U svetu punom istorijskih ličnosti, diplomata i reformatora, neka imena ostaju u polusenci – poznata samo najupućenijima. Jedno takvo ime je Emilio Ognjenović, pripadnik iseljeničke porodice iz Crne Gore. Ko je zapravo bio ovaj intrigantni čovek i kakve je veze imao sa papom Franjom, jednim od najuticajnijih papa modernog doba?

Misteriozni početak

Emilio Ogñénovich (Olavarria, 25. januara1923. – 29. januara 2011.) je bio nadbiskup Mercedesko-lujánske nadbiskupije. Crnogorskog i hrvatskog je porekla, zanimljivo, ne mnogo daleko od mesta gde je rođen i Jorge Mario Bergoglio, budući papa Franjo. Njegovi roditelji, potomci srpskih emigranata, gajili su duboko ukorenjene vrednosti vere, rada i obrazovanja, što je Emiliano nosio sa sobom tokom čitavog života.

Po jednima je rođen u Olavarriji, Buenos Aires, a po drugima na Cetinju 25. januara 1923. godine kao Milan Ognjenović. Po ocu je poreklom iz pivskog sela Mratinja, od bratstva Ognjenovića. Majka mu je Hrvatica iz Dalmacije. Po daljim korenima po ocu je iz Banjana i Kotora. Emilio je bio najstarije dijete od petoro dece Simona Ognjenovića i Rose Gregov Vulešević. Simon je iz Crne Gore, a u Argentinu je emigrirao između 1921. i 1924. godine. Praded mu je bio Špiro Ognjenović, poznati muzičar i kompozitor, koji je posle bio sekretar ministarstva finansija Kneževine Crne Gore, brat Milene Ognjenović Pavlović za koju mnogi drže da je prva crnogorska koncertna pijanistkinja. Emiliov deda Stevan Špirov Ognjenović, bio je poznati crnogorski lekar, školovan u Petrogradu i Beču, koji je kad se vratio u Crnu Goru bio upravnik bolnice Knjaginja Zorka u Nikšiću te potom na Cetinju u bolnici Danilo I.

Otac njegove majke, Marije Petrović, je bio vojvoda Đuro Petrović Njegoš. Ubrzo po dolasku u Argentinu Simon se ženi Rosom, čiji je otac poreklom iz Hercegovine a majka iz Zadra. Po rođenju Emilio je kršten u ruskoj pravoslavnoj crkvi Svete Trojice u Buenos Ajresu, koja je podignuta na inicijativu srpskih iseljenika uz donaciju ruskog cara 1901. godine. Nakon poslednjeg porođaja, Rosa se teško razbolela, smatra se da je uzrok bio neka vrsta postporođajne infekcije. Zbog velike tuge za svojom suprugom, za čije spasenje nije bilo nikakve nade, Simon umire od srčanog udara svega nekoliko sati pre Rose. Brigu o deci preuzima Rosina majka, koja je bila poreklom iz Zadra od porodice Gregov. U godinama koje su sledile Emilio je stekao vaspitanje u skladu sa katoličkom tradicijom, i upravo je taj period najviše uticao na njegovu kasniju odluku da se posveti svešteničkom pozivu.

Već kao mladić, Ognjenović se izdvajao bistrinom, sposobnošću da povezuje ljude različitih vera i kultura, i neverovatnim talentom za jezike. Govorio je španski, italijanski, srpski, latinski i osnovno francuski, što će se kasnije pokazati kao ključno za njegovu karijeru.

Studije i uspon

Kao stipendista crkvenih organizacija, Emilio je studirao teologiju i diplomatiju u Buenos Airesu. Bio je među najboljima u svojoj generaciji, ali umesto da izabere sveštenički put, odlučio je da radi u pozadini, kao savetnik i veza između crkve i civilnog društva. Njegova skromnost i odbojnost prema reflektorima učinili su ga idealnim čovekom za delikatne zadatke.

Postao je sveštenik 17. decembra 1949. godine, zaredio ga je tadašnji biskup Mersedesa Anunsijado Serafini. Imenovan je, od strane pape Jovana Pavla II, 1. oktobra 1979. godine za pomoćnog biskupa u Baija Blanci i titularnog biskupa Milibarke, a rukopoložen 18. novembra iste godine od strane nadbiskupa Baija Blanke Horhea Majera. U junu 1982. godine Ognjenović je izabran za biskupa Mersedesa. Imao je dobre odnose sa papom Jovanom Pavlom II što je uticalo da biskupija Mersedes bude 1997. godine uzdignuta u rang nadbiskupije, a on postane nadbiskup Mersedesko-luhanske nadbiskupije. Zbog starosti se povlači 7. marta 2000. godine. Živeo je neko vreme u kuriji u Buenos Ajresu, a potom u domu za penzionere sveštenike. Umro je 29. januara 2011. godine, u 88 godini života.

Diskretni arhitekta promena

Kako su godine prolazile, Ognjenović je postajao važna figura u argentinskoj crkvenoj diplomatiji. Bio je tihi posrednik između crkve i sindikata, između siromašnih zajednica i bogatih donatora, između različitih političkih frakcija.

Njegov posao nije bio da donosi odluke, već da pomaže u pripremi terena, da savetuje, da izgladi nesuglasice pre nego što eskaliraju. Njegova diskretna i suptilna uloga često je značila razliku između neuspeha i uspeha u složenim pregovorima.

Ognjenović je bio pripadnik veoma konzervativne struje unutar katoličke crkve u Argentini, bio je poznat po svom zalaganju protiv abortusa i razvoda, kao i podršci onim političkim strujama čiji je program bio zasnovan na istom viđenju. On je predvodio 1987. godine povorku tokom koje je nošena Gospa iz Luhana na centralnom trgu ispred zgrade vlade u Buenos Ajresu, kojoj je tada prisustvovao i bivši argentinski predsednik Arturo Frondizi. Ona je bila organizovana kao protest protiv predloga zakona o razvodu braka koji je predložila vlada predsednika Raula Alfonsina. Zbog slabog odziva i nedovoljne podrške jednog dela crkve, najveći pokušaj protesta protiv donošenja ovog zakona nije uspeo. Ognjenović je tada odsutne biskupe optužio za izdaju.

Prvi susret sa Horheom Bergoljom dogodio se krajem 1950-ih godina. Bergoljo je tada bio mladi student, a Emilio već formirana figura među laicima koji su želeli obnovu crkve kroz neposredno služenje siromašnima. Njihovo poznanstvo brzo je preraslo u prijateljstvo, zasnovano na zajedničkom uverenju da crkva treba da bude blizu narodu, jednostavna, autentična.

Kada je Horhe Mario Bergoljo postao nadbiskup Buenos Airesa 1998. godine, Emilio je već imao reputaciju “čoveka od poverenja”. Iako nikada nije formalno bio deo Bergoljovog kabineta, njegovo mišljenje bilo je često traženo iza zatvorenih vrata.

Veza sa Vatikanom

Iako Emilio nije dočekao da vidi Bergolja na Petrovom prestolu – preminuo je 2011. godine – njegovo nasleđe i savetodavna uloga ostali su duboko ukorenjeni u Franjinoj viziji crkve.

Papa Franjo, izabran 2013. godine, često se pozivao na principe koji su godinama ranije oblikovani u razgovorima sa Emilijem: potrebu za crkvom otvorenih vrata, za crkvom koja živi sa i za siromašne, za crkvom koja se reformiše iznutra, počevši od poniznosti.

Mnogi principi na kojima su zasnovane Franjine reforme – poput transparentnosti u upravljanju finansijama, decentralizacije moći i jačanja uloge laika – nose pečat tihih razgovora koji su vođeni daleko od vatikanskih hodnika.

Papa Franjo kasnije je, u privatnim razgovorima, često pominjao Emilija kao jednog od „onih retkih ljudi koji su više verovali u svetlo od vlastite senke.“

Emilio je bio jedan od tihih zagovornika osnivanja saveta kardinala koji je pomagao papi Franji u reformi Kurije – upravnog tela Vatikana. Njegova vizija crkve kao “terenske bolnice” – mesta koje najpre leči rane, a tek onda sudi – bila je potpuno usklađena sa Franjinim idealima.

Tiha smrt, trajno nasleđe

Emilio Ognjenović preminuo je 2011. godine, daleko od javnosti, u rodnom selu gde je sve i počelo. Njegova smrt nije izazvala velike naslove u medijima, ali je u crkvenim krugovima izazvala tiho poštovanje i setu.

Kasniji Papa Franjo je privatno poslao pismo njegovoj porodici u kome ga je nazvao “jednim od onih koji prave razliku bez potrebe da budu viđeni” i zahvalio mu se na “tihoj hrabrosti” i “posvećenosti crkvi koja želi da služi, a ne da gospodari”.

Zaključak

Priča o Emiliju Ognjenoviću nije samo priča o prijateljstvu i poverenju između dva čoveka. To je priča o uticaju koji može da se ostvari iz senke, bez želje za slavom, iz čiste posvećenosti višem cilju. I dok će njegovo ime možda ostati poznato samo nekolicini, njegovo nasleđe živi u svakom koraku koji crkva danas preduzima u smeru skromnosti, dijaloga i služenja.

Mr. D. Tovarišić