Aztlan je legendarna pradomovina naroda Asteka. Mnogi istoričari i naučnici pokušavali su da lociraju Aztlan, ali bezuspešno. Da li je ova, skoro legendarna domovina velikog naroda Asteka, skrivena u džunglama i ravnicama Centralne Amerike? I, da li je ikada postojala?

Asteka je reč za „ljude Aztlana“ na nahuatlu, jeziku grupe naroda poreklom iz južnog Meksika i Centralne Amerike.

Pominje ga nekoliko izvora koji potiču iz kolonijalnog perioda. Svi izvori tvrde da su se različite grupe različitih plemena preselile iz Aztlana u centralni Meksiko, tako da se čini da je za ove ljude Aztlan bio veoma stvarno mesto. Sami izvori su etnoistorijski.

Upravo ova plemena tvrde da su pronašla i izgradila Tenočtitlan, istorijski centar Meksiko Sitija. Mnogi istoričari i naučnici pokušavali su da lociraju Aztlan u severozapadnom Meksiku ili jugozapadu Sjedinjenih Država, međutim, ne postoje čvrsti dokazi. 

Aztlan: Kako je bilo? 

Prema pričama i legendama, domovina Aztlana bila je sjajno mesto ispunjeno luksuzom koje se nalazilo na velikom jezeru. Ljudi koji su tamo živeli bili su besmrtni i bili su veoma srećni u svojoj zemlji izobilja. U sredini jezera nalazilo se veliko brdo po imenu Kolhuakan na kome se nalazio Čikomoztok, mesto sedam pećina.

U ovih sedam pećina živeli su preci Asteka, zajedno sa neočekivano velikim brojem pataka, čaplji i vodenih ptica koje su dosledno pevale. U vodama su plivale prelepe ribe, a hlad je davalo drveće na obalama. Ljudi su ovde pecali i čuvali svoje bašte koje su plutale po jezeru. Uzgajali su kukuruz, paprike, pasulj i paradajz. 

Nema podataka zašto su odlučili da odu. Međutim, bilo je jasno da su se ljudi Aztlana mučili kada su migrirali. Korov je počeo da ih grebe, kamenje ih ranilo, a njive su se od bujnih useva pretvorile u čičak i kičme. Dok su počeli da lutaju, naišli su na otrovne guštere i opasne životinje sve dok konačno nisu stigli do Tenočtitlana, gde su pronašli veliki grad. 

Sve to zvuči pomalo alegorijski, zar ne, a paralele sa Rajskim vrtom su jasne. Mit otkriva da su preci Meksičkog naroda živeli u sedam pećina. U svakoj pećini je živelo jedno od plemena Nahuatl. Svi su otišli u različitim periodima da bi stigli do legendarnog basena Meksika.

Ova plemena su bila Ksočimilka, Čalka, Tepaneka, Kolhua, Tlahuika, Tlakcala i grupa koja je trebala postati deo današnjeg Meksika. Izveštaji o ovom periodu takođe pominju da su ove grupe migrirale, ali pre nego što su to učinile, postojala je prethodna migracija lovaca i severnih farmera poznatih kao Čičimeke. 

Mitovi i legendarne priče otkrivaju bitke i susrete sa bogovima na njihovom putu u basen Meksika. Slično drugim mitovima, ove priče su mešavina opipljivih prirodnih događaja kao i mističnih.

Mnoge verzije priče uključuju mit o boginji meseca Čojolkauhkui i njenoj Zvezdanoj braći, koji su planirali i pokušali da ubiju Sunce, Huitzilopohtli na mestu svete planine Koatepek. Arheolozi i lingvisti veruju da korišćeni jezik ukazuje na pojavu višestrukih migracija iz severnog Meksika u basen oko 1100. i 1300. godine nove ere. 

Dakle, znamo šta se dogodilo, doduše u idealizovanoj basni. Možemo pratiti kada se to dogodilo, pre manje od jednog milenijuma. Ali da li se to ikada zaista dogodilo i da li je Aztlan stvaran?

U potrazi za Aztlanom

Aztlan nije samo fascinirao strane istraživače, već i same Asteke. Španski hroničari i izvori izveštavaju da je meksički kralj Moktezuma I, koji je vladao između 1440.-1469. nove ere, poslao ekspediciju u potragu za mističnom zemljom obilja.

Šezdeset mađioničara i čarobnjaka okupljeno je na putovanju i dobili su na poklon vredne predmete poput zlata, perja, kakaa i vanile iz kraljevskih skladišta koje će koristiti kao poklone za svoje pretke. Kako priča kaže, okupili su se u gradu Koatepeku u roku od deset dana i pretvorili se u ptice da bi stigli do Aztlana. 

Po dolasku u Aztlan, mađioničari su pronašli brdo usred jezera i razgovarali sa precima. Odvedeni su na brdo gde je starac čuvao boginju Koatlikue, majku bogova.

Magovi su odvedeni u svetilište Koatlikue i predstavljeni sa staricom koja je tvrdila da je majka Huicilopohtlija. Otkrila je da je mnogo patila jer je Huicilopohtli otišao i da se nije vratio uprkos tome što je obećao da će to učiniti. Takođe je otkrila da su ljudi Aztlana besmrtni i da mogu da biraju svoje godine. 

Jedan od razloga zašto ljudi koji su napustili Aztlan nisu bili besmrtni je njihova nečistoća. Konzumirali su luksuz kao što su vanila i kakao. Darovi koje su čarobnjaci doneli bili su odbijeni.

Umesto toga, stari sveštenik im je dao vodene ptice i biljke koje su pronađene u Aztlanu da ih ponesu nazad u Tenočtitlan. Dobivši svoje darove, vračevi su otišli i vratili se kući pretvarajući se u životinje i vraćajući se na povratni put. 

Da li je to zaista postojalo? 

Ovo je fantastična stvar i daleko od konačnog dokaza, a mnogi istoričari i arheolozi raspravljali su o validnosti postojanja i porekla Aztlana. Mnogi pisani izveštaji koje su ostavili Asteci govore o velikoj seobi. Prijavljena je kao usmena istorija pre nego što su je zapisali španski hroničari.

Asteci su rekli Špancima da su stigli u Meksiko oko 300 godina pre dolaska Španaca. Zaista postoje neki dokazi o velikoj migraciji iz arheoloških zapisa. 

Moguće je da istorije otkrivaju pokret više različitih etničkih grupa, uključujući, ali ne ograničavajući se na one ljude koji se zovu Meksikancima. Majkl E. Smit tvrdi da su ljudi stigli u basen Meksika u četiri talasa.

Prve su bile grupe koje nisu govorile nahuatl posle 1175. i pada Tolana, prestonice Tolteka. Sledeće grupe bile su sve grupe koje govore nahuatl i koje su se naselile u 12., zatim 13. i 14. veku. Međutim, do sada nije bilo određenog područja koje bi bilo pogodno da se zove Aztlan. 

Za sada je nemoguće znati da li je Aztlan, mitsko rodno mesto naroda Asteka, ikada postojalo. Pisani zapisi pokazuju da je postojala definitivna migracija i da je ova tradicija živela u usmenoj istoriji sve dok nisu stigli Španci i zabeležili je. Ono što je zanimljivo jeste da ova priča liči na druge mitove o poreklu širom sveta. Nije van granica mogućnosti da Aztlan postoji negde u južnoameričkom pejzažu. 

Mr. D. Tovarišić