CIA je provela decenije pokušavajući i ne uspevajući da ubije Fidela Kastra kroz niz sve neuspešnijih šema koje su u suprotnosti sa njenom profesionalnom reputacijom.

Nakon što je Fidel Kastro 1958. godine zbacio s vlasti vojnog diktatora Fulgensija Batistu, i bio prijateljski nastrojen i pokrenuo seriju komunističkih reformi na Kubi, brzo je stekao neprijatelja susednih Sjedinjenih Država. Sa namerom da sruši revolucionara, američka vlada je provela narednih nekoliko decenija u besplodnim pokušajima da oslabi, sabotira, pa čak i ubije Kastra, koji je ostao na vlasti sve do 2006. godine, dakle punih 48 godina. Ovi atentati su se kretali od neuobičajenih ubica do zamršenih zavera dostojnih Vila E. Kojoa.

“Olimpijada” pokušaja atentata

Izvršna naredba 11905, koju je potpisao Džerald Ford u februaru 1976. godine, službeno je zabranila američkim vladinim agencijama da ubijaju strane lidere. U njemu se kaže: „Nijedan službenik vlade Sjedinjenih Država neće učestvovati u političkom ubistvu ili u zaveri.” Možda je iznenađenje da su politička ubistva pre toga bila tehnički legalna. Broj dokumentovanih pokušaja političkih ubistava od tada, uključujući Moamera Gadafija, Slobodana Miloševića i Sadama Huseina, sugeriše da nije bio posebno dobro sproveden — posebno kada je u pitanju prva špijunska jedinica SAD, Centralna obaveštajna agencija.

CIA nije poznata po svojoj iskrenosti, tako da pojedinac koji je najviše ciljao u istoriji organizacije možda nikada neće biti poznat — ali Fidel Kastro, čuveni vođa kubanske revolucije ili ogorčeni komunistički diktator, u zavisnosti od publike, mora da zauzme prvo mesto.

Verovatno najveća špijunska agencija na svetu priznala je najmanje osam pokušaja atentata na Kastra tokom administracije Ajzenhauera, Kenedija i Džonsona u svedočenju pred američkom Senatom — dok šef špijuna samog vođe, Fabijan Eskalante, tvrdi da je taj broj bio preko 600, uključujući administraciju Klintona. Pravi broj je bez sumnje negde između. Sam Kastro je jednom rekao: „Kada bi preživeli pokušaji atentata bili olimpijski događaj, osvojio bih zlatnu medalju.”

Ovi pogrešni pokušaji atentata ističu se iz nekoliko razloga. Prvo, naravno, veliki broj, posebno onih za koje je Kastro tvrdio, planiran je dugo nakon što je ta praksa „zabranjena“. Drugo, impresivna nesposobnost CIA-e da zaista ubije Kastra, koji je doživeo 90 godina i umro prirodnom smrću. I, što je možda najvažnije, koliko su neke zavere o atentatu bile zaista apsurdne — čak i potpuno smešne, praveći oštar kontrast sa moćnom i profesionalnom reputacijom agencije. Evo pet najsmešnijih načina na koje je CIA urotila i nije uspela da zbaci Kastra tokom Hladnog rata.

1. Netolerancija na laktozu

Kastro je imao dobro poznatu i pomalo bizarnu opsesiju mlečnim proizvodima i navodno je jeo sladoled više puta dnevno – pa zašto ga ne iskoristiti protiv njega? Obe strane su objavile detalje ovog zapleta, a neke od finijih tačaka su sporne, ali osnovni nacrt ostaje isti. Godine 1961., ili možda 1963., CIA je napravila plan za trovanje jednog od Kastrovih smrznutih deserta — bilo da su kornet sladoleda ili milkšejk predmet spora — i stigla do toga da je prenela otrov, preko mafije, potencijalnom ubici u Havani često angažovanog od Kastra.

Međutim, kada je došao veliki trenutak, fizika je navodno intervenisala. Otrov — verovatno bočica ili pilula, detalji su mutni — bio je sakriven u zamrzivaču i, možda predvidljivo, smrznut. Pokušavajući da ga iskoristi, zaposleni ga je polomio i prosuo, učinivši ga beskorisnim. To što Eskalante veruje da je ovo bilo najbliže što je CIA ikada stigla da ukloni Kastra je možda najsmešniji deo od svega.

2. Pušenje ubija

Uprkos svim svojim obaveštajnim podacima, CIA očigledno nije mogla da nauči mnogo o Kastru osim onoga što je šira javnost već znala. Većina njihovih zavera, umesto da koriste bilo kakvo tajno znanje koje su imali o diktatoru, činilo se da se umesto toga vrte oko Kastrovih najpoznatijih navika — uključujući njegovu ljubav prema cigarama. Dve različite zavere vezane za cigare su navodno osmišljene u očiglednom poricanju činjenice da bi neko tako poznat i kontroverzan kao što je Kastro sigurno imao niz mera predostrožnosti kako bi sprečio petljanje u njegove dragocene Cohibase.

Zavera za koju postoje stvarni dokazi uključivala je šemu da se diktatorove cigare ukaljaju otrovom. Godine 1960., službeniku iz CIA-inog ureda za medicinske usluge je dostavljena kutija Kastrovih omiljenih cigara i rečeno mu je da ih zalije sa dovoljno botulinum toksina da bi samo stavljanje jedne u njegova usta bilo fatalno. Zapisi pokazuju da su tretirane cigare nekome isporučene 1961. godine, ali trag tu staje. Niko ne zna šta im se dogodilo niti da li su se ikada našli u blizini kubanskog lidera.

Rečeno je da postoji i manje verodostojna (ako je moguće), ali bolje poznata zavera koja uključuje eksplodirajuće cigare. Godine 1967., Saturday Evening Post je izvestio da se tokom Kastrove posete Ujedinjenim nacijama prethodne godine, agent CIA-e obratio njujorškoj policijskoj upravi, obezbeđujući taj događaj, sa planom da ubaci Kastru cigaru koja eksplodira. Ne postoje drugi dokazi za ovu vatrenu zaveru, a istraživači su od tada sugerisali da je to bila jednostavno „tabloidna hrana“ ili čak lažna zastava dizajnirana da odvrati štampu od istinitih (ali podjednako apsurdnih) planova CIA-e.

3. Pod morem

Kada nije bio zauzet pretvaranjem Kube iz vojne diktature u komunističku diktaturu, Kastro je uživao u opuštanju pod morem, upijajući lepotu kubanske okeanske vode iz ronilačkog odela. CIA nije imala ništa od toga i osmislila je nekoliko planova da ubije vođu dok je pokušavao da se spusti ispod talasa.

Poznatija zavera uključivala je odabir posebno vredne morske školjke, postavljanje eksploziva i postavljanje tamo gde je Kastro sigurno naišao na nju tokom jednog od svojih ronjenja. Jednom kada bi je podigao – kabum! Više od obične nejasne ideje, zvaničnici su zapravo kupili (i verovatno pročitali) dve knjige o karipskim mekušcima za dalja istraživanja. Plan je odbačen kao nepraktičan kada je CIA utvrdila da nema granate dovoljno velike da sadrži neophodnu količinu eksploziva i dovoljno spektakularne da garantuje Kastrovu pažnju.

Ne želeći da napusti sigurnu temu „nesreće u vezi sa ronjenjem“, manje poznata sesija CIA-e koja se bavi mozganjem rezultirala je još zagonetnijim planom igre: pokloniti diktatoru ronilačko odelo sa kojeg kaplje bolest. CIA-ino odeljenje za lude šeme lečilo je aparat za disanje od tuberkuloze, a zatim bi poprskalo prateće odelo gljivicom koja izaziva micetom, ozbiljnu infekciju koja može dovesti do amputacija ako se ne leči.

Kako je, tačno, odelo moglo biti bezbedno prevezeno, a da nikog ne zarazi u njegovoj blizini, očigledno nije bilo dovoljno važno da se pojavi u bilo kakvom svedočenju, ali sve je bilo uzalud. Osoba za koju je CIA utvrdila da će predati tužbu, Džejms Donovan, advokat uključen u pregovore o oslobađanju zatvorenika iz Zaliva svinja, dobio je dojavu da možda postoji pokušaj da se menja odelo koje je već kupio. Donovan je na kraju poklonio Kastru nesmrtonosno ronilačko odelo — i obezbedio oslobađanje preko 1.000 zatvorenika.

4. Usluge velikog broja Kubanaca

CIA nije imala ništa protiv da angažuje neprijatan zadatak uklanjanja kubanskog diktatora — njihove najranije šeme su, kako je poznato, uključivale isplatu članova mafije (besnih što je Kastro zatvorio njihova kubanska kazina) da to urade. Dokumentovani su i napori da se radi sa nezadovoljnom kubanskom dijasporom koja je nakon revolucije podigla kamp na Floridi.

Možda frustrirani svojom naizgled neiscrpnom zbirkom osujećenih zavera, visoki zvaničnici u Kenedijevoj administraciji izneli su ideju da se Kubancima ponudi novčana nagrada za ubistvo članova Kastrovog režima i operativaca komunističke partije, kao i samog velikog čoveka. Operacija Baunti je predložila nagrade do 1.000.000 dolara za takve ciljane napade, koji bi se reklamirali putem letaka koji bi se bacali širom zemlje. Za prikupljanje, trebalo je samo da prilože dokaz o smrti, pokojnikovu partijsku kartu i, naravno, letak. Kome bi ovi predmeti bili predstavljeni i kako izgleda kao razumno pitanje?

Pa, koliko biste zaradili da skinete samog Kastra? Oskudnih 0,02 dolara. Prema svedočenju u Senatu Edvarda Landsdejla, koji je obavljao niz uloga u Ministarstvu odbrane tokom Kenedijeve administracije, mala nagrada je predložena kao način „da se ocrni… Kastro u očima kubanskog stanovništva“. Nesiguran da će šema zaista funkcionisati, plan je takođe uključivao slanje agenata da sami kidnapuju neke od nižeg nivoa kako bi ubedili lokalno stanovništvo da njihovi susedi sarađuju u tajnosti, istovremeno sejući nepoverenje unutar nacionalne komunističke partije. Kao i mnoge CIA-ine polusložene ideje, operacija nikada nije pokrenuta.

5. Isus spasava

Sačuvali smo najbolje za kraj—ako „najbolje“ znači „najapsurdnije“. Ova poslednja zavera je toliko neobična da bi, da nije bilo transkripta stvarnog svedočenja u Senatu od strane agenta CIA-e, koji potvrđuje njegovo postojanje, verovatno bi ušao u istoriju kao urbana legenda. I dok nema dokaza da je ikada učinjen bilo kakav pokušaj da se sprovede besmislen plan, detalji u tom svedočenju sugerišu da je to bilo više od samo prolazne misli.

Briljantna ideja: ubediti samu katoličku kubansku populaciju da je Kastro bio Antihrist, a zatim lažirati drugi Isusov dolazak kako bi podstakli Kubance da ustanu i zbace (i, verovatno, ubiju – ipak je to Antihrist).

Da, zaista.

Prema svedočenju agenta CIA Tomasa Papagaja Crkvenom komitetu, Lansdejl je (ponovo) smislio ovu konkretnu šemu. Agenti bi bili angažovani da šire vest po Kubi o tome da je Kastro Antihrist “i onda, kog god datuma da bi to bilo, da će doći do manifestacije ove stvari. I u to vreme – to je apsolutno tačno – i u to vreme bi postojala američka podmornica koja bi izronila tik iznad horizonta pored Kube i poslala neke zvezdane školjke. I ovo bi bila manifestacija Drugog Koma iznad Kastra…”

Detalji o tome kako su, tačno, agenti mislili da će uspeti da ubede Kubance da je Kastro antihrist ili kako će ih rakete uveriti u Isusov skori povratak, razočaravajuće su odsutni iz svedočenja. Sam Lansdejl je, što nije iznenađujuće, negirao da je takva zavera ikada postojala.

Vredi napomenuti da, kada nije slagala neobične planove za ubistvo svog kubanskog neprijatelja, CIA je takođe bila zauzeta planiranjem ludorija sa “zečijim mozgom” koje su osmišljene da ga potkopaju i ponize, nadajući se da će naterati kubansku javnost da ga svrgne sa vlasti—uključujući da mu ubaci LSD pre televizijskog govora — što je takođe proizvelo nula procenata uspeha.

Ako ništa drugo, ovi grozni neuspesi su možda nešto što treba imati na umu sledeći put kada neko tvrdi da postoji široko rasprostranjena vladina zavera u koju niko ne veruje, a ustvari…

Mr. D. Tovarišić