Iako su u popularnoj kulturi predstavljeni kao krvoločni vikinški ratnici, složena istorija srednjovekovnih Skandinavaca oscilovala je između nasilja i mira.

Tokom srednjeg veka, ime „Vikinzi“ je izazivalo strah u srcima onih koji su ga čuli. Zauzvrat strašni ratnici, jurišnici, trgovci i doseljenici, Nordijci su putovali nadaleko i naširoko stotinama godina. Sa skandinavskih obala otplovili su ka Britanskim ostrvima, severnoj Francuskoj, Bagdadu i Rusiji na jednoj strani Atlantika, a zatim su skrenuli pažnju na zapad na Island, Grenland i Severnu Ameriku. Ostaju mnoge zablude kada se pominju Vikinzi, ali jedno je sigurno: oni su rođeni da plove morem.

Prvi napad izvan Skandinavije: Upad na britanska ostrva

Napadi Vikinga su promenili sve u srednjovekovnoj Evropi. Oni su transformisali političke i ekonomske pejzaže zemalja koje su opljačkali ili osvojili. Ovi napadi su uticali na stvaranje trgovačkih puteva, a oni koje su koristili Vikinzi „podsticali su protok novčića, srebra i ograničene robe“. Osnivanje nordijskih naselja nepovratno je promenilo političku kartu srednjovekovne Evrope. Napadi Vikinga su takođe osnažili želju da se stvori snažno lokalno političko vođstvo koje će se boriti protiv onih koji su došli sa mora da opljačkaju njihove obale.

Počeli su prvi naleti na Baltičko more, gde su jurišnici prošli kroz današnju Rusiju i Ukrajinu. Ipak, vikinški napadi su bili zloglasniji na Britanskim ostrvima, nekim od najrazbijenijih lokacija tokom Vikinškog doba. Već 750. godine britanski zapisi već izveštavaju o malim prepadima na ove obale. Prvi suštinski napad bio je napad na irski manastir Lindisfarn 8. juna 793. godine. Napadači su masakrirali monahe i opljačkali manastir. Vikinški napadi su zvanično počeli u regionu.

Nakon masakra u Lindisfarnu, nordijsko prisustvo na Britanskim ostrvima nastavilo se dugi niz godina. Skandinavci su se naselili u Dablinu i osnovali naselja u Irskoj i Velsu. Dok je lokalno rukovodstvo uzvraćalo, politički uticaj Vikinga na Britanskim ostrvima se nastavio vekovima tokom danske invazije u 9. veku i kontrole Kanuta Velikog nad engleskom teritorijom tokom 11. veka.

Normani u Francuskoj

Vikinški napadi su se proširili na Francusku i opljačkali im put kroz kraljevstvo. Nakon smrti cara Svetog rimskog carstva Karla Velikog, nijedan politički lider nije bio dovoljno jak da se odupre nordijcima koji su napali njegovu bivšu teritoriju.

Vikinzi su više puta napali sam Pariz. Reginherus je organizovao opsadu grada 845. godine, a Rolo je učinio isto 885.-886. Nakon opsade Pariza, Rolo je nastavio svoje napade na selo sve dok mu Karlo III nije dao region koji će na kraju postati Normandija u zamenu za mir u gradu. Kao što je obećano, dok su se vikinški napadi nastavili u Francuskoj, Rolo je štitio Pariz posle 911. godine.

Nakon sticanja Normandije, Rolo je uspostavio mirnu vladavinu koja će uticati na vladavinu njegovih potomaka. Ričard I i Ričard II bili su nenasilni vladari koji su dugo živeli i vladali mnogo godina. Ovaj mir je trajao do vremena Vilijama Osvajača, koji će na kraju preći Lamanš i zauvek promeniti politički pejzaž Britanije. Pošto je nordijska aristokratija vladala francuskim seljacima, drugi Evropljani su od tada nazivali narod Normandije Normanima.

Vikinzi Kijevske Rusije: od pljačkaša do trgovaca

Suprotno popularnom verovanju, nisu svi nordijci bili zainteresovani za racije. Zaista, nisu ni svi Skandinavci bili Vikinzi. Izraz „Viking“ se može povezati samo sa onima koji su plovili morima da bi izvršili napad na druge zemlje, a „odlazak u Viking“ je značio odlazak u jurišne ekspedicije. Većina Skandinavaca nisu bili ni mornari ni pljačkaši. Mnogi su bili zemljoradnici, kovači, tkači i muzičari, između ostalih zanimanja. Oni koji su dolazili da trguju zvali su se Nordijcima.

Nordijci, oni koji su prešli more da trguju, a ne pljačkaju, stigli su istočnim rekama u zemlju koja još nije dobila ime. Zaista, naziv Rusija dolazi od Rusa, ili Kijevske Rusije, koji su naselili ove krajeve slično Nordijcima koji su osnovali Dablin i naselili delove Irske i Velsa.

Kao i svi nordijski doseljenici, Rusi su trgovali sa svojim susedima. Na pola puta između Skandinavije i Vizantijskog carstva, njihove nove zemlje bile su glavna lokacija za trgovinu. Nordijci su trgovali „krznom, odećom i umetničkim predmetima“ u zamenu za robu poput islamskog srebra ili indijskih zlatnih Buda. Mnogi Skandinavci su takođe postali vojnici i plaćenici. Stupili su u redove Varjaške garde i postali lični telohranitelji vizantijskih careva.

Nordijci u Bagdadu

Nordijci koji su se probili u današnju Rusiju, Ukrajinu i Belorusiju nisu se tu zaustavili. Dok su jedni Rusi išli preko Crnog mora u Vizantijsko carstvo, drugi su se probijali niz Volgu i preko Kaspijskog mora do Bagdada. Tamo su trgovali krznom, porobili ljude, „med, vosak, i drvo“ u zamenu za „arapske srebrne novčiće i svilu, začine, vino, nakit, staklo i knjige“. Skandinavski trgovci su bili ključni u srednjovekovnom putu svile, koji je išao od Carigrada do Kijeva i sve do Engleske.

Fascinantne informacije o Rusima potiču iz spisa Ahmada ibn Fadlana. Al-Muktadir, kalif Bagdada, poslao ga je u misiju da se sastane sa kraljem Bugara 922. Pisao je o njihovim osobinama: od njihove plave kose preko odeće do oružja. Takođe je pisao o njihovom smeštaju za život, od njihovih kuća do njihovih porobljenih radnika. Takođe je pisao o ruskoj pogrebnoj praksi. Gledao je kako Nordijci stavljaju preminulog poglavicu na mali čamac zajedno sa njegovim stvarima i jednom od porobljenih žena koje je imao. Strelci su ga zatim zapalili.

Ahmad ibn Fadlan je verovatno preuveličao neke izveštaje u svojim spisima. Primer bi bio navodni nedostatak higijene kod Rusa. Ipak, informacije koje je zapisao bile su od velike pomoći u našem razumevanju načina života Normana tokom srednjeg veka.

Nordijci koji su se naselili na Islandu

Norvežani su otišli na zapad, prvo na Britanska ostrva, a zatim u Atlantik. Vetrovi i struje odnele su prve Nordijce koji su stigli na obale Islanda, Nadoda Vikinga 830. i Gardara Šveđanina 860. godine, sa njihovog kursa ka Farskim Ostrvima. Umesto toga, stigli su na Island. Ovi istraživači se nisu dugo zadržali, a samo nekoliko stalnih doseljenika živelo je na ostrvu sve dok Floki Vilgerdarson nije došao 868. godine. On je nazvao zemlju „Island” i vratio se u svoju domovinu, gde su njegovi članovi posade pričali o lepoti ove nove prazne zemlje. Izveštaji člana posade privukli su pažnju mnogih Norvežana.

Harald Finehair je vladao Norveškom u to vreme, a njegova vladavina je možda bila „tiranska“ za poreze i dodelu zemljišta. Ovaj norveški kralj je vladao gvozdenom pesnicom i učinio Island još privlačnijim. Mnogi su napustili Norvešku i otputovali preko mora da bi se nastanili na Islandu.

Poljoprivrednici i nekoliko pripadnika elite emigrirali su na ostrvo. Tamo je društvena hijerarhija bila manje duboka nego kod kuće u Norveškoj. Čim su farmeri osnovali veća naselja, napravili su novi zakonik. Potpuno novi politički sistem pod nazivom Althing rođen je na Islandu, gde se prototipna demokratska skupština sastala u Thingveliru da glasa za zakone.

Ovaj politički sistem je trajao od doba naseljavanja, od 870. do 930. godine, tokom čitavog doba Komonvelta, od 930. do 1200. godine, i sve dok nekoliko različitih porodičnih klanova nije steklo političku moć tokom doba Sturlungsa, od 1200. do 1262. godine. Kralj Norveške je ohrabrio poglavare koji su dolazili iz ovih klanova i uspostavili svoju moć i finansijsko bogatstvo da uspostave norveški suverenitet nad ostrvom. Norveška je od tada postala suverena nad Islandom. Ovaj suverenitet će trajati od oko 1262. do 1944. godine kada je Island postao nezavisan.

Od Islanda do Grenlanda

Sa Islanda su Nordijci otputovali dalje na zapad. Tamo su pronašli Grenland, tri četvrtine leda, a ne zemlje. Prvi Viking koji je stigao bio je Erik Crveni, prognan sa Islanda zbog ubistva. Čim se njegovo izgnanstvo završilo, vratio se na Island i ohrabrivao druge da ga slede kako bi naselili ove zemlje. Doseljenici su preživeli ledeno vreme Grenlanda stvarajući svoja naselja u „zelenim džepovima duž jugozapadne obale“ gde je život bio gostoljubiv.

Nordijci sa Grenlanda su lovili životinje, kao što su morževi, foke i karibui, i držali na ispaši stoku, kao što su goveda, ovce i koze. Prodavali su krzna i narvalsku slonovaču za luksuz i gvožđe iz inostranstva. Dok su uglavnom poljoprivrednici naselili ove zemlje, slično kao na Islandu, nisu uspostavili nikakav oblik vlasti poput Altinga na Grenlandu.

Slično kao i Island, ova teritorija je došla pod vlast Norveške oko 1261. godine. Stalna komunikacija između Norveške i Grenlanda trajala je sve do 15. veka, kada je između njih dve zavladala tišina. Temperature su postale hladnije tokom Malog ledenog doba, a Norvežani su se plašili najgoreg. Dok su uspeli da pošalju Hansa Egedea, misionara, na obale Grenlanda, više nije bilo Nordijaca.

Dok je način života nordijevaca Grenlanda bio toliko zavisan od poljoprivrede i stočarstva, postoje znaci da su sa promenljivim temperaturama u malom ledenom dobu mnogi gladovali i umrli u svojim naseljima. Drugi su možda emigrirali. Kombinacija faktora dovela je do kraja nordijskog prisustva na Grenlandu.

Naravno, Nordijci nisu bili jedini naseljenici na Grenlandu. Ovu zemlju su delili sa narodom Tule, precima Inuita, a postoje arheološki dokazi da su trgovali slonovačom i lovačkom robom u zamenu za metal. Kada je Hans Egede stigao na Grenland tražeći tamošnja nordijska naselja, umesto njih je pronašao Inuite. On je pogrešno optužio Inuite da su došli u sukob sa Nordijcima na Grenlandu, ali kao što je gore pomenuto, kombinacija faktora, a ne rat, dovela je do kraja nordijskih naselja na Grenlandu.

Danas je Grenland, koji se na grenlandskom naziva Kalalit Nunaat, pod danskim suverenitetom.

Skandinavci u Severnoj Americi

Nakon što su Nordijci naselili Grenland i Island, nastavili su na zapad, gde su stigli do obala Severne Amerike stotinama godina pre nego što je Kristofor Kolumbo izjavio da je „otkrio“ ove zemlje. Slično kao i sa nenamernim otkrićima Islanda i Grenlanda od strane Nordijevaca, kada se Norvežanin po imenu Bjarni Herjolfson izgubio kada je pokušavao da pronađe Island, umesto toga je završio u današnjem Labradoru u Kanadi. Iako se nije spustio na ove obale, vratio se na istok na Island, gde je ispričao svoju priču.

Leif Erikson je bio posebno zainteresovan za priču Bjarnija Herjolfsona o ovoj zemlji. Bio je sin Erika Crvenog, koji je prvi stigao na Grenland, i kao i njegov otac pre njega, krenuo je na zapad. On i njegova posada postavili su kamp u zemljama koje su istraživali, a koje su nazvali Vinland, koji je danas verovatno deo obale Njufaundlenda. Na Grenland su se vratili posle zime. Brat Leifa Eriksona Thorvald je kasnije predvodio ekspediciju, ali kako se završila krvoprolićem kada su naišli na ljude Prvih naroda, on i njegova posada nisu dugo ostali.

Nordijci su odneli severnoameričke „proizvode, drvo i krzno nazad na Grenland i Island“, ali pomalo napeti odnosi sa ljudima iz Prvog naroda i velika udaljenost između Njufaundlenda i Grenlanda otežavali su boravak. Ostaju dokazi da su pokušali. Arheolozi su iskopali nordijsko nalazište u L’Anse aux Meadows, na severnom delu Njufaundlenda, tokom 1960.-ih. Ipak, Nordijci su možda naseljavali naselje jedva jednu deceniju pre nego što su ga napustili. Ovo je bio kraj nordijskog prisustva u Severnoj Americi.

Ipak, zanimljiva činjenica o odnosima Norsemana sa prvim nacijama pronađena je u DNK studiji napravljenoj na Islandu 2010. godine. Prema ovoj studiji, osamdeset Islanđana iz četiri porodice bili su potomci pretka Prvih nacija koji je verovatno sledio Nordijce iz L. ‘Anse aux Meadows nazad na Island. Iako se ništa više ne zna o odnosu ovih predaka, to je zanimljiv istorijski incident koji naglašava odnose između Nordijevaca i naroda prvih naroda, bilo da su napeti ili ne.

Da zaključimo: Gde su Vikinzi putovali?

Da zaključimo, može se reći da su sami Vikinzi samo putovali od Skandinavije do Britanskih ostrva do Francuske i Nemačke, jer se termin „ Vikinzi “ može koristiti samo, istorijski gledano, da opiše one koji su pljačkali i napadali svoj put kroz Evropu. Ali Skandinavci, ili Nordijci kako su ih neki nazivali, putovali su mnogo dalje da bi trgovali svojom robom i naselili nove zemlje. Od severne Evrope do obala Severne Amerike, od Bagdada do Rejkjavika, Nordijci su uticali na kulture sa kojima su se susreli tokom svojih putovanja na relativno manje ili veće načine. Još tokom srednjeg veka može se reći da je svet bio povezan putem putovanja, mnogo pre našeg modernog doba vozova i aviona.