Slojevi sedimenta ukazuju na to da je pre 7.500 godina mediteranska voda bučno ušla u Crno more.

„…izvori velikog bezdana [se] razbuktaše, i otvoriše se nebeska okna. I kiša je padala na zemlju četrdeset dana i četrdeset noći.“

Ovaj citat iz Knjige Postanja deo je poznate priče — priče o Nojevom potopu. Naučnici već dugo znaju da Biblija nije jedino mesto gde se ova priča nalazi — zapravo, biblijska priča je slična mnogo starijoj mesopotamskoj priči o potopu u epu o Gilgamešu. Naučnici obično pripisuju stvari poput svetske pojave priča o potopu uobičajenim ljudskim iskustvima i našoj ljubavi prema ponavljanju dobrih priča, ali su nedavno naučnici počeli da otkrivaju dokaze da Nojev potop može imati osnovu u nekim prilično zapanjujućim događajima koji su se odigrali oko Crnog mora pre oko 7.500 godina.

Naučna verzija Nojevog potopa zapravo počinje mnogo pre toga, tokom poslednjeg velikog zaleđenja pre nekih 20.000 godina.

To je bilo vreme kada je Zemlja izgledala mnogo drugačije od onoga na šta smo danas navikli. Debeli ledeni pokrivači prostirali su se od Severnog pola sve do Čikaga i Njujorka. Sva ta voda je morala odnekud da dođe, pa je nivo okeana bio oko 120 metara niži nego što je danas. U suštini, voda koja je isparila iz okeana padala je kao sneg (koji je zbijen u glacijalni led), a ne kao kiša (koja bi se vraćala i obnavljala okeane kao što je to sada slučaj). Istočna obala Sjedinjenih Država bila je 110 do 240 kilometara dalje nego što je danas, a mesta poput Menhetna i Baltimora bila su gradovi u unutrašnjosti. Tokom ovog perioda, otopljena voda sa evropskih glečera slivala se do crnomorskog basena, a zatim kroz rečni kanal u Sredozemno more. Pošto je Sredozemno more povezano sa svetskim okeanom kod Gibraltara, bilo je i 120 metara niže nego što je danas, pa je ovaj tok slatke vode kroz Crno more išao nizbrdo.

Dva geologa sa Zemljine opservatorije Lamont-Doerti na Univerzitetu Kolumbija ponudila su novu teoriju o tome šta se dalje desilo. Vilijam Rajan i Volter Pitman, u delu „Nojev potop“ (Sajmon i Šuster), postuliraju da se vremenom svet zagrejao, glečeri povukli i otopljena voda sa evropskih glečera počela je da teče na sever u Severno more, lišavajući Crno more njegovog glavnog izvora obnavljanja vode. Nivo Crnog mora je počeo da opada, a veći deo područja oko njegove severne granice – područje koje se graniči sa današnjim Krimom i Azovskim morem – postao je kopno. U ovom trenutku, nivo Crnog mora bio je nekoliko stotina stopa (više od 100 metara) ispod nivoa Sredozemnog mora, a dva su bila razdvojena barijerom Bosfora, tadašnjeg kopna. Ova situacija, sa svetskim okeanom koji je rastao dok je Crno more opadalo, nije mogla da traje večno. Na kraju, poput prelivene kade, Sredozemno more je moralo da se izlije u crnomorski basen.

Ideja da okeanski baseni mogu katastrofalno da se poplave tokom perioda porasta nivoa mora nije ništa novo u geologiji. Pre pet miliona godina, mnogo pre nego što je bilo ljudi u blizini, dogodio se upravo takav događaj. Nivo Atlantskog okeana je opao ili se dogodio neki tektonski poremećaj, zbog čega voda više nije mogla da prođe, a Sredozemno more se postepeno smanjivalo na pustinju prošaranu nekoliko slanih delova okeana. Nakon toga, kada se ili Atlantik ponovo podigao ili se dogodila neka druga geološka promena, okeanska voda je počela da se vraća u nekadašnje more. Basen se napunio i stvoreno je današnje Sredozemno more.

Takve stvari znamo jer sedimenti otkrivaju istoriju. Rajan i Pitman su počeli da uzimaju uzorke današnjeg Crnog mora. Činilo se da uzorci zaista pričaju čudnu priču, posebno u severnim oblastima. Na samom dnu uzorka, desetine metara ispod sadašnjeg morskog dna, pronašli su slojevito blato tipično za rečne delte.

Datiranje ugljenikom školjki u ovom blatu ukazuje da je formirano pre između 18.000 i 8.600 godina. Ovi podaci pokazuju da je područje Crnog mora veličine Floride moglo biti veoma slično današnjem donjem toku delte Misisipija – bogato poljoprivredno zemljište sa obilnim zalihama slatke vode.

Direktno iznad slojeva blata nalazi se sloj onoga što Pitman naziva „školjkastim hašom“ – sloj debljine 2,5 cm od polomljenih školjki – prekriven sa nekoliko desetina centimetara finog sedimenta, tipa koji reke danas donose u Crno more. Školjke u „hašu“ su tipične za ono što je bilo u Crnom moru kada je bilo slatkovodna površina. Fini sedimenti sadrže dokaze o vrstama slane vode koje su ranije bile nepoznate u Crnom moru. Upravo tumačenje ovih slojeva nam govori šta se dogodilo tog neizbežnog dana kada je porast nivoa mora u Sredozemnom moru dostigao osnovu sedimenata na dnu Bosfora – i nastao je pravi pakao.

Kada je Sredozemno more počelo da teče ka severu, „pukao je čep“ i gurnulo te sedimente u „jezik“ rastresitog sedimenta na dnu onoga što će postati današnje Crno more (ovaj jezik se i dalje može videti u jezgrima uzetim sa dna okeana u tom području). Kako se protok vode povećavao, počela je da se useca u samu temeljnu stenu. Stena u ovom području je polomljena – Pitman je naziva „đubretom“ – i čak i danas su odroni veliki inženjerski problem za puteve usečene u litice duž Bosfora. Dolazeća voda je na kraju iskopavala kanal dubok više od 100 metara dok se ulivala u basen Crnog mora, menjajući ga iz slatkovodnog jezera u slani okean. U ovom scenariju, blato ispod školjke predstavlja sedimente iz reka koje su hranile slatkovodno jezero, školjka predstavlja ostatke životinja koje su živele u tom jezeru, a slojevi iznad njega su rezultat prodora slane vode.

Pitman i Rajan veruju da bi upravo ovaj događaj mogao biti potop zabeležen u Knjizi Postanja. Slana voda se izlila kroz dublji kanal, stvarajući vodopad 200 puta veći od Nijagarinih vodopada (svako ko je ikada putovao do podnožja vodopada na brdu „Devojka magle“ osetiće kolika je to moć). Za samo jedan dan, kroz kanal je prošlo dovoljno vode da pokrije Menhetn do dubine najmanje dva puta veće od visine Svetskog trgovinskog centra, a huka vode koja se sliva čula bi se najmanje 160 kilometara daleko. Svako ko je živeo na plodnim poljoprivrednim zemljištima na severnom obodu mora imao bi mučno iskustvo gledanja kako se granica okeana pomera ka unutrašnjosti brzinom od 1600 metara dnevno.

Pored toga, Pitman i Rajan ističu ono što arheolozi koji proučavaju drevne civilizacije znaju već dugo vremena: da se otprilike u vreme potopa, brojni ljudi i novi običaji iznenada pojavili na mestima udaljenim jedna od druge, poput Egipta i podnožja Himalaja, Praga i Pariza. Među ljudima su bili i govornici indoevropskog jezika, jezika iz kojeg je izvedena većina modernih evropskih i indijskih jezika. Pitman i Rajan sugerišu da bi ovi ljudi, u stvari, mogli predstavljati dijasporu crnomorskih poljoprivrednika koji su poplavom proterani iz svojih domova, i da je sama poplava mogla biti uzrok raspada indoevropskih jezika.

Nažalost, dokazi o ovoj dijaspori su znatno manje čvrsti od dokaza o samom potopu. Lingvisti već dugo znaju kako da rekonstruišu drevne jezike posmatrajući reči koje su preživele kod potomaka tih jezika danas. Datum događaja poput razdvajanja indoevropskih jezika može se zatim proceniti upoređivanjem tih reči sa artefaktima pronađenim tokom iskopavanja – jezik verovatno neće imati reč za „točak“, na primer, osim ako zapravo ne koristi vozila na točkovima. „Malo je verovatno da su se indoevropski jezici razdvojili pre 3500. godine pre nove ere (to jest, 2.000 godina nakon potopa u Crnom moru)“, kaže lingvista Univerziteta u Čikagu Bil Darden, zasnivajući svoj zaključak na ovoj vrsti argumenta. Ako su on i njegove kolege u pravu, onda će deo priče o potopu koji se odnosi na dijasporu biti samo još jedna lepa teorija koju su oborile ružne činjenice.

Volter Pitman priznaje da postoji kontroverza oko ovog dela njegove teze, ali ne može da odoli jednom poslednjem nepoštovanom geološkom zapažanju: „Kada pogledate naselja koja su ti ljudi izgradili“, kaže on, „nijedno od njih nije manje od 45 metara iznad nivoa mora!“