Hiljadu godina papstvo je identifikovano sa Antihristom. Većina hrišćana zna za Martina Lutera i Džona Kalvina i njihove uloge koje su igrali u reformaciji, ali daleko manje njih zna da su ovi ljudi, i mnogi drugi pre i posle reformacije, identifikovali papstvo kao antihrista. Počelo je sa Arnulfom od Remsa i trajalo je do 1900.-ih godina kada su zauzeti drugi okviri proročkog tumačenja. – Pročitajte kako je tekla i kako se završila ta priča kroz istoriju.

Drugi milenijum, iz hrišćanske perspektive, verovatno je najpoznatiji po reformaciji i verskom sukobu koji je izazvao. Većina hrišćana zna imena kao što su Martin Luter i Džon Kalvin za uloge koje su igrali u reformaciji. Daleko manje njih zna da su ovi ljudi, i mnogi drugi pre i posle reformacije, identifikovali papstvo kao antihrista.

Na grčkom, izraz „anti“ može imati značenje „protiv“ ili „umesto“. Iz toga sledi da se antihrist može odnositi ili na onoga ko je protiv Hrista, ili na onoga ko se postavlja umesto Hrista, ili na oboje. U svim slučajevima to se odnosi na pokušaj uzurpacije vlasti Hristove.

Antihrist – „Ruža pod bilo kojim drugim imenom mirisala bi kao slatko“

Od najranijih vremena u hrišćanskoj istoriji, shvatalo se da se nekoliko biblijskih izraza i fraza odnosi na Antihrista. Među njima su „mali rog“ (Danilo 7:8), „čovek greha“ i „sin pogibelji“ ( 2. Solunjanima 2:3), onaj koji se „suprotstavlja i uzdiže iznad svakog takozvanog boga i predmeta obožavanja“ ili „sedi u svetilištu Božijem i sam izjavljuje da je on Bog2 , ili bilo koji Bog “ (kombinacija ovih uloga u papstvu mogla bi da implicira da ga identifikujemo kao antihrista).

Odlomci iz Danila 7, 2. Solunjanima 2, 1. Jovanova 2, 2. Jovanova i Otkrivenje 13 su čitani i tumačeni kao da ukazuju na papstvo kao na Antihrista. Ovo je delimično bilo zbog upotrebe istorizma kao okvira za tumačenje Danila i Otkrovenja, i korelacije između 2. Solunjanima 2 i zapaženih postupaka papstva.

Identifikovanje papstva kao antihrista

Prva osoba za koju se zna da je papstvo identifikovalo kao antihrista bio je Arnulf od Remsa. Na Saboru u Remsu (991. n.e.) on je izjavio: „Zaista, ako je lišen ljubavi prema bližnjemu, i ako je raznesen i napredovao samo u znanju, onda je on antihrist koji sedi u hramu Božijem i pokazuje se kao da je Bog”. 

Arnulfova identifikacija pape kao antihrista bila je ukorenjena u široj teološkoj debati o vršenju papske vlasti i korupciji unutar crkve. Čini se da je njegov argument za ovo gledište bio retoričan i polemičan, sa ciljem da razotkrije i kritikuje uočene zloupotrebe moći i dekadencije unutar papske institucije. Iako ova identifikacija u početku nije bila široko rasprostranjena, postala je trend skoro jedan milenijum nakon toga, pa čak i norma među kasnijim protestantima.

U nekim slučajevima, pape i njihove podržavajuće frakcije bi se čak međusobno identifikovale kao Antihrist. To je bio slučaj sa papom Grgurom VII i papom Klimentom III (ranije poznatim kao Vilbert od Ravene). Grgur je Vilberta nazvao „pljačkašem svete crkve Ravene, antihrista i arheritika“, dok je kardinal Beno, podržavajući Klimenta III, odgovorio da je Grgur VII „ili član Antihrista, ili sam Antihrist“.

Da bi povredi dodali uvredu, pape su počele da koriste titule i tvrdeći autoritet, što je išlo na ruku njihovim tužiteljima. Pape su počele da sebe nazivaju „Hristovim namesnikom“ za vreme vladavine Inoćentija III (1198.–1216.). Vikar znači „zamena“ ili „predstavnik“. Bonifacije VIII (1294.-1303.), u jednoj od svojih papskih proklamacija, rekao je: “Slušajte Hristovog namesnika, koji je postavljen nad kraljevima i kraljevstvima. On je glava Crkve, koja je jedna i nerđava.” Ova izjava je letela u lice Kološanima 1:18 i Efešanima 5:23 koji ukazuju na Hrista kao poglavara crkve.

Sve veća opozicija papskoj vlasti

Otpor protiv papske vlasti je dobio zamah i oni koji su se borili protiv papstva kasnije su nazvani protestantima jer su protestovali zbog papskih zloupotreba. Oni koji su protestovali protiv papstva i identifikovali ga u terminima sinonimima za Antihrista činili su to čak i kada su bili suočeni sa mučenjem i pogubljenjem.

Jan Hus, češki teolog iz Praga, izrazio je otvoreno protivljenje papstvu. On je izjavio: „Što se tiče antihrista koji zauzima papsku stolicu, očigledno je da se papa koji živi suprotno Hristu, kao i svaka druga izopačena osoba, po opštem pristanku naziva antihristom.” Husu je na kraju suđeno i osuđeno na smrt u Konstancu u Nemačkoj zbog njegovog protivljenja papstvu i njegovih ekscesa. Spaljen je na lomači 6. jula 1415. godine.

Otprilike 100 godina nakon Husa, reformacija je ušla u puni zamah kada se Luter pridružio redovima onih koji su papstvo identifikovali kao antihrista. Različite denominacije koje su proizašle iz reformacije — luterani, kalvinisti i anglikanci — sve su delile jedno gledište o papstvu kao o sili malog roga.

Martin Luter (luteranski) je odlučno rekao:

„Ovde smo uvereni da je papstvo sedište pravog i pravog Antihrista… lično izjavljujem da Papi ne dugujem nikakvu drugu poslušnost osim da činim Antihrista.”

Kalvin (prezbiterijanac) je zauzvrat imao sledeće da kaže po tom pitanju:

“Iako se mora priznati da je Rim nekada bio majka svih Crkava, ali od vremena kada je počeo da bude sedište Antihrista, on je prestao da bude ono što je bio pre. Neki ljudi nas smatraju previše strogim i cenzurnim kada nazivamo rimskog Pontifika Antihristom. Ali oni koji su ovog mišljenja ne smatraju da iznose istu optužbu za drskost i čiji ćemo jezik govoriti protiv Pavla. (Pavlove reči u II. Sol. 2) nisu u stanju ni za jedno drugo tumačenje osim za ono koje ih primenjuje na papstvo.“

Vestminstersko ispovedanje vere kaže:

„Ne postoji drugi poglavar Crkve osim Gospoda Isusa Hrista; niti papa rimski u bilo kom smislu može biti njena glava; nego je taj Antihrist, taj čovek greha i sin pogibelji, koji se u Crkvi uznosi protiv Hrista i svega što se zove Bog.”

Tomas Kranmer (anglikanac) je zauzvrat tvrdio:

“Od čega sledi Rim da bude sedište antihrista, a papa da je sam antihrist. To bih mogao dokazati mnogim drugim spisima, starim piscima i jakim razlozima.”

Protivljenje protestantskim antihristovim tvrdnjama

Na vrhuncu reformacije, jezuitski red je uspostavio vojnik koji je postao sveštenik po imenu Ignjatije od Lojole. Jedna od primarnih funkcija ovog reda bila je pokretanje kontrareformacije koja je uključivala suprotstavljanje identifikaciji papstva kao antihrista. Protivili su se upotrebi principa dan-godina, koji se u istorizmu primenjuje na tumačenje Danila 7. Ovaj metod tumačenja je rezultirao identifikacijom papstva kao „malog roga“.

Jezuiti su igrali značajnu ulogu u progonu protivnika papstva. Pojedinci iz jezuitskih redova, kao što su Francisko Ribera, Luis del Alkazar i kardinal Belarmin, igrali su značajnu ulogu u suprotstavljanju tvrdnjama o papstvu kao antihristovom sistemu.

Del Alkazar je došao do preterističkog tumačenja Danila i Otkrivenja, što je dovelo do toga da su Antioh IV Epifan, pa čak i Neron identifikovani kao Antihrist. Ribera je, zauzvrat, razvio futurizam kao interpretativni okvir, koji je ukazivao na to da se pojedinac negde u budućnosti identifikuje kao Antihrist.

Vremenom je postalo očigledno da njihova kontrareformacija dobija prednost. Preterističke i futurističke interpretacije Danila i Otkrivenja su dominantne metode u velikoj većini denominacija danas.

Napuštanje pogleda na papskog antihrista

Posle Reformacije, mnoge vođe su se čvrsto držale gledišta reformatora o Antihristu. Džon Vesli (metodista), na primer, hrabro je proglasio „Cela sukcesija papa od Grgura VII je nesumnjivo antihristovska”. Deo protestantstva bila je identifikacija papstva ili pape kao antihrista. Ovu identifikaciju delili su Rodžer Vilijams, prvi baptistički pastor u Americi, Koton Meter, kongregacioni teolog, ser Isak Njutn, Džonatan Edvards, Džordž Stenli Faber, velečasni J.A. Vajli, Čarls Sperdžon i dr Martin Lojd Džons da spomenemo samo neke.

Međutim, vetrovi promena su počeli da duvaju. Samo 143 godine nakon što je prihvaćeno Vestminstersko ispovedanje vere, američki prezbiterijanci su 1789. godine usvojili Vestminsterske standarde. U ovom dokumentu je izostavljeno spominjanje Pape kao Antihrista jer je denominacija želela da se distancira od takve identifikacije.

Slično, Luteranska crkva u SAD je videla da se nekoliko sinoda udaljilo od svoje prethodne identifikacije papstva kao antihrista 1950.-ih. Oni su svoju prethodnu identifikaciju nazivali „istorijskom presudom zasnovanom na Svetom pismu“, ali su verovali da je takva identifikacija otišla predaleko.

Papske tvrdnje ostaju nepromenjene u odnosu na Antihrista

Rimokatolička crkva je potvrdila tvrdnje papstva u ranom drugom veku na Drugom vatikanskom saboru (1962.-65.). U „Dogmatskom ustavu Crkve“ ( De Ecclesia ), papa se ponovo navodi da je „Hristov namesnik i vidljivi poglavar crkve u celini“. Nije se promenilo ni njihovo pravo na titulu ni ovlašćenja.

Protestanti uglavnom više ne protestuju, sa samo nekoliko denominacija koje još uvek artikulišu svoj stav da je papstvo antihrist. Čak i u redovima ovih usamljenih glasova, opozicija raste, a pritisak da se napusti identifikacija papstva kao Antihrista postaje sve jači. Ovo je velikim delom posledica napuštanja istorizma kao interpretativnog okvira kada se čitaju knjige kao što su Danilo i Otkrivenje.