„Viteštvo je iznad večnosti; ne živi se od slave, nego od dela“. – srpski pesnik i filozof Dejan Stojanović.

Invazije, monarhije i feudalni sistem bili su atributi srednjeg veka, ere obeležene čestim ratovima. Među osvajačima kojih su se kraljevstva morala plašiti bili su Vikinzi, Saksonci i ratoborni Huni sa istoka.

Ko se borio da zaštiti suverenitet, održi mir i osigura da moć ostane u rukama onih koji je traže? Srednjovekovni vitez je preuzeo ulogu zaštitnika carstva. Ali kakav je trebao da bude srednjovekovni vitez?

Šta je bio srednjovekovni vitez? 

Ako mislite da čovek odraste i onda odluči da želi da bude vitez, varate se. Ova ključna odluka je doneta u dečakovom ranom detinjstvu.

Da biste bili uzeti u obzir za tako časnu ulogu, prvo morate posedovati niz kritičnih kvaliteta. Dečak mora biti visokog porekla, što ne znači samo da je častan, već i da ima dovoljno novca za svoje oružje i oklop. Potrebno je prethodno poznavanje viteštva, jer je to kodeks po kojem će živeti nakon što bude proglašen za viteza. Počeće da trenira oko sedme godine ako se ispune svi ovi preduslovi.

Kao deo svog šegrtovanja, ambiciozni vitez će pomagati glumačkom vitezu u ulozi „paža“, a kasnije i kao „štićenika“. Tokom godina kao paž, dečak će naučiti o nezi konja, jahanju i, što je najvažnije, lovu. Do četrnaeste godine biće unapređen na mesto štitonoše, što uključuje obuku o oružju i predavanja iz viteštva.

Na bojnom polju ili kada je u pitanju rat i mir, on će preuzeti veće odgovornosti da pomogne vitezu kome služi. Tada će, oko osamnaeste godine, biti ocenjen da li je dostojan da postane vitez.

Ceremonija „damoiseau“ (gospodarska) je naziv koji se daje ritualu u kojem se štitonoša postavlja u čin viteza. Obim rituala varirao je u zavisnosti od statusa budućeg viteza ili trenutnog stanja stvari (mir ili rat). Imućniji vitezovi slani su da se kupaju noć pre događaja, što je u to vreme bila neobična praksa.

Uoči svog proglašenja viteza, vitez bi, prema tradiciji, održao „bdenje“. Morao je da provede celu noć klečeći ispred oltara gde je držano njegovo oružje. Ovo bdenje je obavljao potpuno obučen u njegov oklop, što bi bio ispit snage i izdržljivosti.

Kada bi mu monarh ili neko na visokom položaju stavio mač na rame i darovao ga priznanjem, vitez je bio zvanično angažovan. Poslednje reči izgovorene novopečenom vojniku bile su: „Budi vitez.” I tako bi počela njegova zakletva na vernost Bogu, njegovoj monarhiji i narodu svoje zemlje.

Časna dužnost

Da bismo razumeli ulogu viteza, prvo treba da razmotrimo četiri nivoa feudalnog sistema. Kraljevi (vladari carstva, koji mogu ili ne pripadaju kraljevstvu) su na vrhu. Slede plemići, gospoda i dame, zatim plemeniti vitez, i na kraju seljaci i kmetovi.

Vitez je bio pre svega profesionalni ratnik. Vitezove su unajmljivali lordovi ili monarsi i oni bi uveli lordove vojske u bitke. Neki od uspešnijih vitezova stekli bi prilično bogatstvo.

Da su prava vrsta i da se mogu predstaviti kao aristokratski, ili da imaju visoke veze, možda bi služili vladaru ili kraljevskoj porodici. Ove pozicije su dobro plaćene jer su pružale zaštitu najvažnijim ljudima u carstvu. Drugi bi se takmičili u lovu ili nadmetanju za novčane ili materijalne nagrade.

Vitezovi su dobijali „feud“ kada bi bili pomazani, ovo bi bilo dovoljno zemlje da izdržavaju njihove porodice i radnike. Svaki višak zemlje iznajmljivan je seljacima i kmetovima, obezbeđujući prihod potreban za održavanje njihovog visokog stila života.

Često bi se ovaj novac koristio i za plaćanje „scutagea“, česte prakse koja se pojavila krajem srednjeg veka. Srednjovekovni vitezovi su mogli da plaćaju kralju naknadu da bi bili oslobođeni borbe i da poveri opasne ratne dužnosti vojnicima.

Da li je vitez bio hrabar ili podmukao kao što ga bajke prikazuju? Očigledno nije, jer je do 13. veka više od 80% vitezova u Engleskoj plaćalo skute kako bi izbegli borbu. U ovom trenutku, vitez je u suštini bio produžetak feudalnog sistema, položaj koji je doprineo održavanju hijerarhije i društvenog poretka.

Dvorski vitez: Samo mit?

U srednjovekovnoj evropskoj književnosti „dvorska ljubav“ je bila čest motiv. Termin koji se koristi za izražavanje viteške ljubavi i poštovanja prema svojoj dami. Njegova naklonost i lojalnost su joj bili zavetovani. On je bio zadužen za svoju odluku, ali je njome bio i obavezan. On bi išao do krajnosti u svom životnom služenju njoj.

Dakle, da, na određeni način dvorski vitez je bio stvarna figura, što se vidi po odanosti dvorskog viteza svom kralju i carstvu kojem služi. Njegova čast bila je vezana njegovom službom kao vitezom. U praksi, svi vitezovi su ovo možda poštovali, a možda i nisu. 

Poznato je da su neki srednjovekovni vitezovi bili  razbojnici ili unajmljeni plaćenici koji su više zabrinuti za novac i moć nego za plemićke funkcije koje su dolazile sa položajima. Najverovatnije je dvorski vitez o kome čitamo u literaturi bio izmišljotina ili fikcija osmišljena da pomogne u kontroli i oblikovanju društvenog ponašanja.

Zaštitnici kraljevstava, dvorska gospoda ili samo visokorođeni ljudi sa sklonostima za društveni položaj i raskošan život? Put da se postane srednjovekovni vitez je nesumnjivo bio jedan od posvećenosti i istrajnosti. Jedino pitanje, ako uopšte i postoji, jeste koliko su ti ljudi bili hrabri, ljudi koji se u bajkama i mitovima često prikazuju kao heroji.

Mr. D. Tovarišić