19. veka, i dovedena u jedno selo gde su je ljudi držali kao čudnovatu atrakciju – poludivlju ženu iz šume.

U pojedinim verzijama priče, Zana je bila “uhvaćena ženka jetija”, ne-ljudsko biće, nešto između žene i zveri. U drugim, realističnijim narativima, ona je jednostavno bila osoba sa ozbiljnim intelektualnim teškoćama i retkom genetskom bolešću koja izaziva prekomerno maljavost – stanje poznato kao hipertrihoza.

Istorijski tragovi: Zana iz Abhazije

Iako crnogorska priča ima svoje lokalne varijante, zanimljivo je da se sličan narativ pojavljuje u oblasti Kavkaza, konkretno u Abhaziji, gde je zabeležena priča o ženi imena Zana koja je zaista postojala. Prema istraživanjima ruskih etnografa i antropologa s početka 20. veka, Zana je živela u selu Tkhina, gde su je meštani doveli iz šuma oko 1850. godine. Bila je visoka, izuzetno snažna i obrasla dlakama po celom telu. Lokalni stariji ljudi tvrdili su da nije govorila, ali je s vremenom naučila jednostavne radnje i izraze.

Zarobljena iz divljine

Prema usmenim svedočenjima koje su zabeležili ruski etnografi, Zanu su krajem 1850.-ih uhvatili lokalni lovci u šumama oko sela Tkhina, u oblasti Očamčira. Bila je visoka, između 180 i 200 cm, izuzetno snažna, sa tamnom kožom i telom gotovo u potpunosti obraslim crnom dlakom. Imala je istaknute jagodice, široko lice i izrazito izražene vilice – osobine koje su lokalno stanovništvo podsetile na „divlje ljude“ iz starih priča.

Iako se govorilo da je bila potpuno nesposobna za verbalnu komunikaciju, izveštaji tvrde da je s vremenom razvila osnovnu sposobnost razumevanja i izvršavanja jednostavnih komandi. Ipak, bila je agresivna, nepoverljiva, i godinama je držana zatvorena – prvo u kavezu, a zatim u improvizovanim nastambama.

Život u zarobljeništvu

Zana je na kraju predata lokalnom plemiću Edgenu Genabi, koji ju je doveo u svoje domaćinstvo. Njena „drugačijost“ bila je izvor fascinacije, ali i brutalnosti. Držana je više kao egzotična zver nego kao ljudsko biće. S vremenom, prema tvrdnjama, Genaba i njegovi radnici su je naterali na reprodukciju sa više muškaraca. Rodila je najmanje četvoro, a neki izvori navode i osmoro dece. Većina je umrla ubrzo nakon porođaja, jer je Zana, ne razumevši ulogu majke, decu iznosila na hladnoću i ostavljala bez nege.

Međutim, četvoro dece je preživelo i odrastalo među lokalnim stanovništvom. Najpoznatiji među njima bio je sin po imenu Khwit (Hvit), koji je doživeo duboku starost i sahranjen je u selu Tkhin. Fotografije sa početka 20. veka prikazuju ga kao snažnog muškarca neobičnih crta – niskog čela, širokog nosa, jakih vilica – ali u svakom pogledu potpuno ljudskog.

Naučna potvrda: DNK analize i antropološka istraživanja

Slučaj Zane decenijama je bio predmet spekulacija – od toga da je bila „poslednja neandertalka“, preko tvrdnji da potiče od nekog paralelnog humanoidnog soja, pa sve do teorija zavere o eksperimentima u šumama Kavkaza. Međutim, 2013. godine, zahvaljujući savremenoj genetskoj analizi, došlo je do preokreta.

Antropolog Gregorij Pančenko i genetičari iz Ruske akademije nauka uspeli su da dođu do uzoraka DNK iz zuba i kostiju Khwita, Zaninog sina. Testiranja su nedvosmisleno pokazala da Zana nije bila neandertalac, niti „hibridno“ biće, već – moderna Homo sapiens žena afričkog porekla. Njeni geni pokazivali su dominantno subsaharsko poreklo, što je otvorilo mnoga nova pitanja: kako je osoba sa afričkim genetskim tragom završila duboko u planinama Kavkaza?

Najverovatnije objašnjenje je da je Zana poticala od robova koji su, u okviru trgovine ljudima u Osmanskom carstvu i preko Crnog mora, završavali na teritorijama današnje Abhazije. Ako je kao dete ili mlada osoba pobegla ili bila napuštena, mogla je preživeti sama u šumi i vremenom potpuno izgubiti kontakt sa društvom.

I dok su neki tvrdili da je bila odbegla osmanska robinja, vodeći genetičar s Oksforda profesor Brajan Sajks kaže da njena „neuporediva DNK“ opovrgava tu teoriju. On veruje da su njeni preci došli iz Afrike pre više od 100.000 godina i živeli na udaljenom Kavkazu mnogo generacija.
Zanu je na kraju „ukrotio“ plemić koji ju je kupio kao sluškinju i držao je na svom imanju u Thini u Republici Abhaziji. Izveštaji iz tog vremena tvrde da je bila neverovatno mišićava, spavala napolju i trčala gola dok nije umrla na imanju 1890. godine.

Neke od Sajksovih kolega sumnjaju u njegove druge nalaze – koji uključuju tvrdnju da bi nepoznata vrsta medveda mogla biti razlog za viđenja jetija u Butanu. Uprkos nedostatku čvrstih dokaza iz analize navodnih „jetijevih dlaka“, on kaže da je razvio snažan osećaj da „nešto postoji tamo napolju“ nakon razgovora sa desetinama svedoka.

Profesor Sajks nije mogao da kaže da li je jeti, Bigfut ili ruski almasti najbolji kandidat za preživelu rasu ljudskih „majmunoljudi“. Rekao je: „Bigfuta pokušava da pronađe još mnogo ljudi. Ali pretpostavljam da je ili jeti ili alma/almasti, koji žive u nepristupačnim i veoma slabo naseljenim regionima, najverovatniji.“

Ova priča otvara mogućnost da je i balkanska Zana samo lokalna adaptacija kavkaske legende, možda čak i urbana legenda zasnovana na vestima koje su putovale sa Rusima i vojnim trupama tokom 19. i 20. veka.

Hipertrihoza: kada mit dobije ime

Sa medicinske tačke gledišta, Zanina pojava najverovatnije se može objasniti retkim stanjem koje se naziva hipertrihoza, odnosno sindrom „vukodlaka“. Ovaj genetski poremećaj može dovesti do rasta dlaka po celom telu, uključujući lice. Tokom istorije, osobe sa hipertrihozom često su bile predmet senzacionalističkih prikaza na vašarima i cirkusima, poput poznatog Julia Pastane iz 19. veka.

U patrijarhalnim, zatvorenim sredinama, takva pojava izazivala je strah, čuđenje i često okrutnost. Umesto da dobije medicinsku negu ili socijalnu podršku, osoba poput Zane završavala je marginalizovana, eksploatisana i pretvorena u mit.

Žena, mit i ogledalo društva

Zanina priča je više od legende o neobičnoj ženi – to je priča o tome kako društvo reaguje na različitost. Zanina priča nije samo antropološki kuriozitet. Ona je i simbol načina na koji su ljudi kroz istoriju reagovali na „drugačije“. Umesto da dobije pomoć, bila je pretvorena u zarobljenicu, seksualno iskorišćavana, i društveno izolovana. Njena maljavost, nepoznavanje jezika i neuklopljenost u tadašnje norme postale su osnova mita o „divljoj ženi“, a ne povod za empatiju.

S druge strane, njena deca, koja su odrastala među lokalnim stanovništvom i bila obrazovana, svedočila su o njenoj ljudskosti. Uprkos tome, legenda o Zani je nadživela sve naučne dokaze – možda zato što bolje odražava našu potrebu da neobjašnjivo pretvaramo u bajku ili čudovište, umesto da ga prihvatimo i pokušamo razumeti.

Zanimljivo je da se danas, sa razvojem biomedicine i većim razumevanjem ljudske genetike, priče poput Zanine doživljavaju drugačije. Umesto čuda i straha, današnji naučni narativi naglašavaju empatiju, razumevanje i medicinsko objašnjenje. Ipak, narativ o „dlakavoj ženi“ ostaje simbol otpora prema onome što ne razumemo – i što nas, možda, podseća koliko je tanka granica između mita i stvarnosti.

Da li je crnogorska Zana bila stvarna?

Da li je Zana postojala u Crnoj Gori, ili je to samo eho kavkaske žene sa istim imenom? Da li je bila simbol divlje prirode, žrtva bolesti, ili društveno isključena individua čije je telo postalo mit? Na ova pitanja možda nikada nećemo dobiti potpune odgovore. Ali ono što ostaje jeste važnost da takve priče prepoznamo, razumemo i prenesemo – ne kao senzaciju, već kao svedočanstvo o tome kako se društvo odnosi prema drugačijem.

Zana, dlakava žena, nije samo priča o neobičnom telu. Ona je priča o nama – o granicama empatije, strahu od nepoznatog i potrebi da svakom biću damo dostojanstvo, bez obzira na to koliko se razlikuje.

Drugi primeri širom sveta

Slučajevi osoba sa izrazitom dlakavošću, neobičnim fizičkim osobinama ili ekstremnom izolacijom kroz istoriju često su postajali deo mitova, karnevala, medicinskih studija ili društvenih tabu tema. Evo nekoliko poznatih primera iz različitih krajeva sveta koji podsećaju na priču o Zani:

1. Julia Pastrana – „Žena majmun“ (Meksiko, 1834.–1860.)

Julia Pastrana je verovatno najpoznatiji slučaj žene sa hipertrihozom u istoriji. Rođena u Meksiku, imala je celo telo, uključujući lice, prekriveno gustim crnim dlakama. Pored hipertrihoze, bolovala je i od gingivalne hiperplazije, što je davalo njenom licu izraženo istaknute usne i zube.

Prodana je putujućem šoumenu koji ju je predstavio kao „najružniju ženu na svetu“ i „hibrida između žene i orangutana“. Putovala je po SAD-u i Evropi kao deo „freak show“ nastupa. Nakon smrti na porođaju, njeno telo je mumificirano i izlagano decenijama, sve do formalnog ukopa u Meksiku 2013. godine.

2. Fedor Jeftičev – „Jo-Jo, dečak sa psećim licem“ (Rusija, 1868.–1904.)

Fedor je bio rođen u Rusiji sa hipertrihozom, što mu je dalo izgled „dlakavog dečaka sa psećim licem“. Putovao je s cirkusom po Americi i Evropi, često prikazivan kao „živi vukodlak“. Bio je poznat i kao Jo-Jo The Dog-Faced Boy.

Za razliku od mnogih u njegovom položaju, Fedor je bio obrazovan i govorio nekoliko jezika, ali je javno morao glumiti da reži i laje kako bi zadovoljio publiku.

3. Stephan Bibrowski – „Lavlji čovek“ (Poljska/Nemačka, 1890.–1932.)

Rođen u Poljskoj, Stephan je imao hipertrihozu i bio poznat kao Lionel the Lion-Faced Man. Njegovo lice i telo bili su prekriveni svetlom, lavljom dlakom dužine do 20 cm. Njegova majka ga je navodno „poklonila“ nemačkom šoumenu koji ga je izveo na evropsku scenu.

Lionel je bio izuzetno obrazovan i govorio je šest jezika, ali su ga publike gledale prvenstveno kao čudo prirode.

4. Krao Farini – „Živa karika između čoveka i majmuna“ (Tajland, 1880.-te)

Krao je navodno rođen u džungli Tajlanda i pronađen od strane šoumena koji ga je izveo na zapad, tvrdeći da je „dokaz evolucije“. Bio je prekriven smeđim dlakama i prikazivan kao „primitivni čovek“, iako je, kao i drugi, imao sasvim uobičajene ljudske osobine osim hipertrihoze.

5. Supatra ‘Natty’ Sasuphan – savremeni slučaj (Tajland, rođena 2000.)

Supatra iz Bangkoka, poznata i kao „najdlakavija devojčica na svetu“, zvanično je ušla u Ginisovu knjigu rekorda zbog svoje urođene hipertrihoze. Za razliku od ranijih slučajeva, Supatra je dobila podršku porodice i društva, živi normalan život, ide u školu i koristi socijalne mreže. U jednom trenutku obrijala je lice i venčala se.

Njen slučaj pokazuje koliko je savremeno društvo napredovalo u odnosu na tretman osoba koje su u prošlosti bile stigmatizovane i eksploatisane.

6. Dina Sanichar – „Dečak vuk“ iz Indije (oko 1867.–1895.)

Dina Saničar je pronađen kao dete koje je odrastalo među vukovima u džungli Uttar Pradesha. Kada su ga uhvatili, ponašao se životinjski – puzao je na sve četiri, režao i odbijao ljudsku hranu. Nikada nije naučio govoriti, a govorkalo se da je inspirisao priču o Mogleju iz Kiplingove „Knjige o džungli“.

Nije bio dlakav kao Zana ili Julia Pastrana, ali je predstavljao slučaj ekstremne izolacije i „divljeg deteta“, sličan mitovima o „ženi iz šume“.

7. Jesús “Chuy” Aceves – „Čovek vuk“ (Meksiko, savremeni primer)

Jesús i više članova njegove porodice boluju od generalizovane kongenitalne hipertrihoze – redak genetski sindrom koji zahvata samo desetak porodica na svetu. Njegovo lice je u potpunosti prekriveno dlakama, ali živi savremen život i aktivno radi na destigmatizaciji sindroma u medijima.

Zajednička nit: razlika između mita i ljudske priče

Ovi slučajevi se kreću od viktorijanskih senzacionalističkih prikaza do savremenog prihvatanja i normalizacije genetskih razlika. Oni pokazuju da su priče poput one o Zani univerzalne – deo ljudske potrebe da neobično pretvori u mit, da strah obloži bajkom, a „drugačijeg“ etiketira kao zver, čudo ili kaznu.

U svakom od ovih primera, stvarna osoba je postojala iza slike čuda. I dok su neki pronašli mesto u društvu, drugi su ostali zarobljeni između biološke realnosti i društvene stigme.

Mr. D. Tovarišić