Kada je nastalo čovečanstvo kakvo poznajemo? Nauka propoveda da je život počeo u iskonskom kotlu za koji kaže da je Majka Zemlja bila u “detinjstvu”. Ali, ako je čin stvaranja započeo sa tako skromnom opremom kao što su munje i blatne lokve, zašto sada naučnici ne mogu da ga dupliraju u svojim najsavremenijim laboratorijama. Možda je došlo vreme da se odgovor potraži negde drugde!?

Nekoliko generacija sekularnih naučnika je naučilo da su pre više milijardi godina munje udarale u lokve prirodnih hemikalija, i da je to nekako proizvelo prve oblike života koji se reprodukuju. Kroz misteriozne nijanse još mlade discipline zvane evolucija, ovi prvobitni, jednostavni organizmi su se navodno razvili, postajući sve složeniji tokom eona, sa bezbrojnim životnim oblicima koji su izumrli na tom putu dok se nisu pojavili savremeni ljudi.

Ipak, učenici ovog bezbožnog jevanđelja su strašno postiđeni kada ih pitaju zašto, ako je ovaj monumentalni čin stvaranja započeo sa tako skromnom opremom kao što su munje i blatne lokve, ne mogu da ga dupliraju u svojim najsavremenijim laboratorijama, niti mogu da objasne zašto se to još uvek ne nastavlja. Možda je došlo vreme da se odgovor potraži negde drugde?

U početku

Biblija, naravno, ima drugačiji pogled na stvari. Postanak 1:1 govori o tome kako je Bog stvorio nebo i Zemlju, ali ljudska rasa kakvu danas poznajemo se ne pominje kao stvorena sve do 2. poglavlja, 7. stih.

I evo ključnog pitanja: ako ortodoksna nauka ne može čak ni da razjasni stvaranje i proliferaciju života, kako može biti izvesno da je homo sapiens jedini osećajni oblik života koji je ova planeta ikada podržavala? Ako koristimo Bibliju kao šablon, koliko je vremena moglo proći između Postanja 1:1 i Postanja 2:7 i koja su samosvesna stvorenja mogla procvetati u ovom periodu?

Iako artefakti koji upućuju na praistorijske, tehnološki napredne civilizacije postoje (ogorčeni paleontolozi ih nazivaju „nepravilnim“), diskusija o verovatnoći takvih prepotopnih kultura nije predmet ovog pisanja. Ovde treba razgovarati o tome šta im se moglo dogoditi. Nalazimo nagoveštaje iz antike.

Nazad u SSSR

Kada se Istočni blok raspao 1991. godine, ceo svet je odahnuo. Činilo se da je višedecenijska pretnja globalnog nuklearnog rata prošla. Ipak, šta da se rivalstvo između Istoka i Zapada nije završilo na taj način? Šta da se završilo sa praskom?

Uzimajući u obzir destruktivni potencijal atomskih arsenala koje su proizvele i uskladištile supersile, naš svet je mogao da se svede na ozračeni drveni ugalj termonuklearnim ratom da su Sjedinjene Države i Sovjetski Savez odlučili da reše svoje razlike na ovaj način. Ljudska rasa je lako mogla biti uništena, a Majka Zemlja je ostala u stanju previše radioaktivnom da bi podržala više oblike života desetinama hiljada godina.

Da li se to moglo desiti ranije? Znakovi nisu tako teški za čitanje za one koji su spremni da ih protumače onakvima kakvi izgledaju.

Fizički tragovi iz prošlosti i sadašnjosti

„Tektit“ nije reč koju mnogi ljudi poznaju. To je naučni termin, i opisuje jednu od onih nestašnosti koje zbunjuju preovlađujuće stavove. Tektiti nisu dobro poznati izvan naučnog establišmenta, ali su daleko pre današnje nauke.

Kada se pesak pregreje, pojedinačna zrna se stapaju u staklo. Ovaj proces se naziva vitrifikacija. Kada je prva atomska bomba detonirana u pustinji Novog Meksika 1945. godine, njena toplota je rastopila pustinjski pesak u milione malih, staklastih fragmenata.

Neki od naučnika koji su ispitivali ovaj nuklearni otpad bili su zaprepašćeni kada su otkrili da im je poznato. Izgledalo je identično zbunjujućim artefaktima zvanim tektiti koji su vekovima pronađeni širom sveta. Kopnene oblasti u ogromnom regionu koje se proteže od Tasmanije do severa Filipina od istočne Indije do istočne Afrike su prepune tektita. Analiza ovih objekata otkriva da su stari oko 700.000 godina.

Iako se dugo pretpostavljalo da su meteoriti, postavljalo se pitanje zašto, ako su vanzemaljskog porekla, nijedan nije pao u poslednje vreme? Zašto su se prelili na tako ogromno područje pre 700 milenijuma, a onda zauvek prestali?

Štaviše, skoro svi meteoriti se sastoje od gvožđa ili kamena, a ne od stakla. Atomski test u Novom Meksiku iz 1945. može dati trag. Uzimajući u obzir nedostatak bilo kakvog drugog uverljivog objašnjenja, da li je moguće da su tektiti koji pokrivaju toliki deo pacifičkog basena i istočne Afrike razneseni nuklearnim eksplozijama, a zatim kišom ponovo pali na ovo ogromno područje?

I drugde u svetu postoje slični dokazi.

Ekstremna toplota

Čini se da je Bliski istok kao kutija za pečenje ništa novo. Cela pustinja između Damaska, Sirije i Bagdada, u Iraku, prekrivena je ugljenisanim stenama pocrnelim od toplote. Doslovno hiljade kvadratnih kilometara Mesopotamije mora da su u jednom trenutku bile podvrgnute ogromnoj vrućini, a ovo nije vulkanska regija.

Takvo kamenje pronađeno je u Australiji, Francuskoj, Indiji, Južnoj Africi i Čileu. Sastoje se uglavnom od aluminijuma i berilijuma, a analiza pokazuje da su bili izloženi ne samo ekstremnoj toploti, već i snažnim dozama radioaktivnosti. Izgleda da su i druga nevulkanska područja doživela istu sudbinu.

Severno od Bejruta, Liban, nalazi se drevni grad Balbek. U ruševinama od biblijskih vremena, konurbacija je bila posvećena obožavanju boga sunca Baala. Arheolozi su iskopali tektite u Balbeku, a mnoge ogromne kamene platforme (za koje se dugo pretpostavljalo da su na neki način povezane sa obožavanjem Baala) koje su izgradili davni stanovnici grada su ostakljene.

Ovo postavlja pitanje da li je Balbekovo stanovništvo moglo biti uništeno atomskim ratom, a kamene platforme ostakljene ovim. Ili je samo kamenje korišćeno kao lansirne rampe za rakete koje nose nuklearne bombe?

Standardno objašnjenje za delimično topljenje ovih stenskih struktura je da ih je udario grom. Ovde je problem što bi bilo potrebno mnogo munja da udari u isto mesto da bi se to dogodilo.

Munja je retka pojava na sušnom Bliskom istoku, i da je ovo odgovor neko bi pomislio da bismo bili upoznati sa procesom. Zašto se to još uvek ne dešava? Ovo je posebno relevantno s obzirom na to da su slučajevi vitrifikacije širom sveta.

Ovde, tamo i svuda

Ogromna područja mongolske pustinje Gobi su ostakljena. Rasute po severnoj Evropi i Britanskim ostrvima su kamene tvrđave i kule toliko stare da čak i ne postoje legende koje bi ih objasnile. Mnoge od ovih struktura su vitrifikovane.

Izvan Kuska, u Peruu, postoji staklena padina koja pokriva 15.000 kvadratnih metara. Indijski ep Mahabharata datira preko 3000 godina i opisuje scenu bitke u kojoj je „plamteći projektil“ ispaljen usred vojske i proizveo „sjaj bezdimne vatre“ koji je odmah spalio kočije, ljude, slonove, šume i prouzrokovao reke da proključaju. Dotični odlomak je potpuno otrežnjujući:

„Kao da su se elementi oslobodili. Sunce se okrenulo. Spaljen užarenom vrelinom oružja, svet je zavladao groznicom. Slonovi su bili zapaljeni od vrućine i mahnito su trčali tamo-amo da traže zaštitu od užasnog nasilja. Voda je proključala, životinje su uginule, neprijatelj je pokošen, a buktinje vatre učinile su da se drveće ruši u redove kao u šumskom požaru. Slonovi su strašno zatrubili i potonuli mrtvi na zemlju na ogromnom području. Konji i ratna kola su izgoreli, a prizor je izgledao kao posledica požara. Hiljade bojnih kola je uništeno, a onda se na more spusti duboka tišina. Vetrovi su počeli da duvaju, a Zemlja je postala sjajna. Bio je to užasan prizor. Leševi palih bili su unakaženi od strašne vrućine tako da više nisu ličili na ljudska bića. Nikada ranije nismo videli tako užasno oružje, a nikada ranije nismo čuli za takvo oružje.”

Ne postoji način da se zna koliko dugo pre nego što je Mahabharata napisana da se ovaj incident, sa odjekom Hirošime, dogodio, ali pravo je pitanje kako su drevni ljudi znali kako da savršeno opišu atomsku eksploziju da joj nisu bili svedoci? Da je bilo svedoka koji su kasnije opisali ove događaje, činilo se da su imali veliku sreću da su preživeli veliko paljenje. Verovatno je razlog za malo podataka o tome kako je došlo do vitrifikacije taj što je malo njih preživelo da ispriča priču.

Mnoge ruševine pre Inka u Južnoj Americi su ostakljene. Sudbina civilizacije(a) koja je izgradila tako impresivne ruševine kao što su Saksajhuaman i Tiahuanako dugo je bila predmet debate. Da li su mogli biti istrebljeni termonuklearnim holokaustom koji je delimično istopio njihove ogromne kamene gradove, dajući tako mnogo kasnijim istražiteljima usamljeni trag o sudbini ovih primordijalnih kultura. Takvi nalazi se javljaju drugde u Novom svetu.

Postoje ruševine praistorijskog grada u Dolini smrti u Kaliforniji. Prisutne su iste vitrifikovane stene i pesak, a današnja tehnologija je mogla da proizvede takvu toplotu samo upotrebom atomskog oružja ili laserskih zraka.

U okolini ove kremirane zajednice neće rasti trava. Sve u svemu, čini se da je neko sa izuzetno naprednom tehnologijom opustošio veliki deo Zemljine površine davno, davno. Po povratku u prvobitnu Indiju nalazimo dokaze da je ovaj rat bio i vazdušni i zemaljski.

Još jedan indijski klasik od pre milenijuma priča kako su tri „plutajuća grada“ uništena nečim što zvuči nelagodno kao nuklearni projektili. Poznat kao Drona Parva, sadrži ovaj uznemirujući odlomak:

„Nekada su hrabre Asure imale na nebu tri grada. Svaki od ovih gradova bio je odličan i veliki. Jedan je bio od gvožđa, drugi od srebra, a treći od zlata. Zlatni grad je pripadao Kamalokši, srebrni grad Tarakakši, a treći od gvožđa imao je Vidjunmalin za svog gospodara. Međutim, kada su se tri grada spojila na nebeskom svodu, Gospod Mahadeva ih je probio tom svojom strašnom osovinom koja se sastojala od tri čvora. Danave nisu bile u stanju da gledaju u to okno inspirisano vatrom Juge i sastavljeno od Višnua i Some.“

Istraživanje Indije otkriva tragove koji podržavaju ove iskonske priče. Britanski istraživač iz 19. veka po imenu DeKamp putovao je kroz region između reke Gang i planinskog područja Rajmahala kada je naišao na kamene ruševine za koje je opisao da su istopljene do tačke da su bile stopljene zajedno „kao grudve kalaja udarene u potok od rastopljenog čelika“.

Drugi Englez, po imenu J. Kempbel, pronašao je drevne ruševine južno od Rajmahala od staklenog kamenog poda za koji se činilo da je nekada bilo unutrašnje dvorište. Nije bilo traga bilo kakvoj građevini koja je možda pokrivala dvorište. Ako je neko ikada bio tamo, očigledno je potpuno izgoreo.

Tokom lovačke ekspedicije iz 19. veka duboko u indijskoj šumi, britanski sportista/istraživač H.Dž. Hamilton naišao je na drevnu zgradu koja je bila izložena takvoj toploti da su joj se zidovi kristalisali. Ispaljen radoznalošću, dobio je šok svog života kada je ušao u strukturu:

„Odjednom je zemlja popustila pod mojim nogama uz neobičan zvuk. Ušao sam na sigurno mesto, a zatim sam kundakom proširio rupu koja se pojavila i spustio se u nju. Bio sam u dugačkom i uskom hodniku. Na dnu sam video neku vrstu stola i stolice od istog „kristala“ kao i zidovi. Na sedištu je čučao neki čudan oblik, sa nejasnim ljudskim crtama. Gledajući je izbliza pomislio sam da je možda statua oštećena tokom vremena, ali onda sam bacio pogled na nešto što me je ispunilo užasom. Ispod „stakla“ koje je prekrivalo „kip“ jasno se mogao videti kostur.”

Sa pronalaskom staklenih zgrada, nameštaja, pa čak i ljudskih tela, opisi pronađeni u Mahabharati i Droma Parvi sve vreme zvuče verodostojnije i zabrinjavajuće. Još jedan drevni indijski spis, nazvan Mausola Parva, opisuje kako je čitavu vojsku desetkovao „gigantski glasnik smrti“ koji je trovao prodavnice hrane, pobelio ptice i prouzrokovao da preživelima ispadnu kosa i nokti.

Detonaciju upoređuje sa “deset hiljada sunaca”. Izgleda da su oni koji su preživeli prvobitnu eksploziju znali šta da urade da bi preživeli, kao što pokazuje sledeće: „Da bi pobegli od ove vatre, vojnici su se bacali u potoke da operu sebe i svu svoju opremu“.

Iako se čini da je Indija bila centar ovog hipotetičkog praistorijskog termonuklearnog holokausta (ili je možda samo više pisanih izveštaja iz Indije preživelo), tragovi njegovog uništenja su širom sveta. Štaviše, ko može reći da li svi ovi artefakti potiču iz istog perioda?

Armagedon se možda već dogodio, i to više puta. Da li su ranije civilizacije same sebe istrebile? Imamo legende o izgubljenim društvima Atlantide, Mua i Lemurije. Da li su mogli sami sebe da zbrišu, zbrišu jedni druge, ili da budu uništeni od strane spoljnih (možda vanzemaljskih) sila tako davno da ne samo da imamo najobičniji (iako nepogrešiv) dokaz njihovog postojanja i prolaska, već i radioaktivnu kontaminaciju njihovog globalnog rata koji je imao vremena da se rasprši?

Otvorene oči, otvoreni umovi

Naučna dogma kaže da su ove pretpostavke smešne, da nijedna globalna, razumna civilizacija nije mogla da nam prethodi. Ipak, ova ustanova ne može da nam kaže ni odakle smo došli, zašto starimo ili čak zašto spavamo.

Prema konvencionalnim zakonima fizike, bumbari, sa svojim sićušnim krilima, ne bi trebalo da budu u stanju da lete… ali lete. Možda je došlo vreme da se izbaci pijedestal ispod Nauke Velikog Boga. Ko zna šta bismo mogli naučiti? Možda bismo smislili kako da preživimo sopstvenu potencijalno smrtonosnu tehnologiju.

Mr. D. Tovarišić