U senci crkvenih tornjeva i pod svodom liturgijskih pesama, tiho žive stari običaji – oni koji ne potiču iz jevanđelja, već iz narodne, predhrišćanske duhovnosti. Paganizam, reč koja danas često nosi pežorativnu konotaciju, zapravo označava širok spektar verovanja starih naroda Evrope, od nordijskih mitova do slovenske magije, od keltskih sveštenika do rimskih svetkovina. * Da li bi Isus Hristos danas slavio Vaskrs (Uskrs) znajući poreklo svih običaja!?

Kada je hrišćanstvo počelo da širi svoje korene na evropskom tlu, nije istisnulo paganske običaje – već ih je preoblikovalo i utkalo u svoje praznike, svetkovine i simbole. Da pogledamo neke:

Božić: Rođenje Hrista na dan sunca

Božić, jedan od najvažnijih hrišćanskih praznika, proslavlja se 25. decembra, kako po julijanskom, tako i gregorijanskom kalendaru – datum koji u Bibliji nije naveden kao Hristovo rođenje. Taj dan, međutim, poklapa se sa rimskim praznikom „Natalis Solis Invicti“ – rođenjem nepobedivog Sunca, kada su Rimljani slavili zimski solsticij. U to doba godine, dani ponovo postaju duži, simbolično označavajući povratak svetlosti – što se kasnije interpretiralo kao dolazak „svetla sveta“ – Isusa Hrista.

Božićna jelka, pak, svoje poreklo vuče iz germanske i keltske tradicije, gde je zimzeleno drvo bilo simbol života koji opstaje uprkos mrazu. I paljenje sveća, ukrašavanje kuće, unošenje zimzelenih grančica – svi ovi običaji bili su deo zimskih solsticijskih rituala mnogo pre širenja hrišćanstva.

Loženje badnjaka, kao obred paljenja vatre uoči Božića, ima svoje poreklo u predhrišćanskim tradicijama slovenskih i drugih evropskih naroda. Zimski period, sa najdužim noćima i najkraćim danima, bio je vreme kada su ljudi slavili povratak svetlosti i života. U tim drevnim verovanjima, zima je bila period smrti, tame i tišine, dok su proleće i leto doneli buđenje, plodnost i svetlost. Loženje vatre bilo je simbolički način da se ponovo probudi sunce i osigura plodnost zemlje.

Kod mnogih predhrišćanskih naroda, vatra je bila svetinja, simbol života, snage i regeneracije. Rimljani su, na primer, tokom Saturnalija (u decembru) palili vatre kao simboličnu žrtvu bogovima, verujući da će tako pomoći da se život ponovo vrati u svet. Takođe, stari Germani i Kelti su imali običaj da na zimski solsticij (21. decembar) pale vatru kako bi dozvali povratak Sunca. Za njih, vatra je bila vitalna za preživljavanje zime i obnavljanje ciklusa života.

U slovenskoj tradiciji, zimski obredi su takođe bili utemeljeni na verovanjima u prirodnu regeneraciju i obnavljanje. U predhrišćanskom periodu, loženje vatre tokom zime bilo je povezano sa bogovima plodnosti, zaštite doma i porodice.

Preobražaj u hrišćanskoj tradiciji: Kada je hrišćanstvo došlo na ove prostore, mnogi od ovih paganskih običaja nisu nestali, već su se preobrazili i postali deo hrišćanske tradicije. Loženje badnjaka na Badnje veče postalo je utemeljeno u obeležavanju rođenja Isusa Hrista. Iako sam čin paljenja badnjaka u svom paganističkom korenu nije imao direktnu vezu sa hrišćanskim verovanjima, u novom okruženju dobio je duboko simboličko značenje.

Badnjak, kao simbol drveta, postao je simbol života, kao što je i drvo života postojalo u hrišćanskoj simbolici (drvo koje je povezivano sa Isusovim krstom). U hrišćanskom kontekstu, paljenje badnjaka označava „dolazak svetlosti u svet“, što je i jedan od ključnih hrišćanskih simbola Božića.

Krsne slave i prinošenje žrtava

Srpska krsna slava je, po mnogima, jedinstven primer spoja hrišćanstva i paganskih korena. Iako se slava danas doživljava kao hrišćanski običaj u čast zaštitnika porodice, mnogi etnolozi ukazuju da je reč o transformaciji drevnog kulta predaka. Prinošenje kolača, lomljenje hleba, paljenje sveća i činjenje molitve pred ikonom podsećaju na rituale posvećene duhovima predaka, prisutne kod starih Slovena. Hrišćanski sveci su na taj način “zamenili” stare bogove i duhove koji su čuvali dom i lozu.

Sveci umesto bogova

U mnogim krajevima Evrope, hrišćanski sveci preuzeli su uloge koje su ranije imali lokalni bogovi. Sveti Ilija, na primer, često se povezuje sa staroslovenskim bogom Perunom – gospodarom groma. Obojica nose vatreni bič, voze kočije po nebu, donose oluju i kišu. U narodu, i danas se može čuti kako “Sveti Ilija zapali nebo” – direktna asocijacija na njegovog paganskog prethodnika.

Slično, Sveta Petka u narodnom verovanju dobija osobine velikih boginja zaštitnica, poput Velike Majke ili Mokoš – zaštitnice žena, zdravlja i plodnosti. Mnogi rituali i molitve koji se njoj upućuju nose jasan trag predhrišćanske magijske simbolike.

Vaskrs: Praznik vaskrsenja i praznik plodnosti

Na prvi pogled, Vaskrs (Uskrs) je čisto hrišćanski praznik – proslava Hristovog vaskrsenja, središnji događaj hrišćanske vere, koji simbolizuje pobedu života nad smrću, svetla nad tamom, večnosti nad prolaznošću. Međutim, simboli koji danas prate Uskrs, jaja, zečevi, prolećni motivi cveća i rađanja prirode, pa čak i običaj prolećnog čišćenja kuće, nose jasne tragove paganske simbolike i prastarih rituala koji su postojali hiljadama godina pre Hrista. Takođe, postoje zapisi koji povezuju Vaskrs sa starogermanskom boginjom Eostre (ili Ostara), čije ime, zanimljivo, i jeste koren engleske reči Easter.

Nije teško doći do porekla Vaskrsa i onoga što on zaista predstavlja. Mnogi naučni radovi ukazuju na to da je Vaskrs prehrišćanski religiozni praznik, koji je nastao i razvijao se mnogo pre Isusovog vremena i koji je prenet u novu eru preko tradicije imperija kakve su bile Vavilon, Persija, Grčka i na kraju Rim.

Vajnov rečnik Starog i Novog zavjeta (Vine’s Complete Expository Dictionary of Old and New Testament Words) kaže: „Reč ‘Easter’ (Vaskrs) nije hrišćanskog porekla. To je oblik reči Astarte, jedne od titula haldejske (vavilonske) boginje, kraljice neba. U odnosu na Pashu paganski praznik Easter bio je potpuno različit, uveden u otpadničku zapadnu religiju kao deo pokušaja da se paganski praznici prilagode hrišćanstvu.“ (W.E.Vine, 1985, “Easter”)

Aleksander Hislop u svojoj knjizi The Two Babylons (Dva Vavilona; 1959) istražuje poreklo Vaskrsa. On je otkrio da je oblik Vaskrsa zadržan kod mnogih naroda, bez obzira na to da li su primili hrišćanstvo ili nisu. „Šta reč Vaskrs (Easter) znači sama po sebi? Ona je prevashodno haldejskog porekla. Easter nije ništa drugo do Astarte, jedna od titula Beltise, boginje neba, čije su ime stanovnici Ninive izgovarali kao …Ištar.“ (str. 103)

Vaskrs i običaji povezani s njim potiču od raznih paganskih rituala. Hislop objašnjava da je „četrdesetodnevni post neposredno pozajmljen od poštovalaca vavilonske boginje.“ (Hislop, str. 104) U Egiptu je sličan 40-dnevni post „držan izričito u znak sećanja na Adonisa ili Ozirisa, velikog boga posrednika.“ (Hislop , str. 105) Kako je, onda, 40-dnevni post počeo da se povezuje sa vaskrsenjem? Hislop nastavlja: „Među paganima taj post izgleda da je bio neophodni uvod u veliki godišnji praznik kojim su naizmeničnim plakanjem i radovanjem obeležavali smrt i vaskrsenje Tamuza.“ (Hislop, str. 105)

Jeste li se ikada zapitali zašto se na Vaskrs posvećuje i jede – šunka (pršuta)? Prema vavilonskom mitu, „boginja“ Ištar je sa Baalom, bogom Sunca, začela sina Tamuza. Njega je u šumi ubio divlji vepar nakon čega je „boginja“ narodu naredila da se svake nedelje jede svinjetina. Jednom godišnje obeležavala se njegova smrt, čemu je prethodilo 40 dana posta.

Baal je bio glavno vavilonsko božanstvo i muž boginje Ištar. Kult ovog „trojstva“ bio je toliko rasprostranjen u starom veku, da je zahvatio čak i Jerusalim. U Knjizi proroka Jezekilja 8:12-18, Bog opisuje taj kult i naziva ga gadošću, nečim što mu je odvratno i neprihvatljivo.

Vavilonci su svakog proleća proslavljali veliki praznik u čast Tamuzove smrti i navodnog vaskrsenja, i to mnogo vekova pre nego što je Isus Hrist hodao Zemljom. Hislop je dao mnoštvo dokaza da je poreklo Vaskrsa za više od 2000 godina starije od današnjeg hrišćanskog praznika!

Hislop navodi Kasijana koji je živeo u petom veku, a koji piše o tome da Vaskrs pre predstavlja paganski običaj nego poštovanje Novog zaveta. „Treba da se zna da nije bilo 40-dnevnog posta, sve dok savršenost te prve Crkve nije bila narušena.“ (str. 104)

Jaje, koje se danas farba i razmenjuje kao simbol praznika, jedan je od najstarijih poznatih simbola rađanja, plodnosti i novog života. U mnogim starim civilizacijama – egipatskoj, persijskoj, kineskoj, pa i kod Slovena – verovalo se da je svet nastao iz kosmičkog jajeta. U narodnom predanju, posebno među slovenskim i germanskim narodima, jaje je bilo moćan amajlijski predmet, korišćen u ritualima plodnosti, za zaštitu doma i lečenje bolesti.

Jedan katolički pisac objašnjava kako je došlo do povezivanja jaja i zečeva sa Vaskrsom. Odmah ćete zapaziti nepostojanje bilo kakve veze sa Svetim pismom kada je reč o tim mitskim ritualima:

„Jaje je postalo vrlo popularan simbol Vaskrsa. Mitovi o nastanku sveta kod mnogih starih naroda počivaju na kosmogenom jajetu iz koga je nastao univerzum. U starom Egiptu i Persiji prijatelji su razmenjivali ukrašena jaja u vreme prolećne ravnodnevice, koja je označavala početak njihove nove godine. Ta jaja su za njih bila simbol plodnosti zbog toga što je drevnim narodima izlazak živog bića iz jajeta bio veliko iznenađenje. Hrišćani na Bliskom istoku usvojili su taj običaj i uskršnje jaje je postalo religiozni simbol. Ono je predstavljalo grob iz koga je Isus izašao u novi život.“ (Greg Djus, Catholic Customs and Traditions, 1992., str. 101)

Jaje je bilo sveti simbol među Vaviloncima koji su verovali u staru bajku o jajetu čudesne veličine koje je palo s neba u reku Eufrat. Iz tog čudesnog jajeta, prema drevnom mitu, izlegla se boginja Aštarta (Easter).

Jaje stoga simbolizuje boginju Aštartu. Enciklopedija Britanika navodi: „Jaje kao simbol plodnosti i obnovljenog života vraća nas k drevnim Egipćanima i Persijancima koji su, takođe, imali običaj da boje i jedu jaja tokom svoje prolećne proslave.

Farbanje jaja, koje danas ima religijsko značenje (najčešće se povezuje sa krvlju Hristovom), nekada je imalo isključivo magijsku funkciju. Crvena boja je u paganskim obredima simbolizovala životnu snagu, vatru, sunce i krv – sve ono što oživljava i regeneriše prirodu. U nekim delovima Balkana i danas se veruje da prvo crveno jaje, takozvano „čuvarkuća“, štiti dom i ukućane tokom cele godine.

Simbol zeca, naročito zastupljen u zapadnoj tradiciji Uskrsa, takođe ima pagansko poreklo. Zec je od davnina smatran simbolom proleća i bujanja prirode, zbog svoje izuzetne plodnosti. U starogermanskoj mitologiji, zec je bio sveti ljubimac boginje proleća Eostre (Ostare), koja se slavila upravo u vreme ravnodnevice, kada priroda ponovo oživljava. Verovalo se da zec noću polaže šarena jaja u travu – verovanje koje je kasnije pretočeno u priču o Uskršnjem zeki, koji deci donosi poklone.

Kao i jaja, tako su i zečevi počeli da se vezuju za Vaskrs, jer predstavljaju snažan simbol iz drevnih obreda plodnosti. „Maloj deci se obično govori da uskršnja jaja donosi uskršnji zec. Zečevi su deo prehrišćanske simbolike plodnosti zbog svoje sposobnosti da se brzo razmnožavaju. Uskršnji zec nikad nije imao religijsko značenje.“ (Djus, str. 102)

Dakle, simboli zeca i jaja takođe imaju pagansko poreklo. Zapravo, simbol zeca koji nosi jaja potiče iz jedne od legendi o „boginji“ Eostri. Priča kaže kako je Eostre jednom u šumi naišla na ptičicu koja je od hladnoće umirala u snegu. Ona ju je pretvorila u zeca, kako bi je krzno zaštitilo od hladnoće. Ali kako je pre bio ptica, ovaj zec je nastavio izlegati jaja. Prema tom mitu, on ih je svake godine oslikavao i poklanjao „boginji“ Eostre iz zahvalnosti što mu je spasila život. Kombinacija više boja i crtanja po jajima pojavila se u srednjem veku.

Pošteni biblijski naučnici priznaju da Isus nikad nije odobrio taj praznik, niti su to učinili njegovi apostoli. To je urađeno za vreme cara Konstantina i Sabora u Nikeji 325. godine, skoro tri veka posle Isusove smrti i vaskrsenja iz mrtvih, Vaskrs je zamenio Pashu.

Prolećni festivali posvećeni buđenju zemlje, svetlosti i obnovi života postojali su širom Evrope – od keltskih Beltane proslava, preko rimskih festivala boginje Flore, do slovenskih rituala za zazivanje kiše i plodnosti. Svi su imali zajedničku poruku: slavljenje novog početka, rađanja i bujanja života. Hrišćanstvo je ovaj trenutak u prirodnom ciklusu pretočilo u simboliku vaskrsenja Isusa Hrista, čime je paganska poruka prenesena na duhovni nivo.

Zanimljivo je da se već u ranom hrišćanstvu Uskrs nije slavio na tačno određeni datum, već se njegov termin određivao prema lunarnom kalendaru – što je još jedan pokazatelj prepletanja hrišćanske i paganske simbolike, jer su stari narodi cikluse svetkovina često određivali prema mesečevim menama i solsticijima.

Danas, iako se Vaskrs slavi kao najsvetiji praznik hrišćanstva, običaji koji ga prate ostaju duboko ukorenjeni u narodnoj tradiciji. U mnogim selima i dalje se, uz farbanje jaja i odlazak u crkvu, organizuju običaji poput umivanja u vodi sa cvećem, igre i nadmetanja, paljenje vatre i ritualno posmatranje izlaska sunca – sve to kao svojevrsni most između religijskog i mitskog shvatanja života i prirode.

Tako Vaskrs i danas ostaje višeslojan praznik – spoj svetog i svetovnog, božanskog i zemaljskog, vaskrsenja duše i plodnosti zemlje. Njegova snaga ne leži samo u liturgiji, već i u njegovoj sposobnosti da spoji ono što je vekovima živelo u narodu: nadu, obnovu i večiti krug prirode i vere.

Da li bi Isus svetkovao Vaskrs?

Pošto je Katolička crkva usvojila paganske simbole jaja i zečeve vekovima posle Hristovog vaznesenja, da li hrišćani treba taj praznik da slave ili podstiču druge da to čine?

Da li bi Isus slavio Vaskrs?

On je to sigurno mogao da kaže. Mogli su i apostoli, čija su učenja i doktrine sačuvani u knjigama Dela apostolska, i u poslanicama koje su napisali Pavle, Petar, Jakov, Juda i Jovan. Međutim, nigde nema ni pomena od takve preporuke, niti bilo čega što bi na njega podsećalo.

Sveto pismo ne podržava taj prehrišćanski praznik i zapravo osuđuje takve proslave. Pošto Sveto pismo osuđuje paganske obrede i klanjanje lažnim bogovima (5. Mojsijeva 12:29-32), mi znamo da za Boga Oca i Isusa, Njegovog Sina, Vaskrs nije značajan, niti ga oni odobravaju.

Svojim vaskrsenjem na prvi od šabata (početak praznika sedmica), Isus je ispunio praznik Prvina, i to je jednokratan čin koji više nikakve dalje veze nema sa godišnjicama ili obeležavanjem određenih datuma.

Isus je, u stvari, potpuno suprotstavljen religijskim ritualima koji Ga navodno slave, a u stvarnosti imaju korene u obožavanju lažnih bogova. On objašnjava razliku između nastojanja da se ugodi Bogu i pokušaja da se ugodi ljudima: „Dobro je Isaija prorokovao o vama, licemeri, kad je napisao: ‘Ovaj narod me poštuje usnama svojim, ali srce mu je daleko od mene. Uzalud me poštuju učeći naukama i uredbama ljudskim.’ Ostavljate nauk Božji, a držite se ljudskog predanja, pranja bokala i čaša, i sličnih stvari što činite.’ Još im je rekao: ‘Lukavo ukidate Božji uput da biste sačuvali svoje predanje.“ (Marko 7:6-9) Isus se izvesno ne bi složio ni sa paganskom mantrom kojom se ljudi pozdravljaju za ovaj praznik: „Hristos voskrese – Vaistinu voskrese“ (vidi 2. Mojsijeva 20:7; Matej 6:7).

Vaskrs je ljudska tradicija, a ne Božji uput. Ali on je i više od toga. To je paganski ljudski običaj, koji je kao i ostali običaji u vezi sa klanjanjem lažnim bogovima. Isus i Njegovi apostolic, verovatno, nikad ne bi odobrili njegovo svetkovanje jer meša paganizam sa navodno hrišćanskom simbolikom i obredima. On potiče iz drevnih prehrišćanskih itual plodnosti.

I zaista, većina uskršnjih simbola otkriva da je taj praznik u stvari prevara nametnuta dobronamernim ljudima koji nisu ni slutili o čemu je zapravo reč. Bog želi da mu se molimo duhom i istinom (Jovan 4:23, 24), a ne da obnavljamo stare običaje koji su nekad korišćeni prilikom klanjanja drugim bogovima.

Očuvanje kroz sintezu

Na kraju, paganizam i hrišćanstvo nisu toliko suprotstavljeni koliko su – u narodu – vremenom postali isprepleteni. Umesto nasilne zamene, često je dolazilo do sinteze: stari običaji su dobili nova imena, a novi praznici stari smisao. Crkva je u nekim slučajevima tolerisala lokalne rituale, shvatajući da je lakše menjati smisao nego izbrisati tradiciju.

Zato danas imamo situaciju da vernici na Badnje veče unose badnjak u dom – običaj koji vuče koren iz kultova drveta i vatre – da deca traže poklone od Svetog Nikole (koji je u mnogim aspektima nasledio likove zimskih duhova), i da se na Duhove kite kuće zelenilom – baš kao što su to radili naši preci pre više hiljada godina, kako bi dozvali zaštitu prirode.

Iako je hrišćanstvo religija čvrste dogme i verske strukture, ono je u narodu preživelo upravo kroz svoju sposobnost da prihvati i preoblikuje ono što mu je prethodilo. Paganizam, daleko od toga da je „izbrisan“, zapravo je duboko ugrađen u temelje evropske duhovnosti, pa i u samo telo hrišćanskog obreda.

Danas, u svetu koji ponovo traži korene i smisao, sve je više onih koji žele da razumeju kako su verovanja naših predaka oblikovala našu svakodnevicu. Jer, kako reče poznati antropolog Mirča Elijade: „Ništa ne nestaje – samo menja oblik.“

Srećan Uskrs!

Hristos Vaskrse!