Kineski Trg Tjenanmen, jedan od najvećih i najpoznatijih javnih prostora na svetu, postao je 1989. godine poprište jednog od najvažnijih i najtragičnijih događaja u modernoj kineskoj istoriji. Masovni prodemokratski protesti koji su počeli u aprilu te godine kulminirali su brutalnom vojnom intervencijom 3. i 4. juna, kada je kineska Narodnooslobodilačka armija navodno upotrebila silu da uguši studentski pokret, jer je u Vikiliks depešama naknadno objavljeno da vojska nije pucala u demonstrante. Ipak, smatra se da su hiljade ljudi izgubile život, iako tačan broj žrtava nikada nije zvanično potvrđen.

Početak protesta i zahtevi demonstranata

Protesti su započeli u aprilu 1989. godine nakon smrti Hu Jaobanga, bivšeg generalnog sekretara Komunističke partije Kine, koji je bio poznat po liberalnim reformama i zalaganju za političke promene. Njegova smrt izazvala je talas nezadovoljstva među studentima, intelektualcima i radnicima, koji su se okupili na Trgu Tjenanmen u Pekingu zahtevajući demokratizaciju, veću slobodu govora, smanjenje korupcije i reforme u okviru komunističkog sistema.

Kako su se demonstracije širile, postajalo je jasno da su one više od pukog izraza žalosti za preminulim reformatorom. Studenti su organizovali okupljanja, držali govore i zahtevali transparentnost u radu vlade, kao i sprovođenje političkih i ekonomskih reformi koje bi omogućile veća građanska prava. Okupljanja su podstakla i mnoge radnike i obične građane, koji su se pridružili demonstracijama, što je dodatno povećalo pritisak na vlast.

Jedan od ključnih zahteva demonstranata bio je kraj korupcije unutar Komunističke partije Kine, koja je postala raširena među visokim funkcionerima. Takođe, tražili su ukidanje medijske cenzure i veću slobodu izražavanja, jer su državne novine i televizija prikazivale isključivo propagandu u korist režima. Na Trgu su studenti organizovali štrajkove glađu i postavili privremene kampove u kojima su živeli nedeljama, dok su političari unutar partije debatovali o tome kako da odgovore na rastući pritisak.

Broj demonstranata ubrzo je narastao na stotine hiljada, a protesti su se proširili i na druge kineske gradove. Iako su u početku bili mirni, kineske vlasti su ih doživljavale kao pretnju socijalističkom poretku. Vlada je u više navrata pokušala da pregovara sa studentima, ali su pregovori propali zbog odbijanja vlasti da naprave ustupke. Umesto popuštanja, vlast je odlučila da se oslanja na represivne mere kako bi ugušila protestni pokret, što je dovelo do tragične kulminacije događaja početkom juna.

Eskalacija i vojna intervencija

Kako su protesti jačali, kineska vlada je proglasila vanredno stanje 20. maja 1989. godine i počela da raspoređuje trupe u glavnom gradu. Međutim, demonstranti su nastavili da ostaju na Trgu Tjenanmen, odbijajući da se povuku. Napetost je dosegla vrhunac u noći između 3. i 4. juna kada su kineske vlasti izdale naređenje da se protesti silom uguše.

Tenkovi i naoružani vojnici, njih oko 300.000, ušli su u Peking i započeli su nemilosrdan napad na demonstrante. Svedoci su izveštavali o brutalnosti vojske, koja je pucala na nenaoružane građane i gazila ih tenkovima. Prema izveštajima, vojska je koristila i mitraljeze, dok su helikopteri nadletali grad kako bi pratili situaciju. U pokušaju da zaustave nadolazeće trupe, demonstranti su pravili barikade i palili autobuse, ali to nije zaustavilo vojsku da nastavi sa surovim obračunom.

Na ulicama Pekinga odvijale su se scene haosa, sa ranjenicima koji su ostavljeni na ulicama bez mogućnosti za medicinsku pomoć. Stanovnici grada su pokušavali da pruže pomoć preživelima, dok su vojnici otvarali vatru na sve koji su se zatekli na mestu sukoba. Prema svedočenjima, bolnice su bile pretrpane povređenima, a lekari su radili pod pritiskom, dok je vlada zahtevala da se podaci o žrtvama ne objavljuju.

Ujutru 4. juna, nakon celonoćnog nasilja, Trg Tjenanmen bio je ispražnjen od demonstranata, ostavljajući za sobom krvave tragove i ožiljke koji su se duboko urezali u kinesko društvo. Vlada je tada zvanično proglasila kraj „kontrarevolucionarne pobune“, a propaganda je počela da prikazuje demonstrante kao huligane i izdajice koji su ugrožavali stabilnost zemlje.

Posledice i cenzura

Nakon krvavog gušenja protesta, kineska vlada pokrenula je široku kampanju hapšenja, cenzure i propagande. Zvanični podaci o broju poginulih nikada nisu objavljeni, ali nezavisni izvori procenjuju da je poginulo od oko dve stotine (241) do nekoliko hiljada (2600) ljudi. Mnoge porodice i dalje ne znaju sudbinu svojih nestalih članova.

Kineske vlasti su zabranile bilo kakvu javnu raspravu o događajima na Trgu Tjenanmen. Svaka referenca na proteste cenzuriše se u kineskim medijima, a čak su i pretrage na internetu strogo kontrolisane. Ipak, svake godine, uprkos represiji, u Hong Kongu i širom sveta održavaju se komemoracije u znak sećanja na žrtve masakra.

Konkretno, ishodi demonstracija su sledeći:

 • Pojačavanje vanrednog stanja u određenim oblastima Pekinga izvršeno silom od 3. juna 1989. (proglašeno od 20. maj 1989. – 10. januar 1990., 7 meseci i 3 nedelje)
 • Desetine mrtvih i stotine povređenih od vojnog i policijskog osoblja (u nemirima i nesrećama)
 • Demonstranti (većinom radnici) i demonstranti barikadirali trupe Narodnooslobodilačke armije i nedužni civili u okolini upucani od trupa NOA (većinom 38. armija) na nekoliko mesta u Pekingu ali izvan trga Tjenanmen, stotine ubijenih, još više ranjenih
 • Nepotvrđeni izveštaji nekoliko izolovanih smrti civila u blizini trga Tjenanmen
 • Demonstranti (većinom studenti) se mirno povukli sa trga Tjenanmen nakon pregovora sa NOA
 • Vođe protesta i pro-demokratski aktivisti naknadno prognani ili osuđeni
 • Demokratski pokret zabranjen
 • Džao Cijang smenjen
 • Đang Cemin unapređen
 • Ekonomske sankcije Zapada i embargo na uvoz oružja NRK
 • Tržišne reforme odložene

 • Kontrola medija pojačana
 • Političke reforme zaustavljene

„Čovek sa tenkovima“ – simbol otpora

Jedna od najupečatljivijih i najpoznatijih scena iz protesta na Trgu Tjenanmen je slika neidentifikovanog mladića koji je, 5. juna 1989. godine, stao ispred kolone tenkova u znak prkosa. Ova ikonična fotografija, koja je obišla svet, postala je simbol hrabrosti i nenasilnog otpora. Do danas, identitet i sudbina ovog mladića ostaju nepoznati. Neki izvori tvrde da je uhapšen odmah nakon incidenta i da je kasnije pogubljen, dok drugi sugerišu da je uspeo da pobegne i ostane anoniman.

Ovaj čin neposlušnosti i hrabrosti ušao je u istoriju kao jedno od najsnažnijih svedočanstava o borbi pojedinca protiv autoritarne sile. Snimci i fotografije ovog trenutka zabranjeni su u Kini, a svako javno pominjanje ovog događaja može dovesti do represalija. Ipak, „Čovek sa tenkovima“ ostaje inspiracija širom sveta za sve one koji se bore za slobodu i ljudska prava.

Sećanje na Tjenanmen i njegova istorijska važnost

Iako kineska vlast i dalje negira ili minimalizuje značaj događaja iz 1989. godine, protesti na Trgu Tjenanmen ostaju jedan od ključnih trenutaka u savremenoj istoriji borbe za ljudska prava i demokratiju. Ovaj događaj poslužio je kao inspiracija brojnim demokratskim pokretima širom sveta, ali i kao opomena na cenu koju građani mogu platiti u autokratskim režimima.

I danas, više od tri decenije kasnije, duh Trga Tjenanmen živi u sećanju preživelih, aktivista i svih onih koji veruju u slobodu i pravdu. Borba za istinu o ovom događaju nastavlja se uprkos cenzuri i represiji, dok svet i dalje postavlja pitanje: hoće li Kina ikada priznati svoju prošlost?

Tokom 2011. Vikiliks je objavio izveštaje po kojima kineski vojnici nisu pucali na demonstrante. Ostaje tajna šta se ustvari dešavalo.

Mr. D. Tovarišić