Obojene revolucije su postale jedno od najvažnijih političkih fenomena krajem 20. i početkom 21. veka. Ovaj izraz se koristi za označavanje niza protesta i političkih prevrata koji su, u mnogim slučajevima, doveli do promene vlasti u autoritarnim državama i bivšim sovjetskim, postkomunističkim državama. Kakvi su bili rezultati!?

Fenomen obojenih revolucija obuhvata različite političke, društvene i kulturne aspekte, iako je najpoznatiji po mirnim, nenasilnim metodama koje su korišćene kako bi se postigla promena u vlasti. Od pada Berlinskog zida pa naovamo, obojene revolucije su postale ključni momenti u političkoj istoriji nekoliko zemalja, a njihov uticaj se oseća u čitavom svetu.

Početak obojenih revolucija

Fenomen obojenih revolucija počeo je krajem 20. i početkom 21. veka, kada su zemlje bivšeg sovjetskog bloka, kao i druge države sa autoritarnim režimima, počele da se oslobađaju starih političkih sistema. Prva obojena revolucija koja je postala međunarodno prepoznatljiva bila je “Ružičasta revolucija” u Gruziji 2003. godine. Ovaj mirni protest protiv korupcije, loše ekonomije i autoritarnog režima Eduarda Ševardnadzea doveo je do smene vlasti i bio je signal za druge postkomunističke zemlje da je moguće promeniti vlast putem nenasilnih metoda.

Međutim, još pre Gruzije, postojali su primeri pokušaja političkih promena kroz proteste i demonstracije, ali oni nisu imali isti uticaj na globalnu scenu. Na primer, pad Berlinskog zida 1989. godine, koji je označio kraj komunizma u Istočnoj Evropi, bio je ključni moment u istoriji postkomunističkih revolucija. Iako nije tehnički bio obojena revolucija, jer se radilo o velikim političkim promenama koje su zahvatile celo područje, pad zida bio je katalizator za revolucije koje su usledile, kao što su one u Rumuniji, Poljskoj, Mađarskoj i Čehoslovačkoj.

Glavne obojene revolucije

Pored Gruzije, nekoliko drugih zemalja doživelo je obojene revolucije koje su oblikovale političke tokove u tim regionima. Svaka od tih revolucija imala je svoj specifičan kontekst, uzroke i tok događanja, ali sve su ih povezivale slične karakteristike: masovni protesti, nenasilje, podrška međunarodne zajednice i naglasak na ljudskim pravima.

Narandžasta revolucija u Ukrajini (2004.)

Ukrajina je 2004. godine bila poprište jednog od najpoznatijih i najvažnijih događaja u ovom fenomenu. Narandžasta revolucija bila je reakcija na pokušaj izborne prevare tokom predsedničkih izbora, kada je prva runda izbora pokazala da je prozapadni kandidat Viktor Juščenko pretrpeo ozbiljan gubitak protiv proruskog kandidata Viktora Janukoviča. Naravno, izbori su bili obeleženi brojnim nepravilnostima, što je izazvalo masovne proteste i demonstracije u Kijevu i drugim ukrajinskim gradovima. Građani su zahtevali novi izborni proces, uz podršku međunarodnih posmatrača i prozapadnih političara.

Narandžasta revolucija bila je prekretnica za Ukrajinu, jer je pokazala da je moguće promeniti izbornu volju naroda putem nenasilnih protesta. Pobednička strana, predvođena Juščenkom, na kraju je potpisala novi izborni proces koji je doveo do ponovljenih izbora i ispravljanja izbornih nepravilnosti. Ukrajina je tada ušla u novu fazu političkog razvoja, sa naglaskom na demokratiju i integraciju sa zapadnim institucijama.

Tulipanska revolucija u Kirgistanu (2005.)

Kirgistan je 2005. godine postao poprište druge obojene revolucije, poznate kao Tulipanska revolucija. Nakon što su izbori 2005. godine postali sumnjivi, a predizborni proces bio obeležen korupcijom i prevarama, građani Kirgistana su izašli na ulice, zahtevajući smenu vlasti. Ovaj protest izazvao je masovne demonstracije koje su kulminirale preuzimanjem vlasti od strane opozicije i smenom tadašnjeg predsednika Askaraka Akajeva. Iako je revolucija bila relativno mirna, pokazala je značaj mobilizacije građana protiv autoritarnih režima u postsovjetskim državama.

Zeleni protesti u Iranu (2009.)

Iako nije došlo do potpunog političkog prevrata, Zeleni protesti u Iranu 2009. godine predstavljaju jedan od najslavnijih pokušaja obojene revolucije u arapskom svetu. Ovi protesti su izbili nakon kontroverznih predsedničkih izbora u Iranu, kada je Mahmud Ahmadinedžad ponovo izabran za predsednika, uprkos velikim sumnjama u izborne rezultate. Protivnici vlasti organizovali su masovne proteste, noseći zelene trake i simbole, kako bi izrazili neslaganje sa izbornim ishodom. Protesti su naišli na surovu represiju od strane vlasti, a mnogi su bili uhapšeni, a neki su čak poginuli u sukobima. Iako su protesti na kraju potisnuti, Zeleni protesti su označili trenutak kada je iransko društvo postalo politički aktivnije i kada je postalo jasno da postoji snažna opozicija protiv islamske vladavine u zemlji.

Arapska proleća (2010.–2011.)

Jedan od najvažnijih i najsvetskih primera obojenih revolucija bili su protesti u arapskim zemljama 2010. i 2011. godine, poznati kao Arapsko proleće. Ovi protesti započeli su u Tunisu, kada je samospaljivanjem Mohamed Bouazizi, besplatan ulični prodavac, izazvao talas narodnih protesta protiv korupcije, nezaposlenosti i autoritarnih režima. Tuniske vlasti su morale da podnesu ostavku, a ovaj događaj je inspirisao proteste u drugim zemljama poput Egipta, Libije, Sirije, Jemene i Bahreina.

Egipat: Revolucija na Trgu Tahrir

Jedna od najistaknutijih tačaka Arapskog proleća bila je Egipat, gde su protesti u januaru 2011. godine postali simbol borbe protiv autoritarnog režima Hosnija Mubaraka, koji je na vlasti bio gotovo tri decenije. Protesti na Trgu Tahrir u Kairu postali su epicentar narodnog otpora, u kojem su učestvovali milioni Egipćana svih društvenih slojeva. Protestanti su zahtevali smenu Mubaraka zbog korupcije, policijske brutalnosti, ekonomskih problema i nemogućnosti političkih sloboda.

Takođe, važnu ulogu u protestima igrala je društvena mreža, naročito Facebook i Twitter, koji su postali ključni alati za mobilizaciju i organizovanje demonstracija. Protesti su kulminirali 11. februara 2011. godine, kada je Mubarak podneo ostavku pod pritiscima demonstranata i vojske. Egipćani su slavili pobedu, smatrajući da su ostvarili svoj cilj – smenu autokratskog lidera i početak tranzicije ka demokratiji.

Međutim, politička stabilnost koju su mnogi očekivali nije se ostvarila. Iako su održani slobodni izbori, Egipat je ubrzo postao podeljeniji, sa sve većim uticajem islamista, predvođenih Muslimanskom braćom, koji su na vlasti ostali do 2013. godine. Mursijeva administracija je završila vojnom intervencijom, što je dovelo do ponovnog uspona vojnog režima pod Abdelom Fattahom al-Sisijem, koji je postao predsednik Egipta nakon vojnog udara 2013. godine. Egipat je ušao u novo autoritarno razdoblje, koje je obeleženo represijom, političkim suzbijanjem i ograničenjem sloboda.

Libija: Građanski rat i pad Gadafija

Libija je bila još jedno poprište dramatičnih događanja tokom Arapskog proleća. Revolucija je započela u februaru 2011. godine, kada su se protesti proširili iz Bengazija, gde je vlast Muamera Gadafija bila najviše osporavana, u ostatak zemlje. Građani su zahtevali Gadafijevu smenu, nakon više od četiri decenije njegove vladavine, koja je bila obeležena autoritarizmom, korupcijom i brutalnom represijom.

Međutim, Libija je brzo ušla u građanski rat, jer su se proruske i prookupacijske trupe Gadafijeve vlasti sukobile sa pobunjenicima. Međunarodna zajednica, predvođena NATO-om, intervenisala je u Libiji sa ciljem da zaštiti civile i podrži opoziciju. NATO je izvodio vazdušne napade na Gadafijeve trupe, što je na kraju doprinelo njegovoj smeni i smrti 20. oktobra 2011. godine.

Iako je Gadafi bio svrgnut, Libija se našla u dubokom haosu. Država je postala podeljena između različitih milicija, plemenskih frakcija i političkih snaga. Država je dospela u stalni građanski rat, koji traje do danas, a Libija se suočava sa nestabilnošću, terorizmom i političkom krizom.

Sirija: Sukob koji traje decenijama

Jedna od najtragičnijih posledica Arapskog proleća bila je Sirija, gde su protesti protiv režima Bašara al-Asada u martu 2011. godine prerasli u krvavi građanski rat koji traje već više od deset godina. U početku, protesti su bili usmereni protiv represije, političkih sloboda i korupcije, ali režim al-Asada je odgovorio brutalnim nasiljem, što je podstaklo eskalaciju sukoba.

Rat u Siriji brzo je postao međunarodni sukob, u kojem su učestvovale različite strane – od vladinih trupa podržanih od strane Rusije i Irana, do pobunjeničkih snaga i terorističkih grupa, poput Islamske države. Sukobi su doveli do velikih gubitaka života, proterivanja miliona civila i ogromnih humanitarnih posledica. Sirija je danas uništena zemlja, sa ogromnim brojem žrtava i izbeglica, a politička budućnost ostaje neizvesna.

Jemen: Revolucija i humanitarna katastrofa

U Jemenu je Arapsko proleće započelo kao reakcija na nezaposlenost, siromaštvo i opresiju, ali je vrlo brzo preraslo u punu revoluciju. Predsednik Ali Abdullah Saleh, koji je na vlasti bio više od 30 godina, bio je prisiljen da podnese ostavku 2011. godine, nakon što su masovni protesti potresli zemlju. Međutim, Jemenski politički sistem je i dalje bio u krizi, a nakon što je Saleh smenjen, Jemen je ušao u duboku političku nestabilnost. Konflikti između šiitskog Huti pokreta i sunitske vlade prerasli su u građanski rat, koji je doveo do jedne od najvećih humanitarnih katastrofa u svetu. Rat je izazvao stotine hiljada smrtnih slučajeva, teške ekonomske posledice i ozbiljnu humanitarnu krizu.

Arapsko proleće je imalo veliki međunarodni uticaj, jer je pokazalo da se može boriti protiv autoritarnih režima kroz narodne pokrete. Međutim, iako su protesti doveli do smene nekoliko dugogodišnjih lidera, politička situacija u mnogim od ovih zemalja ostala je nestabilna, a u nekim slučajevima rezultirala je čak i građanskim ratovima, kao što je to bio slučaj u Siriji.

Uticaj obojenih revolucija na međunarodne odnose

Obojene revolucije su imale dubok uticaj na međunarodne odnose, jer su često bile povezane sa zapadnim interesima i uticajem. Dok su revolucije u postkomunističkim zemljama bile podržane od strane zapadnih vlada koje su se zalagale za demokratizaciju i integraciju ovih zemalja u Evropsku uniju i NATO, mnoge zemlje su doživele i neprijateljstvo prema Rusiji, koja je gubila kontrolu nad bivšim sovjetskim republikama.

U arapskom svetu, obojene revolucije su postale politički izazov za velike regionalne sile, kao što su Saudijska Arabija i Iran, koje su morale da se prilagode novoj situaciji i održavaju stabilnost u svojim državama. Međunarodna zajednica je bila podeljena u vezi sa pristupom ovim revolucijama, jer su se neki lideri zalagala za podršku pro-demokratskim pokretima, dok su drugi bili skloni podršci autoritarnim režimima.

Zaključak

Obojene revolucije su postale jedan od ključnih političkih fenomena poslednjih decenija, pokrećući talase promena u mnogim autoritarnim i postkomunističkim zemljama. Bez obzira na različite rezultate, ovi protesti su promenili političku dinamiku i dali nadu mnogim narodima koji su se borili za slobodu, demokratiju i ljudska prava. Iako su mnoge od ovih revolucija naišle na protivljenje, nasilje i nesigurnost, one su pokazale moć naroda u borbi protiv autoritarnih režima, te je teško predvideti kako će se ove promene reflektovati u budućnosti.

Mr. D. Tovarišić