Ime pionira kvantne mehanike i fizike čestica, italijanskog genija Etorea Majorana, ostalo je prilično nepoznato, iako je za njegov rad druga osoba dobila Nobelovu nagradu. Njegov misteriozni nestanak 1938. godine ostavio je prazninu koja odjekuje neodgovorenim pitanjima. Ko je bio Majorana i šta se desilo!? Da li se ubio ili je ubijen, ili je nestao u nepoznatom pravcu?

Rad Etorea Majorana je imao ogroman uticaj na svet fizike. Sarađivao je sa nekim od najvećih umova 20. veka i inspirisao ih, pomažući u otkrivanju neutrina i uvodeći u to novu eru fizike.

Pa zašto nije toliko poznat kao neke od njegovih kolega? Briljantni italijanski teorijski fizičar, Majorana je nestao bez traga 1938. godine, ostavljajući za sobom prazninu koja odjekuje neodgovorenim pitanjima.

Kao pionir kvantne mehanike i fizike čestica, njegov doprinos je bio značajan, ali okolnosti koje su okruživale njegov enigmatični nestanak podstakle su decenije spekulacija i intriga.

Da li je ubijen? Da li je sebi oduzeo život? Ili je pobegao da bi počeo ispočetka? Kada je njegov slučaj ponovo otvoren 2011. godine, ljudi su imali više pitanja nego ikad ranije.

Majorana Genije

Etore Majorana je rođen 5. avgusta 1906. godine u Kataniji, na Siciliji, od Fabija Majorana i Domenike Majorana (rođene Miljorini). Bio je neverovatno akademski nadaren od malih nogu, sposoban za zapanjujuće matematičke podvige u glavi poput množenja velikih brojeva i izračunavanja kvadratnih i kubnih korena u glavi.

Kao dečak, pričalo se da je bio izuzetno stidljiv, osobina koja će se nastaviti i u odraslom dobu. Godine 1923. otputovao je u Rim gde je počeo da studira inženjerstvo na prestižnom univerzitetu Sapienca.

Pet godina kasnije, na nagovor čuvenog fizičara Emilija Segrea, Majorana je doneo odluku koja će zauvek promeniti nauku i prebacio se na fiziku. Brzo se pridružio Enriku Fermiju, čoveku koji je izumeo prvi nuklearni reaktor, kao jedan od njegovih čuvenih „dečaka iz Via Panisperna“. Radio je sa timom kao teorijski fizičar.

Teško je sumirati Majoranin genijalni talenat ako niste studirali fiziku. Majoranino stručno znanje prvenstveno se odnosilo na kvantnu mehaniku, gde je pokazao izuzetan uvid u ponašanje fundamentalnih čestica.

Njegovi doprinosi su bili ključni za unapređenje teorijskih osnova kvantne fizike. Majoranin rad se fokusirao na razumevanje prirode čestica, posebno fermiona, a njegove ideje su imale trajan uticaj na ovu oblast.

Godine 1929., sa samo 23 godine, Majorana je osvojio svoju pohvalu (Laurea) iz fizike na Univerzitetu La Sapienca u Rimu. Rad koji je objavio tri godine kasnije pomogao je u stvaranju potpuno nove podgrane atomske fizike, proučavanja radiofrekventne spektroskopije.

Nedugo nakon toga, 1933. godine, napustio je Italiju i otputovao u Lajpcig, u Nemačkoj. Dok je bio tamo, radio je i sprijateljio se sa još jednim značajnim fizičarem, Vernerom Hajzenbergom, pionirom kvantne fizike.

Majoranino istraživanje nije samo pomoglo u revolucionisanju našeg razumevanja kvantne fizike. Sarađivao je sa nekim od najpoznatijih fizičara tog perioda, pomažući im da završe svoja istraživanja. Svi koji su radili sa njim brzo su stekli veliko poštovanje za njegov rad.

Ovo je najbolje sumirao sam Enriko Fermi koji je Majoranu opisao na sledeći način: „Postoji nekoliko kategorija naučnika u svetu; oni drugog ili trećeg ranga daju sve od sebe, ali nikada ne stignu daleko. Zatim, tu su i oni prvog ranga, oni koji prave važna otkrića, fundamentalna za naučni napredak. Ali onda su tu genijalci, poput Galileja i Njutna. Majorana je bio jedan od njih.“ Zaista velika pohvala.

Velika dostignuća

Decenijama su neka od Majoraninih najvećih dostignuća ostajala previđena. To je uglavnom bilo zbog činjenice da je čovek mrzeo da privlači pažnju. Retko je direktno preuzimao zasluge za svoja otkrića, smatrajući ih dosadnim i neupečatljivim. U celoj svojoj karijeri napisao je samo devet radova.

Njegov najznačajniji doprinos bio je formulisanje Majoranine jednačine, revolucionarnog teorijskog okvira koji je opisao čestice sposobne da budu sopstvene antičestice. Ovaj koncept, poznat kao Majoranini fermioni, uveo je novu dimenziju u razumevanje fizike čestica.

Pored Majoranine jednačine, napravio je značajan napredak u proučavanju neutrina, doprinoseći vrednim uvidima u njihova svojstva i ponašanje. Fermi je želeo da Majorana napiše članak o njegovom otkriću, ali je uvek stidljivi Majorana to odbio. Sledeće godine, drugi fizičar je upotrebio eksperiment da dokaže da je Majoranin neutron stvaran i za to je zaradio Nobelovu nagradu.

Njegova dostignuća su bila toliko impresivna da je Majorana 1938. godine, u relativno ranoj dobi od 31 godine, postavljen za redovnog profesora teorijske fizike na Univerzitetu u Napulju. Zahtevali su od njega da ne polaže ispite niti da dokazuje svoje akreditive, navodeći „visoku slavu jedinstvenog stručnog znanja postignutog u oblasti teorijske fizike“.

Nestanak

Majorana se 1933. godine teško razboleo od gastritisa i pokazivao je znake akutne iscrpljenosti. To je označilo silaznu spiralu u kojoj je četiri godine postao gotovo potpuni pustinjak.

Zatvarao se u sebe, retko posećujući univerzitet i odbijajući da komunicira sa porodicom ili prijateljima. Tokom ovog perioda nije ništa objavljivao, radeći na svojim teorijama u tajnosti.

Stvari su se popravile 1938. godine, do kada se dovoljno oporavio da prihvati poziciju na Univerzitetu u Napulju, ali to nije dugo trajalo. 25. marta 1938. nestao je pod izuzetno čudnim okolnostima. Izgleda da su svi koji su ga poznavali imali drugačiju teoriju o tome šta se dogodilo.

Počelo je tako što je mladi naučnik podigao sva svoja sredstva iz banke, a zatim otputovao iz Napulja u Palermo. Smatra se da je možda putovao tamo da poseti prijatelja, Emilija Segrea, koji je u to vreme zapravo bio u SAD-u.

Dok je bio u Palermu, Majorana je kupio povratnu kartu za Napulj, ali je nikada nije iskoristio. Ubrzo nakon kupovine, poslao je pismo svom šefu, Antoniju Kareliju, direktoru Fizičkog instituta u Napulju, u kojem je naveo da se neće vraćati.

Izvinio se zbog eventualnih problema i zamolio za oproštaj. Najčudniji deo pisma, međutim, bio je način na koji ga je završio, kriptično rekavši: „Molim vas da me se setite svima onima koje sam naučio da upoznam i cenim u vašem institutu: čuvaću lepo sećanje na sve njih barem do 23 časa večeras, a moguće i kasnije.“

Njegovo telo nikada nije pronađeno, a nestanak je ostao misterija decenijama.

Neki od Majoraninih bivših kolega sumnjali su da je čovek izvršio samoubistvo. U prošlosti je bio problematičan, preopterećivao se poslom i ponašao se čudno. Deo o „23 časa večeras“ takođe je imao prizvuk konačnosti, što je neke navelo da poveruju da se bacio u okean.

Drugi su se pitali da li se povukao u manastir. Majorana je odrastao u katoličkoj porodici i dalje je bio religiozan čovek uprkos svojim naučnim sklonostima. Mnogi članovi njegove porodice verovali su da je napustio svoj stari život da bi živeo jednostavnijim. Njegov stari ispovednik, monsinjor Ričijeri, izjavio je da se Majorana nikada ne bi ubio, ali da je u prošlosti doživeo „mistične krize“.

A onda postoje i oni koji su verovali da je kidnapovan ili ubijen. Kada je Majorana prvi put otputovao u Nemačku da radi sa Hajzenbergom, Nemci su bili na vlasti, ali Drugi svetski rat još nije počeo. Postoji teorija da je Majorana možda kidnapovan ili ubijen kako bi se sprečilo da njegov genije bude iskorišćen za izgradnju atomskog oružja, bilo od strane Britanaca, Amerikanaca ili Nemaca.

Zatvaranje slučaja

Još jedna popularna teorija bila je da je Majorana emigrirao, bilo u Argentinu ili Venecuelu, kako bi započeo novi život. Rimsko tužilaštvo je 2011. godine ponovo otvorilo slučaj Majoraninog nestanka nakon što se javio svedok koji je tvrdio da je upoznao Majoranu u Buenos Ajresu nakon Drugog svetskog rata.

U junu te godine, italijanska policija, karabinjeri, objavila je da je analizirala fotografiju muškarca snimljenu u Argentini 1955. godine. Koristeći softver za prepoznavanje lica, utvrđeno je da muškarčevo lice ima deset tačaka sličnosti sa Majoraninim. Zaključili su da je verovatno u pitanju ista osoba.

Četiri godine kasnije, 4. februara 2015. godine, kancelarija rimskog tužioca je objavila da je slučaj zatvoren. Verovali su da je Majorana bio živ i živeo u Valensiji između 1955. i 1959. godine. Nisu imali razloga da veruju da je Majorana bio primoran da napusti svoj život i smatrali su da je to učinio po ličnom izboru.

Da li je italijanska policija ispravno postupila? Nisu svi uvereni. Mnogima se čini da je višedecenijski slučaj završen pomalo previše uredno i pomalo prebrzo.

Previše pitanja je ostalo bez odgovora. Zašto je to uradio? Šta je radio svih tih godina? Šta se na kraju desilo sa Majoranom?

Uprkos opsežnim istragama i ponovnom otvaranju slučaja, misterija i dalje postoji. Teorije o njegovoj sudbini, od dobrovoljnog nestanka do političkih motiva, ističu dvosmislenost koja obavija poslednje dane ovog briljantnog fizičara. Nestanak Etorea Majorane i dalje zaokuplja maštu, podsećajući nas da čak i u potrazi za naučnom istinom, neka pitanja ostaju nedostižna i enigmatična.

Mr. D. Tovarišić