Istorija obrazovanja, kao i druga istorija, seže barem do prvih pisanih zapisa pronađenih u drevnim civilizacijama. Istorijske studije su obuhvatile ukratko praktično sve nacije. Kako smo došli do škola za obrazovanje “poslušnih” radnika!?

Najranija poznata formalna škola razvijena je u egipatskom Srednjem kraljevstvu pod rukovodstvom Ketija, blagajnika Mentuhotepa II (2061.-2010. god. pne). U staroj Indiji obrazovanje se uglavnom prenosilo kroz vedski i budistički obrazovni sistem, dok je prvi obrazovni sistem u staroj Kini stvoren u dinastiji Sja (2076.–1600. p.n.e.). U gradovima-državama antičke Grčke, većina obrazovanja je bila privatna, osim u Sparti. Na primer, u Atini, tokom 5. i 4. veka pre nove ere, osim dvogodišnje vojne obuke, država je imala malo učešća u školovanju. Prve škole u Starom Rimu nastale su sredinom 4. veka pre nove ere.

U Evropi, tokom ranog srednjeg veka, manastiri Rimokatoličke crkve bili su centri obrazovanja i pismenosti, čuvajući crkveni izbor od učenja latinskog jezika i održavajući umetnost pisanja. U islamskoj civilizaciji koja se širila sve do Kine i Španije u periodu između 7. i 19. veka, muslimani su počeli da se školuju od 622. godine u Medini, sada grad u Saudijskoj Arabiji, školovanje je u početku bilo u džamijama (mesdžid na arapskom), ali su se onda škole odvojile u škole pored džamija. Savremeni sistemi obrazovanja u Evropi vode poreklo iz škola visokog srednjeg veka. Većina škola tokom ove ere bila je zasnovana na verskim principima sa primarnom svrhom za obuku sveštenstva. Mnogi od najranijih univerziteta, kao što je Univerzitet u Parizu osnovan 1160. godine, imali su hrišćansku osnovu. Pored ovoga, postojao je i niz sekularnih univerziteta, kao što su Univerzitet u Bolonji, osnovan 1088. godine, najstariji univerzitet u neprekidnom radu na svetu, i Univerzitet u Napulju Federiko II (osnovan 1224.) u Italiji, svetski univerzitet, najstariji državni univerzitet u kontinuiranom radu.

U severnoj Evropi ovo svešteničko obrazovanje je u velikoj meri zamenjeno oblicima osnovnog školovanja nakon Reformacije. Nemački filozof, psiholog i osnivač pefagogije kao akademske discipline, Johan Fridrih Herbart je razvio sistem pedagogije koji se široko koristi u oblastima nemačkog govornog područja. Masovno obavezno školovanje počelo je u Pruskoj oko 1800. godine da bi se „proizvodilo više vojnika i poslušnijih građana“. Nakon 1868. reformatori su postavili Japan na brzi kurs modernizacije, sa javnim obrazovnim sistemom poput zapadnoevropskog. U carskoj Rusiji, prema popisu iz 1897. godine, pismeni ljudi činili su 28 posto stanovništva. Postojala je jaka mreža univerziteta za višu klasu, ali slabije odredbe za sve ostale. Vladimir Lenjin je 1919. godine proglasio glavnim ciljem sovjetske vlasti ukidanje nepismenosti. Uspostavljen je sistem opšteg obaveznog obrazovanja. Milioni nepismenih odraslih bili su upisani u specijalne škole za opismenjavanje.

Kako nam nije tema da u potpunosti analiziramo istoriju školskog sistema, nego samo da napravimo prikaz savremenog školskog sistema, njegovo uvođenje i prednosti i mane, pročitajte nastavak.

Savremeni školski sistem

Školski sistem kakav danas poznajemo nastao je sredinom 18. veka u Poljskoj. Da, dobro ste čuli, ali ne na način na koji možda zamišljate, niti sa ciljem da donese napredak Poljacima, već da ih ideološki oblikuje i kontroliše.

Priča počinje 1772. godine, kada je Pruska (Nemačka) osvojila velike delove Poljske. Do tada, Poljaci su imali bogatu tradiciju i istoriju, te nisu lako prihvatali stranu vlast. Takođe, od 1364. godine u Krakovu, tada glavnom gradu, funkcionisao je univerzitet, drugi najstariji univerzitet u Srednjoj Evropi, odmah posle Karlovog u Pragu.

Pobune su izbijale širom zemlje, a pruski kralj Vilhelm tražio je način da umiri Poljake i nametne nemački nacionalizam slovenskom stanovništvu. Tako je nastala reforma školstva, koja je prvo uvedena upravo u Poljskoj.

Novi pruski obrazovni sistem obuhvatao je sledeće promene:

1. Školovanje dece od 5 do 13 godina, sa nastavom pet dana nedeljno, po šest sati dnevno.

2. Podelu dece po uzrastu, umesto po interesovanjima ili stepenu intelektualnog razvoja, što je do tada bila praksa.

3. Uvođenje testova i ocenjivanja već od najranijih razreda, sa ciljem vrednovanja reprodukcije naučenog gradiva.

4. Umesto diskusije i praktičnog rada, akcenat je stavljen na memorisanje i ponavljanje naučenog.

5. Nametanje stroge discipline i kažnjavanje neposlušnih. Oni koji nisu završili školu nisu mogli da se zaposle na činovničkim i višim funkcijama, već su mogli raditi isključivo u poljoprivredi.

6. Uvođenje “nastavničkog sertifikata” – diplome koja se dodeljivala ideološki podobnim osobama kako bi mogle predavati u školama. Pri izboru nastavnika nije se vodilo računa o njihovoj stručnosti ili pedagoškim sposobnostima, već o političkoj podobnosti.

7. Uvođenje diploma za završeno školovanje, pri čemu su različite diplome bile namenjene različitim profesijama.

8. U obrazovni program uvedena je pruska istorija, literatura, jezik i kultura, dok su poljska istorija, jezik i kultura potpuno zanemareni.

Ovaj sistem dao je izuzetne rezultate u ostvarivanju ciljeva svojih tvoraca – Poljaci sve do kraja Prvog svetskog rata nisu povratili nezavisnost i, uprkos tome što su velika nacija, ostali su konstantno podeljeni između velikih sila.

U ciljevima ovakve edukacije navodi se:

“Edukacija treba da teži uništavanju slobodne volje, tako da učenici, kada završe školovanje, budu nesposobni za samostalno mišljenje i da mogu razmišljati isključivo na način na koji su ih učitelji naučili. Kada se ova tehnika usavrši, vlada koja upravlja ovakvim obrazovanjem moći će, u roku od jedne generacije, da uspostavi potpunu kontrolu nad celokupnom populacijom – bez potrebe za vojskom i policijom.”

Nakon nekoliko decenija primene ovog sistema u školstvu, Britanci su 1813. godine, posmatrajući njegove efekte, izjavili:

“Nemci su ne samo uspeli da stvore, već i da uspešno implementiraju duh slepog prihvatanja strane moći. U ovom ‘dobrom’ obrazovnom sistemu, uspeli su da porobe ljudski um.”

Kada su Britanci shvatili da ovaj obrazovni model daje odlične rezultate u pokoravanju kolonizovanih naroda, u potpunosti su ga usvojili i implementirali širom svoje imperije – pa čak i u sopstvenoj državi. Ovo “novo obrazovanje” ubrzo se proširilo svetom uz pomoć kolonijalnih sila, služeći kao alat za učvršćivanje njihove vlasti i kontrole nad potčinjenim narodima.

Godine 1832. ovaj sistem privukao je pažnju Horasa Mana, američkog političara, koji je posetio Prusku kako bi proučio njen školski sistem. Po povratku u Ameriku, odlučio je da ga implementira u američko obrazovanje.

Škole poslušnih radnika

Krajem 19. veka dolazimo do Džona D. Rokfelera, koji je želeo da stvori klasu poslušnih radnika. Njegov savetnik, Frederik T. Gejts, dobio je zadatak da osmisli američki obrazovni sistem koji bi odgovarao rastućem kapitalizmu i potrebi za kontrolom radnika. Gejts je, lobiranjem u američkom Senatu, 1902. godine doveo do stvaranja “Generalnog odbora za obrazovanje”, koji je imao zadatak da standardizuje školski sistem. Isprva je ovaj odbor bio privatno finansiran od strane Rokfelera, ali je na kraju postao zvanična državna institucija, zadužena za uspostavljanje jedinstvenog američkog obrazovnog sistema.

Rokfeler je uložio milijarde dolara u ovaj odbor i uvođenje novog školskog modela. Do 1914. godine, u Americi je osnovano preko 900 škola i univerziteta finansiranih ovim novcem, a svi su sledili Rokfelerov program i njegov poznati citat:

“Ne želim naciju mislilaca, želim naciju radnika.”

Do 1918. školstvo je postalo obavezno, a celokupni američki obrazovni sistem preuzeo je “pruski model edukacije”, koji je Rokfeler sproveo. Cilj ovog sistema nije bila edukacija, već programiranje učenika da postanu poslušni radnici – ljudi koji će svakodnevno ustajati u isto vreme, raditi od 9 do 17h, izvršavati zadatke bez pogovora, bez obzira na to koliko su slabo plaćeni ili koliko je njihov posao besmislen.

Ovaj obrazovni sistem u potpunosti je ispunio svoju namenu i tokom narednih sto godina stvorio milijarde poslušnih radnika, spremnih da rade bilo šta, za bilo koju platu.

U ovim školama:

• Ne postavljaju se logička pitanja – znanje se prihvata bez preispitivanja.

• Tačno se zna kada se ustaje, kada se ide na posao i kada se vraća kući.

• Svaka kreativna misao je potisnuta.

• Svako pitanje ima samo tačan ili pogrešan odgovor – u skladu sa potrebama države.

• Nije važno da budemo autentični, već da se uklopimo u društvene norme.

Ovaj sistem i danas preuzima decu u obrazovni proces već pre pete godine života. Do svoje 23. godine, kroz školovanje prolaze kroz programiranje koje guši kreativnost, autentičnost i stvaralački duh. Po završetku fakulteta, mladi ljudi ne znaju ništa o ekonomiji, politici, životu, međuljudskim odnosima, donošenju odluka ili kako da postanu uspešni. Čak ni nakon fakulteta ne umeju da obavljaju svoj posao, a nisu osposobljeni ni za bilo koji drugi. Tek nakon završetka školovanja, kroz praksu počinju da uče zanat kojim će se baviti.

Današnji obrazovni sistem nije dizajniran da stvara sposobne ljude, već poslušne radnike – i kao takav, mora se menjati iz korena.

Nemanja Blagojević

Mr. D. Tovarišić