Pivnički puč, poznat i kao Minhenski puč, predstavljao je neuspeo pokušaj državnog udara koji je Adolf Hitler, vođa Nacional-socijalističke nemačke radničke partije (NSDAP), izveo 8. i 9. novembra 1923. godine u Minhenu. Ovaj događaj, iako neuspešan, imao je dalekosežne posledice po nemačku istoriju, jer je postavio temelje za kasniji uspon nacističke ideologije.

Pozadina

Od 8. do 9. novembra 1923. Adolf Hitler i Nacistička partija predvodili su koalicionu grupu u pokušaju da svrgnu nemačku vladu. Ovaj pokušaj državnog udara postao je poznat kao Pivski puč.

Počeli su u Burgerbrau Keller, pivnici u bavarskom gradu Minhenu. Hitler i Nacistička partija su imali za cilj da preuzmu kontrolu nad državnom vladom, marširaju na Berlin i zbace nemačku saveznu vladu. Oni su nastojali da uspostave novu vladu koja bi nadgledala stvaranje ujedinjenog Velikog nemačkog Rajha. U ovoj novoj vladi, državljanstvo bi bilo zasnovano na rasi.

Puč nije uspeo i bavarske vlasti su gonile devet učesnika, uključujući Hitlera. Uprkos njegovom neuspehu, lideri su na kraju redefinisali puč kao herojski napor da se spase nacija.

Klima nacionalne nestabilnosti

Nakon Prvog svetskog rata, Nemačka je bila suočena sa teškom ekonomskom i političkom krizom. Versajski mirovni sporazum iz 1919. godine nametnuo je Nemačkoj teške reparacije, koje su dodatno iscrple privredu zemlje. Hiperrinflacija, koja je dostigla vrhunac 1923. godine, učinila je marku gotovo bezvrednom, što je uzrokovalo ogromne ekonomske teškoće za stanovništvo. Plate su se morale isplaćivati nekoliko puta dnevno, a osnovne namirnice su postale preskupe i teško dostupne.

Pored ekonomske krize, politička situacija u Nemačkoj bila je izuzetno nestabilna. Vajmarska republika, uspostavljena nakon rata, suočala se sa nizom pobuna i ekstremističkih pokreta sa leve i desne strane političkog spektra. U tom periodu, komunisti su pokušavali da sprovedu revolucije po uzoru na Oktobarsku revoluciju u Rusiji, dok su desni ekstremisti smatrali da je republika izdala Nemačku kapitulacijom u Prvom svetskom ratu.

U ovoj klimi nacionalne nestabilnosti, i levi i desni politički pokreti su pokušali i nisu uspeli da zbace novonastalu demokratiju. Bavarska, gde se Hitler tada nalazio, postala je utočište za konzervativne i desničarske pokrete, nezadovoljne centralnom vladom u Berlinu. Nemačka vojska i paramilitarne grupe, poput Freikorpsa, bile su aktivne u regionu, a mnogi su se zalagali za svrgavanje republike i povratak monarhije ili uspostavljanje autoritarnog režima. Hitler i njegova stranka, NSDAP, iskoristili su ovo okruženje da privuku pristalice među nezadovoljnim veteranima, industrijalcima i nacionalistima.

Inspirisan Musolinijevim Maršom na Rim iz 1922. godine, Hitler je verovao da može na sličan način preuzeti vlast u Nemačkoj. Računao je na podršku istaknutih bavarskih lidera, poput Gustava fon Kara, generala Ota fon Losova i šefa policije Hansa fon Zajsera, koji su takođe bili nezadovoljni Vajmarskom republikom. Međutim, nije bio siguran da će ga oni zaista podržati do kraja, što će se kasnije pokazati kao ključni problem u izvođenju puča.

U vreme kada su Hitler i nacisti pripremili svoj pokušaj puča 1923. godine, pokret je brojao više od 50.000 članova. Većina ovih članova pridružila se sa nadom da će stranka preduzeti akciju protiv demokratske republike. Uspešan „Marš na Rim“ Benita Musolinija—koji je doveo fašiste na vlast u Italiji oktobra 1922.—inspirisao je Hitlera. Planirao je da preuzme kontrolu nad nacionalnom vladom paralelnim „Maršom na Berlin“.

Istovremeno su članovi bavarske državne vlade agitovali za promene. Državna vlada je protestovala zbog odluke Berlina da zaustavi pasivni otpor francusko-belgijskim trupama koje su okupirale Rajnu i Rur. Kao rezultat toga, proglasila je vanredno stanje. On je postavio ministra predsednika Gustava Ritera fon Kara za glavnog državnog komesara zajedno sa svojim saradnicima generalom oružanih snaga Otom fon Losovom i šefom državne policije Hansom Riterom fon Zajserom.

Ovaj „trijumvirat“ bavarskih lidera javno je zagovarao nacionalistički marš na Berlin. Međutim, potajno su računali da će drugi u vojnoj i državnoj službi u Berlinu obaviti prljav posao, pometući omraženu Republiku i uspostaviti autoritarni režim. Bavarci su tada mogli da uživaju u plodovima puča bez preuzimanja rizika i da zadrže svoju autonomiju u Bavarskoj. Međutim, kako je trijumviratu postalo jasno da su pogrešili, razmišljali su da sami krenu u akciju protiv Berlina. Sastali su se uveče 8. novembra 1923. u Burgerbrau Keller da razgovaraju o strategiji.

U međuvremenu, radikalna i volkisch nacionalistička koalicija, uključujući naciste, ujedinila se u formaciju koju su nazvali Kampfbund (borbena liga). Volkiš vođe su postale nestrpljive. Oni su se zalagali za nasilno rušenje vlade u Berlinu. Hitler, koji je sebe nazvao „bubnjarom“ za pokrete povezane sa Kampfbundom, plašio se bavarskog ministra-predsednika Kara više od bilo kog drugog lidera kao potencijalnog rivala.

Hitler i njegove kolege zaverenici planirali su da sruše sastanak bavarskih lidera 8. novembra. Nameravali su da objave bavarsku i saveznu vladu svrgnutim, primoravajući trijumvirat da legitimiše Hitlerov pokret. Planirali su da nateraju Fon Losoa i fon Zajsera da narede bavarskim trupama da izađu na ulicu u znak podrške vladi „nacionalne obnove“, i da, u saradnji sa paravojnim jedinicama u koaliciji Kampfbund, zauzmu ključne administrativne i vojne zgrade. Kada koalicija obezbedi Bavarsku, njeni lideri će krenuti na Berlin pod Hitlerovim vođstvom.

Puč

Oko 8:30 uveče 8. novembra, Hitlerov lični odred telohranitelja, Stoßtrupp Adolf Hitler, stigao je u Burgerbrau Keller da se pridruži jedinicama Olujnih trupa koje su se spremale da opkole pivnicu. Hitler je ušao u objekat i shvatio dolazak Stoßtruppa kao signal za početak puča. Pucao je iz pištolja u plafon, prekinuvši Karov miting, i izjavio da je „nacionalna revolucija“ počela.

Hitlerov govor u pivnici:

„Gospodo, čas je kucnuo! Nacionalna revolucija je počela! Vajmarska izdajnici su doveli našu otadžbinu na ivicu propasti, ali mi ovde večeras uzimamo sudbinu Nemačke u svoje ruke! Nećemo više trpeti sramotu Versajskog diktata, nećemo više dozvoliti da naši ljudi gladuju dok naši neprijatelji bogate svoje džepove na račun nemačkog radnika!

Ovo nije pobuna! Ovo je povratak reda i dostojanstva! Naša vojska, naši ljudi, svi časni Nemci stoje uz nas! Pozivam vas da se pridružite ovom velikom pokretu, da budemo jedinstveni u borbi za obnovu naše otadžbine!

Gustave fon Kar, generale Losov, Zajser – čas je za odluku! Da li ste sa nama, sa nemačkim narodom, ili ćete ostati uz propalu republiku i njene laži? Ova noć odlučuje sudbinu Nemačke! Pobedimo sada, ili ćemo sutra nestati u haosu i bede! Pred nama je samo jedan put – put nacionalnog ponosa i obnove!“

Okružen naoružanim stražarima, Hitler se progurao ka frontu i kratko se obratio masi. Zatim je naredio fon Losovu, fon Zajseru i fon Karu da uđu u susednu prostoriju. Tamo ih je maltretirao pod pretnjom pištolja da podrže njegov puč. Verujući da je obezbedio njihovu podršku, Hitler i trojica bavarskih vođa vratili su se u glavnu salu i obratili se masi. Izjavili su svoju solidarnost u Hitlerovom pokretu i objavili ključna imenovanja nove vlade.

Međutim, kada su pokrenuli puč, zaverenici su napravili niz ključnih grešaka. Prvo, njihov ukupni uspeh zavisio je od zauzimanja državnih kancelarija i komunikacionih centara. Zaverenici su se takođe oslanjali na korišćenje autoriteta trijumvirata da dovedu vojsku i policiju. Dok su pobunjenici privremeno preuzeli neke kancelarije, uključujući opštinski štab Rajhsvera i štab policije u Minhenu, nisu uspeli da obezbede druge ključne centre.

Dalje, Hitler je ostavio trijumvirat pod nadzorom Eriha Ludendorfa, koji je popustio njihovoj molbi da napusti Burgerbrau Keller, navodno da preuzme svoje određene uloge u puču. Međutim, kada su se oslobodili, oni su osudili svrgavanje. Pored toga, naredili su policijskim i vojnim jedinicama da ga suzbiju. Pošto zaverenici nisu uspeli da obezbede komunikaciju u gradu, trijumvirat je mogao da pozove prigradske policijske snage i trupe iz obližnjih baza.

Zaverenici su bili previše neorganizovani da bi iskoristili ovaj kratki prozor konfuzije. Pošto je čuo za izdaju trijumvirata, Hitler se nekoliko sati dvoumio pre nego što je odlučio da nastavi marš na Berlin. Neodlučnost je dala vreme bavarskim vlastima da se organizuju i brane Minhen.

U poslednjem pokušaju da okupi građane i vojnike, Hitler je predvodio oko 2.000 nacista i drugih članova Kampfbund-a u maršu do Feldherrnhalle na Ludvigštrase. Policija Minhena sukobila se sa demonstrantima kada su stigli do Odeonsplatza. U pucnjavi je poginulo 14 nacista i četiri policajca i stavljena je konačna tačka na puč u gradu. Dvojica drugih nacista su umrla na drugim mestima. Hitler se oslanjao na paravojnu Kampfbund, ali nedostatak podrške policije i lokalno stacioniranih vojnih jedinica osudio je pokušaj.

Suđenje

Nakon neuspeha puča, Hitler je uhapšen i optužen za veleizdaju. Suđenje je počelo 26. februara 1924. godine i trajalo do 1. aprila iste godine. Tokom suđenja, Hitler je iskoristio priliku da iznese svoje političke stavove, što mu je donelo nacionalnu pažnju. Njegovi vatreni govori i napadi na Vajmarsku republiku pretvorili su ga iz lokalnog ekstremiste u prepoznatljivo političko lice širom Nemačke.

Veće od pet sudija, kojim je predsedavao Georg Neithardt, predsedavao je suđenjem Hitleru i drugim vođama puča. Kao i većina sudija tokom Vajmarskog perioda, Neithardt je bio sklon, u slučajevima veleizdaje, da pokaže popustljivost prema desničarskim optuženima koji su tvrdili da su delovali iz iskrenih, patriotskih motiva. Noseći svoj Gvozdeni krst, nagrađen za hrabrost tokom Prvog svetskog rata, Hitler se borio protiv Vajmarske republike. Tvrdio je da je savezna vlada u Berlinu izdala Nemačku potpisivanjem Versajskog sporazuma. Svoje postupke je takođe pravdao sugerisanjem da postoji jasna i neposredna komunistička pretnja Nemačkoj.

Sudije su osudile Hitlera po optužbi za veleizdaju. Međutim, dali su mu najblažu dozvoljenu kaznu od pet godina u zatvoru minimalne bezbednosti u Landsbergu na Lehu sa mogućnošću uslovnog otpusta. Pušten je na slobodu već u decembru 1924. Iako je Hitler imao bazu podrške, levičarski i desničarski listovi kritikovali su blagu kaznu. Istaknuti profesor prava je takođe objavio rad u kojem su navedene mnoge od najgorih grešaka suđenja. I zvaničnici bavarske vlade bili su podjednako nezadovoljni. Međutim, postupili su uzdržano kako ne bi stvorili utisak da pokušavaju da utiču na poslove bavarskog ministarstva pravde.

Hitler je vodio prijatan način života za zatvorenika. Zatvorske vlasti su mu dozvolile da nosi svoju civilnu odeću, da se sastaje sa drugim zatvorenicima po želji i da šalje i prima mnoga pisma. Zatvorske vlasti su takođe dozvolile Hitleru da koristi usluge svog ličnog sekretara, Rudolfa Hesa, zatvorenika osuđenog za veleizdaju. Dok je bio u zatvoru, Hitler je diktirao Hesu prvi tom svoje zloglasne autobiografije, Mein Kampf.

Nasleđe pivskog puča

Pivski puč je imao nekoliko zloslutnih nasleđa.

Među onima koji su sa Hitlerom marširali na Odeonsplatz bili su ljudi koji će kasnije zauzimati ključne pozicije u nacističkoj Nemačkoj: Herman Gering, Hajnrih Himler, Rudolf Hes, Julijus Štrajher i Vilhelm Frik. Nakon završetka Drugog svetskog rata 1945. godine, četvorica ovih muškaraca stajala su na optuženičkoj klupi na suđenju glavnim ratnim zločincima u Nirnbergu. Peti je tu sudbinu izbegao samo samoubistvom.

Ciljevi vođa puča bili su podjednako predosećajni. Na primer, nastojali su da razbiju unutrašnju političku opoziciju i unište one koji su pružali otpor. Planirali su da uspostave diktatorsku državu i ograniče državljanstvo na Nemce „nordijskog” porekla, kao i da isključe Jevreje iz političkog života. Pored toga, imali su za cilj da donesu hitno zakonodavstvo koje bi omogućilo „uklanjanje svih osoba opasnih po bezbednost i beskorisnih jedača“ koji bi bili zatvoreni „u koncentracionim logorima [Sammellager] i, gde je to moguće, okrenuti radu produktivnom za zajednicu“. Kada su Hitler i nacisti preuzeli vlast 1933. godine, postigli su svaki od ovih ciljeva u roku od dve godine.  

Hitler je izvukao važne praktične pouke iz neuspelog puča. Prvo, shvatio je da nacistički pokret ne može da uništi Republiku direktnim napadom bez podrške vojske i policije. Drugo, shvatio je da uspeh zavisi od Nacističke partije kao neospornog vođe volkisch pokreta i Hitlera kao nedvosmislenog vođe nacista. Konačno, iskustvo je Hitlera naučilo da će pokušaj da se država zbaci silom doneti vojni odgovor u njenu odbranu.

Od tog vremena, on je bio posvećen tome da iskoristi prednosti vajmarske demokratije da potkopa državu iznutra. On je nastojao da dođe na vlast putem narodnog glasanja. On je imao za cilj da utiče na to glasanje koristeći slobodu govora i okupljanja koje garantuje Vajmarska republika.

Nakon puča, savezna i bavarska vlada zabranile su Nacističku partiju, njene formacije i njene novine. Ali Hitlerova javna posvećenost dolasku na vlast pravno je navela vlasti da ukinu zabranu 1925. Između 1925.–1929. godine, partija je prošla kroz pažljivo organizaciono restrukturiranje pod Hitlerovom kontrolom. Prvi značajniji rezultat je doživeo u nacističkom izbornom prodoru na izborima u Rajhstagu 1930. godine. Ova nova strategija na kraju je dovela do njegovog imenovanja za kancelara 1933. godine.

Hitler i rukovodstvo Nacističke partije su gajili sećanje na puč. Oni su mu dali posebno mesto u narativu o nacističkom pokretu, a na kraju i o nemačkoj državi. Nakon što je Hitler konsolidovao vlast, nacistička Nemačka je slavila 9. novembar kao Dan žalosti Rajha (Reichstrauertag).

Odeonsplatz, gradski trg na kojem su se zaverenici sukobili sa policijom, postao je važan spomenik za Nacističku partiju. Tek posle Drugog svetskog rata vlasti Savezne Republike Nemačke su posvetile ploču u čast četvorici policajaca poginulih na dužnosti u odbrani Vajmarske republike.

Pivnički puč ostaje značajan događaj u istoriji Nemačke, jer je ukazao na političku nestabilnost Vajmarske republike i rastuću pretnju ekstremističkih pokreta, što je na kraju dovelo do Drugog svetskog rata. Takođe, pokazao je Hitlerovu sposobnost da neuspeh pretvori u propagandni trijumf, što je postalo ključni element njegove kasnije političke strategije.

Mr. D. Tovarišić