Dokazi o verskim čudima su usko povezani sa duhovnošću posmatrača i njihovim ličnim uverenjem. Čuda su posmatrali oni koji veruju u višu silu, iako ih oni koji ih svedoče smatraju više duhovnim nego fizičkim subjektom. Neki čak kažu da su čuda fizička manifestacija nečega što je nekada bilo čisto duhovno. Za one koji veruju, postizanje nečega fizički nemogućeg stoga nije iznenađujuće, jer potiče iz duhovnog carstva. A, šta je, ustvari istina?

Čuda ili laži?

Iako se čuda dešavaju i danas, njihova učestalost je opala. To može biti zbog nedostatka zapažanja sa naše strane ili našeg sve većeg razumevanja fizičkog sveta i odgovora koji nam on može dati bez potrebe za duhovnim objašnjenjima. Međutim, posmatrači uvek treba da budu svesni da postoji još jedna vrsta navodnih čuda: lažne stvari koje su veštački stvorene da izazovu emocionalni odgovor kod ljudi.

Primarna motivacija za takvu prevaru je izazivanje vere ili straha kod verskog entiteta. U ovom članku ćemo razmotriti fenomen koji bi, ako je istinit, sigurno bio čudo. Međutim, u većini slučajeva, to je više prevara nego bilo šta drugo. Fenomen je onaj uplakanih statua, posebno onih koji se primećuju u crkvama. 

Statue su očigledno nežive, napravljene su od kamena ili metala. U fizičkom svetu ne postoji mogućnost da se neživi objekti ponašaju kao živa osoba. Stoga, ako se primeti da statua plače, to ostavlja tri moguća objašnjenja. Može biti umešana prevara, bilo da se zavaraju posmatrači, ili od strane samih posmatrača. Možda postoji fizičko objašnjenje za ovaj fenomen koje još nije shvaćeno.

Ili, za vernike, ovo može biti dokaz istinskog verskog čuda. Duhovna oblast je drugačija i u njoj je mnogo toga moguće. Ipak, neverovatno je da se duhovno carstvo manifestuje u fizičkom kao statua koja pokazuje emocije i plač. 

U ovom članku ćemo se pozabaviti time šta tera statuu da plače. Ići ćemo od podvale do čuda i pokušati da razumemo zašto se to dešava. 

Katoličanstvo i Bogorodica

Statue koje plaču svakako nisu neuobičajene, a postoji mnogo slučajeva da se statue koje plaču vide širom sveta. Statue koje plaču su posebno česte u katoličanstvu, gde bi najpoznatiji primer mogla biti Madona iz Sirakuze.

Smeštena na Siciliji, statua je primećena kako proliva suze od 1953. godine. Drugi primeri uplakanih statua dolaze iz Mađarske, Makedonije i Argentine. Iako su uplakane statue uobičajene, ljudi smatraju statuu uplakane Device Marije u određenim crkvama posebno čudesnom.   

Katolici posebno poštuju Devicu Mariju, kao majku Isusa Hrista, među hrišćanima. S obzirom na njen visoki položaj poštovanja u Katoličkoj crkvi, pripisan joj je shodno tome veliki broj čuda, često bez direktnih dokaza. Na primer, Marijino posredovanje je zaslužno za pobedu Venecije i papstva kada ih je napala flota Osmanskog carstva 1300.-ih godina. 

Još jedan poseban primer Marijinih natprirodnih moći bio je kada je katedrala u Šartru u Francuskoj izgorela u požaru 1194. godine. Plamen je progutao celu katedralu, međutim čudesno je veo Device Marije, relikvija koja se čuvala u katedrali, spašena bez ogrebotine od strane trojice sveštenika. Neverovatno je da je nešto tako delikatno kao što je veo preživelo u razornom požaru. Čak su i sveštenici koji su spasili veo izbegli vatru bez ikakve štete. 

Osim njenih moštiju, nekoliko puta je primećeno da Marijini kipovi plaču. Za Marijine suze se takođe kaže da su čudotvorne, a neki veruju da imaju lekovita svojstva. Katolici veruju da su suze zato što Marija plače nad sedam grehova sveta. Tako njene suze nose moć da operu grehe ljudi.

Ljudi takođe veruju da Bogorodica plače zbog sedam tuga koje je pretrpela za života. Ovih sedam tuga često se prikazuju kao sedam mačeva koji probijaju njeno srce u religioznoj umetnosti i ikonografiji.

Kada kipovi Device Marije plaču, plaču suze krvi, ulja ili drugih mirisnih tečnosti. U većini slučajeva, statue plaču suze od maslinovog ulja i balzama, što priziva miris ruže. U duhovnom smislu, ovo se smatra manifestacijom Marijinog prisustva, jer su je zvali ‘Ruža bez trnja’.

Često su statue Device Marije koje plaču praćene drugim čudima, najčešće Marijinim ukazanjima. Ove statue obožavaju ljudi. Međutim, kada kipovi plaču, lokalni biskupi često istražuju taj fenomen pre nego što ga proglase čudom, kako bi se uverili da nije prevara. 

Šanse da je to prevara

Katolički biskupi slede smernice koje je diktirao Vatikan za takve slučajeve. Vatikan daje jasna uputstva u vezi sa primenom katoličke doktrine i kako proceniti takva naizgled čuda. Smernice za ispitivanje se obično primenjuju na slučajeve kada se Marija pojavljuje vernicima. Međutim, i druge natprirodne pojave kao što su statue koje plaču takođe potpadaju pod ove smernice.

Pristup koji se koristio da se potvrdi čudo tradicionalno nije bio podeljen u javnosti, ali je ostao tajna Crkve i njenih zvaničnika. Smernice su ostale privatne sve do 2012. godine, kada su konačno objavljene. 

Episkopi obično počinju posmatranjem uticaja uplakane statue na zajednicu oko crkve. Ako postoje dokazi da ljudi leče kroz suze, to se smatra pozitivnim dokazom o čudu. Dalje, još jedan pozitivan aspekt bio bi produbljivanje katoličke vere kod posmatrača fenomena.

S druge strane, može biti i negativnih aspekata. Na primer, prodaja tečnosti prikupljene iz uplakane statue sugeriše skriveni motiv i stoga stvara sumnju u legitimnost čuda. Ako plač dovodi do porasta antikatoličkog govora i osećanja, onda to takođe sugeriše negativne konotacije. 

Mnogo puta se pokazalo da su suze lažne, a fenomen se ne smatra čudom. Razne uplakane statue su godinama razotkrivane kao prevare. U takvim slučajevima, suze koje je statua isplakala, bilo da se radi o vodi, krvi ili balzamu, najčešće su povezane sa postupcima vlasnika statue koji ubrizgava tečnost u statuu.

Ako je statua od poroznog materijala, ovo je vrlo lak zadatak. Uljne suze je posebno lako ponovo stvoriti. Trik leži u utrljavanju uljem pomešanog sa mastima na oči statue. Kada temperatura dostigne određenu oznaku, mast se topi, a ulje pada kao suze. 

Pošto je takvu prevaru lako postići, Vatikan samo u retkim slučajevima odobrava statue koje plaču, a uplakane statue Device Majke su još ređe. Fenomen isceljenja suza iz statue može zaraditi slavu za nekoliko dana, stvarajući izvor prihoda za pohlepne. Ovo je najčešći razlog za uplakane statue, pa je shodno tome i najčešći zaključak do kojeg je došao Vatikan. 

Međutim, fenomen uplakanih statua i dalje postoji, a neke postoje i danas koje Vatikan smatra originalnim i koje prkose fizičkom objašnjenju? Da li su ovi retki slučajevi čudesni? To je odgovor koji svaki posmatrač treba da napravi sam, prema svojoj veri.

Mr. D. Tovarišić