Ključni trenutak u hrišćanstvu je Isusova smrt na krstu i njegov povratak u život nakon tri dana. Posmatrano izolovano, ovo je čudan sled događaja, ali je i aspekt religije zaostao iz mnogo starijeg načina razmišljanja kroz različite religije…

Ključni trenutak u hrišćanstvu je Isusova smrt na krstu. Sa ove žrtve se sin Božiji vraća posle tri dana, vraća se u život da uveri ožalošćene učenike da će sve biti u redu. On im daje zadatke, a zatim odlazi u raj zauvek (ili za sada, u svakom slučaju).

Posmatrano izolovano, ovo je čudan sled događaja. Žrtvovanje je jedna stvar, ali ova žrtva se poništava u roku od nekoliko dana. Povratak iz mrtvih je takođe prilično važan, ali Hrist se pojavljuje samo nekolicini ljudi pre nego što nestane polutrajno. Možda se uopšte i nije vratio, mogli biste pomisliti.

Međutim, postoji razlog za to. Smrt i vaskrsenje Hristovo je aspekt religije zaostao iz mnogo starijeg načina razmišljanja. Jednom kada znamo šta da tražimo, svuda u drevnom svetu vidimo mrtve i vaskrsle bogove.

A ono što nam ova ponovljena priča može reći o kulturama u kojima se pojavljuje ulazi u samu srž onoga što je religija. Jednostavno rečeno, religija je pokušaj da se objasni ono što njeni sledbenici primećuju, ali ne mogu da objasne, negde između metafore i protonauke.

Motiv umirućeg i vaskrslog božanstva proteže se kroz različite kulture i religije, simbolizujući cikličnu prirodu života, smrti i ponovnog rođenja. Ovaj arhetip odražava ljudska posmatranja sveta prirode, posebno sezonskih ciklusa rasta, propadanja i obnavljanja.

Motiv u hrišćanstvu je kasnija verzija, bez originalnog konteksta i značenja, ali je opstala kao relikt religija na kojima je hrišćanstvo zasnovano. Ranije helenske, paganske i egipatske tradicije su imale svoje verzije.

Da li je to intrigantan aspekt drevnih religija? Ili je više od toga, da li je to srž onoga što su bile drevne religije, i šta religija, sama po sebi, jeste? Da li je univerzalan?

Zašto se Hristos vraća?

U hrišćanstvu, smrt i vaskrsenje Isusa Hrista su centralni deo doktrine vere. Hristovo raspeće, smrt i kasnije vaskrsenje obeležavaju se svake godine kroz Veliki petak i Vaskrs, simbolizujući konačnu pobedu nad grehom i smrću.

Naravno, za savremene hrišćane to nema nikakve veze sa ciklusom prirode. Ova priča pruža vernicima nadu u večni život, naglašavajući duhovni preporod i mogućnost iskupljenja.

Ali nije to došlo. Ponovno rođenje mrtvog boga u vreme Uskrsa, tradicionalno trenutak u velikom delu sveta kada usevi počinju da rastu, je antropomorfizovano objašnjenje ciklusa godišnjih doba. Mrtvi svet oživljava u proleće, a Bog je stvorio svet, pa je logično da on ide po istom rasporedu, i da u isto vreme može sebe da oživi.

Savremena verzija priče o smrti i vaskrsenju, naravno, nema nikakve veze sa ovim. Vekovi hrišćanske ortodoksnosti naslagane na originalnu priču znači da se transformisala u poruku o životu posle smrti negde drugde, a ne ovde na Zemlji.

Nagli odlazak Isusa nakon njegovog vaskrsenja omogućio je crkvenim vođama da naslikaju živopisnu sliku o tome gde je otišao i da daju ekstravagantna obećanja o tome. Ali prvobitno se nije radilo o tamo, već o ovde.

Smrt i vaskrsenje u starijim tradicijama

Možda najpoznatiji primer priče o smrti i vaskrsenju izvan hrišćanstva, barem onima koji imaju malo klasičnog znanja, jeste Had i Persefona. Priča kaže da je bog podzemlja jednog dana ugledao prelepu Persefonu i odveo je u podzemni svet da mu bude nevesta.

U odsustvu Persefone njena majka Demetra je tugovala. Demetra, boginja plodnosti, u svojoj tuzi zanemarila je svoje dužnosti prema svetu smrtnika: usevi su uveli, biljke i životinje su izumrle, a sam svet je počeo da se raspada.

To je zabrinulo bogove i Zevs, koji je veoma dobro znao šta se dogodilo, poslao je Hadu poruku da Persefonu treba vratiti majci. Međutim, Persefona je, tokom svog boravka u podzemlju, pojela malo nara, i onda je delimično bila dužna i tom mestu.

I tako imamo zgodno objašnjenje za godišnja doba. Deo godine Persefona je sa svojom majkom, i sve je odlično: usevi rastu, vreme je lepo, zemlja je plodna. Ali kada se Persefona vrati u podzemni svet i njenom mračnom mužu, svet ponovo umire.

Opet imamo religiju koja objašnjava ono što su ljudi videli oko sebe u terminima koje mogu razumeti. Znali su da usevi rastu u proleće i da svet postaje hladan i mrtav zimi, ali ne i zašto. I želeći da personifikuje prirodni ciklus, dali su mu ime: Persefona.

Sada biste mogli tvrditi da Persefona zapravo ne umire, ona samo odlazi u podzemni svet deo godine pre nego što se vrati u život. Ali osnovna metafora je ista, a za Helene umiranje i odlazak u podzemni svet bili su u suštini ekvivalentni, što ovu tačku čini donekle spornom.

To vidimo i u drugim paganskim ritualima. Festivali kao što je Beltane slave teme plodnosti, obnove i ponovnog rađanja. Beltane, koji označava početak leta, karakterišu rituali koji simbolizuju moć života i rast prirodnog sveta. To je ponovno rođenje boga Bela, mrtvog neko vreme, ali se onda vraća sa svom svojom životvornom snagom.

Vatre se pale da predstavljaju povratak svetlosti i toplote, odražavajući sve veću snagu sunca. Ove proslave predstavljaju direktan omaž ciklusu život-smrt-ponovno rođenje, naglašavajući važnost sezonskih promena u obnavljanju života.

Čak možemo videti varijacije na osnovu geografije porekla mita. Uzmimo, na primer, priču o Izidi i Ozirisu. Ozirisa, koga je ubio njegov brat Set i raskomadao, vaskrsla njegova žena Izida, postajući gospodar podzemnog sveta i sudija mrtvih.

Ovo je drugačiji mit zbog onoga što su stari Egipćani videli oko sebe: njihov svet nije prvenstveno zavisio od sezonskih promena vremena, kao kod Grka ili drugih evropskih kultura. Njihovo je zavisilo od Nila.

Egipćani su svoju zemlju podelili na dva regiona, crvenu i crnu. Crni region je bio plodno područje blizu obala Nila, nazvano po boji tla. Crveni region je bio beskrajna pustinja koja se protezala iza.

Set je bio gospodar pustinjskih regiona, a njegovo ubistvo njegovog brata boga predstavlja zadiranje pustinje u plodne obale Nila tokom sušne sezone. Međutim, godišnja poplava reke Nil, od koje su Egipćani zavisili u poljoprivredi, pokazuje da se Oziris vraća u život i brine o svom narodu. Izida je agent ovog ponovnog rođenja iz sličnih jednostavnih razloga: unošenje novog života u svet bilo je nešto što samo žena može da uradi.

Univerzalni konstrukt ili kulturna varijacija?

Ponavljajući motiv umirućeg i vaskrslog boga u ovim različitim kulturama sugeriše stoga univerzalni konstrukt, ukorenjen u ljudskom iskustvu posmatranja i tumačenja prirodnog sveta. Ciklus smrti i ponovnog rađanja odražava fundamentalno razumevanje prirodnih ritmova i nadu u obnovu usred propadanja i smrti.

Ovo je korisno sredstvo za razumevanje religije: kao način da objasnimo svet oko nas koristeći samo naše ograničeno razumevanje sebe. Međutim, važno je napomenuti da, iako je ova tema preovlađujuća u mnogim drevnim religijama, ona nije univerzalna.

U drugim drevnim tradicijama, poput onih u Aziji i Americi, konceptualni okvir se može značajno razlikovati. Na primer, u hinduizmu, koncept reinkarnacije i ciklična priroda univerzuma (samsara) nude drugačije tumačenje života, smrti i ponovnog rođenja.

U Americi, mitologije Indijanaca se često fokusiraju na harmoničnu ravnotežu između prirode i čovečanstva, a ne na ciklus smrti i ponovnog rađanja. Oni imaju svoje priče, ali one su zasnovane na različitim posmatranjima sveta od onih na drevnom Bliskom istoku.

Ali za mnoge religije, mit o umirućem i vaskrslom bogu služi kao duboka metafora za cikličnu prirodu života. Ovaj motiv se ponavlja iznova i iznova širom antičkog sveta i kroz vreme: Dionis, Adonis, Marduk, Duzumi: svi se uklapaju u ovaj obrazac. Zanimljivo je da neke religije takođe istražuju šta se dešava kada se mrtvi bog ne vrati: Baldr se ne vraća u nordijskoj mitologiji, a njegova smrt ubrzava propast bogova.

Nudi priznanje od ovih drevnih kultura da su živeli u svojim zemljama potpuno zavisni od prirodnih sila koje nisu mogli u potpunosti da objasne, niti se nadali da će kontrolisati. Oni su za svoje postojanje zavisili od ciklusa godišnjih doba i čuda plodnosti, a te prirodne sile nazivali su bogovima.

Mr. D. Tovarišić