Da li znate gde je izvedena prva detonacija atomske bombe, koja je dovela do smrti velikog broja odojčadi, raka i decenija zdravstvenih problema?

Dana 16. jula 1945. godine, Dž. Robert Openhajmer i naučnici Projekta Menhetn detonirali su atomsku bombu po prvi put na poligonu Triniti u Novom Meksiku. Eksplozija se dogodila više od 300 kilometara od laboratorije Los Alamos gde su napravili oružje. Ali poligon, koji se nalazio u basenu Tularosa, nije bio izolovano područje. Skoro pola miliona ljudi, od kojih su mnogi bili Hispanoamerikanci i Indijanci, živelo je u radijusu od 150 milja od detonacije – neki su bili udaljeni samo 20 kilometara. Ovi ljudi i drugi niz vetar od eksplozije postali su prve žrtve nuklearnih padavina.

Mnogi od njih su čuli (i osetili) eksploziju Trinitija oko 5:30 tog jutra i videli su jaku eksploziju koju je stvorila na nebu. Neki su imali direktan kontakt sa radioaktivnim otpadom. Jedna svedokinja u letnjem kampu u Ruidozu, Novi Meksiko, kasnije je ispričala da su se ona i druge devojčice igrale u padajućim belim ostacima kao da je sneg, hvatajući ih jezikom i trljajući po licu. Druge su došle u kontakt sa radioaktivnim otpadom kroz svoju okolinu, jer je radioaktivni otpad zarazio okolnu vodu, useve, stoku i zemljište.

Američka vlada, želeći da izbegne paniku i održi visok nivo tajnosti projekta iz ratnog vremena, rekla je stanovnicima basena Tularosa da je eksplozija koju su videli bila samo slučajna eksplozija municije i pirotehnike. Zvaničnici su odlučili da ne evakuišu područje, niti da upozore stanovnike na potencijalne posledice po zdravlje. Pa ipak, čak i nakon što su SAD bacile atomske bombe na Hirošimu i Nagasaki nekoliko nedelja kasnije – ubivši procenjenih 110.000 do 210.000 ljudi i efikasno okončavši rat – vladini zvaničnici i dalje nisu obavestili stanovnike basena Tularosa o potencijalnim posledicama eksplozije. Kada su direktno upitani o zdravstvenom riziku detonacije, negirali su bilo kakvu potencijalnu opasnost.

Odluka Sjedinjenih Država da upotrebe atomsku bombu doneta je nakon velike debate, ali je ipak dovela do masovnog gubitka ljudskih života.

Američki zvaničnici ignorisali su smrt odojčadi

Jedna od najneposrednijih posledica Triniti testa po zdravlje bio je porast smrtnosti odojčadi. Godine 1947., uznemirena zdravstvena radnica u Rozvelu po imenu Ketrin S. Benke napisala je pismo Stafordu Vorenu, koji je bio odgovoran za bezbednost od zračenja tokom projekta Menhetn, pitajući ga da li ove smrti imaju ikakve veze sa Triniti testom.

„Koliko se sećam, u avgustu 1945. godine, mesec dana nakon što je prva bomba testirana u Novom Meksiku, ovde je bilo oko 35 smrtnih slučajeva odojčadi“, napisala je Benke u svom pismu Vorenu, prema časopisu „Bilten atomskih naučnika“. „Koliko razumem, stopa smrtnosti u Alamogordu, bliže mestu testiranja, bila je čak i veća nego u Rozvelu.“

U to vreme, naučnici su razumeli da izlaganje nuklearnom zračenju može dovesti do tumora, raka i drugih negativnih zdravstvenih posledica. Zapravo, pet dana nakon testa Triniti, Voren je rekao vođi projekta Menhetn, generalu Lesliju Grouvsu, da “nuklearne padavine iz testa predstavljaju „veoma ozbiljnu opasnost“ na području od 2.700 kvadratnih milja niz vetar od lokacije Triniti.”

Uprkos Vorenovom saznanju da radioaktivne materije predstavljaju ogroman zdravstveni rizik, njegov asistent je odgovorio Benkeovoj da nije čuo za povećanje smrtnosti odojčadi, ali da je u svakom slučaju „želeo da vas uveri da bezbednost i zdravlje ljudi uopšte nisu ni na koji način ugroženi“.

Triniti test je stvorio stalnu zdravstvenu krizu

Tokom narednih nekoliko decenija, kod ljudi koji su preživeli eksploziju počeo se da razvijaju rak, srčane bolesti i druge zdravstvene probleme. Kod ljudi rođenih nakon eksplozije takođe su se razvili ovi problemi. To se dogodilo ne samo zato što su radioaktivne padavine iz Trinitija ostale u životnoj sredini; drugi faktori su uključivali lokalno rudarstvo uranijuma (uranijum je ključna komponenta konstrukcije atomske bombe) i migraciju radioaktivnih padavina iz nuklearnih testova u Nevadi počev od 1950.-ih godina.

Ljudi koji su živeli u blizini Trinitija i drugih nuklearnih testova počeli su da se identifikuju kao „živitelji nizvodno“ i povezivali su zdravstvene probleme svojih zajednica sa vladinim nuklearnim testovima. Godine 1990., Sjedinjene Države su usvojile Zakon o nadoknadi izloženosti zračenju kako bi obezbedile novac nekim stanovnicima nizvodno od testnog poligona u Nevadi, blizu Las Vegasa. Međutim, zakon ne pruža nikakvu nadoknadu niti izvinjenje stanovnicima nizvodno od testnog poligona Triniti.

Tina Kordova je 2005. godine suosnivala Konzorcijum za stanovnike nizvodnog područja basena Tularosa kako bi skrenula pažnju na izloženost regiona zračenju i zahtevala akciju vlade. Organizacija promoviše amandmane na Zakon o kompenzaciji izloženosti zračenju koji bi obuhvatio stanovnike nizvodnog područja Novog Meksika i druge ljude sa izloženošću nuklearnom zračenju.

Zakon iz 1990. godine „priznanje je naše vlade štete koju su naneli drugim stanovnicima nizvodnih delova zemlje“, kaže Kordova, koja je rođena u Tularosi 1959. godine i preživela je rak. „Problem je što program ne ide dovoljno daleko jer je izostavio prve ljude ikada izložene zračenju iz bombe, a to su ljudi Novog Meksika.“ U izveštaju iz 2010. godine, Centri za kontrolu i prevenciju bolesti zaključili su da su stope izloženosti iz Triniti testa „merene na nivoima 10.000 puta većim od trenutno dozvoljenih.“ Prva nuklearna detonacija izazvala je kontinuiranu zdravstvenu krizu zbog koje stanovnici nizvodnih delova Novog Meksika i dalje zahtevaju izvinjenje i nadoknadu štete.