Velika relikvija, ruka Jovana Krstitelja, prošla je pola sveta pre nego što je dospela u Cetinjski manastir. Za to je zaslužna majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog, koja je rešila da ruku pokloni dinastiji Karađorđević u znak zahvalnosti za prihvatanje desetina hiljada ruskih izbeglica nakon Oktobarske revolucije, a on ju je nakon bombardovanja sklonio u Ostrog

Sveti Jovan Krstitelj, poznat i kao Preteča, jedno je od najvažnijih i najcenjenijih svetaca u hrišćanskoj tradiciji, a njegova uloga u pripremi puta za Isusovo javno delovanje čini ga centralnom figurom u evangelijskim pričama. Ali, dok se teološke refleksije o njegovom životu i smrti prepliću sa dubokom duhovnošću, ne manje važan je i materijalni trag koji je on ostavio – ruke Svetog Jovana Krstitelja, relikvije koje su tokom vekova putovale kroz istoriju, vere, i kulture. Put ruke Svetog Jovana Krstitelja Preteče predstavlja fascinantnu priču o religijskim verovanjima, istraživanjima, istorijskim preprekama, kao i modernim naporima da se sačuva duhovno nasleđe.

Ruka Svetog Jovana Krstitelja: Relikvija u istoriji i legendama

Priče o svetim relikvijama koje su stvorene od delova tela svetaca predstavljaju duboko ukorenjene tradicije u hrišćanstvu. Među njima, ruka Svetog Jovana Krstitelja zauzima posebno mesto. Po predanju, Jovanova ruka je bila sakrivena i čuvana nakon njegove smrti, a kasnije se pojavila u različitim delovima sveta kroz vekove. Legende o njenom putovanju do danas su nejasne, ali istorijske činjenice o njenim različitim destinacijama i važnosti za crkvene zajednice mogu se pratiti kroz brojne izvore.

Prema jednom od predanja, ruka Svetog Jovana Krstitelja bila je sačuvana u Jerusalimu, dok se kasnije tokom srednjeg veka prenosila na zapad. Veza između svetih relikvija i moći verovanja u njihovu svetost i zaštitu bila je snažno ukorenjena u srednjovekovnom hrišćanskom društvu. Ruka Svetog Jovana Krstitelja navodno je prolazila kroz Konstantinopolj, a potom se nalazila u različitim gradovima Evrope, uključujući Rim i Carigrad, pa sve do današnjeg dana.

Putovanje kroz vekove: Od Jerusalima do Balkana

Relikvija ruke Svetog Jovana Krstitelja bila je jedan od važnih simbola tokom Prvog krstaškog rata, kada su hrišćani nastojali da povrate Jerusalim i njegove svete relikvije. Tokom tog perioda, mnoge svetinje su iz Jerusalima prenete u evropske crkve, a ruka Svetog Jovana je navodno završila u Konstantinopolju. U srednjem veku, Konstantinopolj je bio centar hrišćanske moći, a mnogi relikvijari su prešli kroz njegove gradove, podstičući hodočašća i molitve vernika.

Jedan od najvažnijih trenutaka za istoriju ruke Svetog Jovana Krstitelja dešava se tokom osmanske vladavine. U 15. veku, kada je Carigrad pao pod vlast Osmanskog carstva, mnoge svetinje su prešle u ruke muslimanskih vladara. Prema nekim izvorima, deo relikvije ruke Svetog Jovana Krstitelja je tada prešao na teritoriju Balkana, gde su se pojavili i spisi o njenim čudotvornim moćima i značenju za narod.

Balkan je bio dom mnogim hrišćanskim zajednicama koje su verovale da relikvije imaju posebnu moć, a ruka Svetog Jovana postala je simbol duhovne snage i zaštite. U mnogim crkvama širom Balkana, utemeljene su tradicije verovanja da su oni koji se mole uz ovu relikviju primili posebne blagoslove, izlečenja i zaštitu od zla.

Sveti Jovan je pogubljen po naređenju cara Iroda, pod uticajem njegove žene Irodijade. Irod, koji je poznat po ubijanju novorođenčadi u Vitlejemu, bio je vladar u vreme propovedi Jovana Krstitelja i Isusa Hrista. Jovan je kritikovao Iroda zbog njegove preljube sa Irodijadom, što je dovelo do njegovog zatvora i kasnijeg pogubljenja.

Naime,  Irod je bio oženjen ćerkom arapskog kneza Arete. On je oterao svoju zakonitu ženu i uzeo sebi za ljubavnicu Irodijadu, ženu svog brata Filipa, koji je još bio živ. Protiv ovog bezakonja ustao je Jovan Krstitelj i pred svima napao Iroda i Irodijadu zbog čega se uskoro našao u tamnici. 

Pijani Irod, zanesen vatrenim plesom, obećao je igračici da će joj dati šta god da traži, a ona je, na nagovor majke, zatražila glavu Jovana Krsitelja na tacni. Irod je naredio da se Jovan Krstitelj poseče u tamnici i njegova glava donesena je na tanjiru.

Iako je dobila ono što je priželjkivala, preljubnica Irodijada je najpre nožem izbola jezik velikog proroka, a potom je u strahu da će svetac vaskrsnuti insistirala da glava Svetog Jovana Krstitelja bude sahranjena razdvojeno od tela. Po predanju, svetiteljevu glavu bacila je na nečisto mesto na Irodovom imanju. Ali, potonja Sveta Jovana Mironosica, supruga dvorjanina cara Galileje, otkopala je glavu Svetog Jovana Krstitelja, spustila je u ćup i pokopala na Maslinskoj gori, takođe na Irodovom imanju.

Ruka Jovana Krstitelja je iz Antiohije u 4. veku doneta u Carigrad. Dočekana je svečano uz psalme i pesme. Njeno poslednje skrovište bilo je u Aja Sofiji.

U to vreme od ruke su bila odvojena dva prsta. Jedan je danas u Otomanskom muzeju u Istanbulu. Drugi je u Sijeni i interesantno je što se na kivotu u kome se čuva nalazi natpis na srpskom: „Pretečina desnica Jovanova, pomeni mene Savu arhiepiskopa srpskoga!”

Sveti Sava je dobio drugi prst 1219. godine i položio ga u manastir Žiču. Kasnije je čuvan u Pećkoj patrijaršiji do 1458. godine. Jelena, žena despota Lazara ih je odnela u Moreju/Peloponez. Ubrzo su sakrivene u Italiji u Sijeni, u hramu Svete Marije.

Međutim, za ovaj tekst bitna je ruka Svetog Jovana Krstitelja, kojom je krstio Isusa Hrista, i koja se čuva u manastiru Svetog Petra Cetinjskog na Cetinju, a kako je tu došla interesantna je priča…

Put ruke do Cetinja

Ruka je ostala u Carigradu i posle pada pod Osmanlije 1453. godine sultan Bajazit Drugi je 1484. godine poklanja ostrvu Rodos. Sulejman Prvi 1522. godine osvaja to ostrvo i relikvija je odneta na Maltu gde je počivala 250 godina dok Napoleon nije osvojio to ostrvo 1798. godine.

Car Rusije Pavle Prvi je 1799. godine dobio svetu ruku i smestio je u Zimski dvorac. Tu se nalazila do 1917. godine kada je majka poslednjeg ruskog cara Nikolaja Drugog odnela ruku u rodnu Dansku. Tu je, u dogovoru sa mitropolitom kijevskim, rešila da ruku pokloni dinastiji Karađorđević, u znak zahvalnosti za prihvatanje desetina hiljada ruskih izbeglica i tako se ona obrela u Sremskim Karlovcima da bi kasnije bila čuvana u riznici crkve pri dvoru na Dedinju.

Posle bombardovanja Beograda 6.aprila 1941. god., kralj Petar Drugi Karađorđević je pri povlačenju poneo ruku i sakrio je u Ostrogu i ona je tu provela rat.

U jednoj policijskoj raciji 1952. godine ruka je oduzeta crkvi i doneta u Podgoricu, a onda u Beograd. Tu je bila u državnom trezoru sve do 1978. godine. Tada je poklonjena manastiru Svetog Petra na Cetinju, gde se i danas nalazi.

Desnica Svetog Jovana prvi put je izneta pred narod na Ivanjdan 1993. godine. Interesantno je da je 2006. data Rusiji na 40 dana. Bila je u najvećim ruskim gradovima, a onda je nekoliko dana provela i u Kijevu, prenosi Istorijski zabavnik tekst istoričara Dobrice Jovičića.

Jovan Krstitelj zauzima posebno mesto među jevanđeljskim ličnostima koje su bile uz Hrista, kako po načinu dolaska u svet, tako i po načinu života, ulozi krštenja Isusa i po svome tragičnom kraju.

Od svih ostalih proroka sveti Jovan se razlikuje naročito što je, po predanju, imao tu sreću da je mogao i rukom pokazati svetu „Onoga koga je prorokovao”. Za ruku Svetog Jovana priča se da ju je svake godine na svetiteljev dan arhijerej iznosio pred narod. Ponekad se ta ruka javljala raširena, a ponekad zgrčena. U prvom slučaju označavala je rodnu i obilnu godinu, a u drugom nerodnu i gladnu.

Duhovna važnost i izazovi modernog društva

Dok su relikvije u prošlim vremenima imale ogromnu duhovnu vrednost, u današnjem društvu postavlja se pitanje o njihovom značaju u kontekstu modernih verovanja i naučnih istraživanja. U mnogim zemljama Balkana, i šire, relikvije Svetog Jovana Krstitelja i dalje izazivaju snažna verska osećanja i okupljaju vernike na hodočašćima, ali moderni pristupi verovanju i religiji sve više preispituju autentičnost ovih svetinja. Duhovni uticaj ovih relikvija nije više vezan samo za veru, već i za kulturne i istorijske identitete.

Zanimljivo: Ova sveta relikvija, koja je od velikog značaja za hrišćansku veru, privukla je pažnju i Malteškog reda. Naime, bivši predsednik Crne Gore Momir Bulatović jednom prilikom je ispričao kako mu je Malteški red nudio 150 miliona evra da otkupi tri relikvije od Crne Gore, među kojima je bila i ruka Svetog Jovana Krstitelja, ali je zahvaljujući upokojenom mintropolitu Amfilohiju ona, ipak, ostala u Crnoj Gori.

Danas, kada nauka i tehnologija omogućavaju da se uzmu uzorci i analiziraju materijali sa religijskih relikvija, postavlja se pitanje da li bi detaljna ispitivanja mogla da promene način na koji vernici doživljavaju moći ovih svetih objekata. Međutim, vernici i crkvene vlasti insistiraju na tome da pravo značenje ovih svetih ostataka nije samo fizičko, već i duhovno, jer je vera i simbolika ono što čini relikvije svetim.

Srpska pravoslavna crkva slavi dan Svetog Jovana 7. januara po crkvenom, a 20. januara po gregorijanskom kalendaru. Crkva takođe slavi i obretenje glave svetog Jovana Krstitelja.

Zaključak: Neispričana priča o veri, istoriji i tradiciji

Put ruke Svetog Jovana Krstitelja Preteče nije samo istorijski put. To je put kroz vekove koji govori o veri, traganjima, izazovima, i dubokom duhovnom značenju koje religiozne zajednice pridaju svetim relikvijama. Iako naučna istraživanja postavljaju pitanja o autentičnosti ovih svetinja, religiozni aspekti njihove simbolike ostaju i dalje nezaobilazni u svakodnevnom životu vernika. Bez obzira na to što je prošlo mnogo vekova, ruka Svetog Jovana Krstitelja i dalje ostaje u srcu hrišćanske tradicije, pozivajući nas da se setimo duhovne moći koju ona nosi – moći koja nije samo u materijalu, već u veri i tradiciji koja je nadmašila sve prepreke vremena i prostora.